Najnovije

SARAJEVSKE RATNE TRUBE I PRIPREME ZA RAT: Analiza taktike i strategije

Uloga obaveštajnih službi u kreiranju nestabilnosti ali i regionalnih sukoba („ROSU“ u napadu na voz, sinhronizovani bošnjački i hrvatski politički napad na Srbiju, ugrožavanje Republike Srpske i pokušaj njenog ustavnog derogiranja i stalne optužbe, viktimizacija – prljava propagandna matrica o genocidnoj pozadini nastanka…) kako bi se riješio konkretan politički problem i realizovao konkretan i poznat cilj, prilično je potcenjena.

DŽevad Galijašević (Foto: Medija centar Beograd)

Piše: DŽevad Galijašević Izvršnom naredbom br. 13470 predsednika SAD iz 2008. godine tajne akcije se definišu kao jedno od nužnih i najmoćnijih američkih spoljnopolitičkih sredstava. Savremena definicija tajnih operacija (tajna modifikovana upotreba sile i ubeđivanja) koju je prihvatila CIA, je da su to „bilo koje tajne operacije ili aktivnosti određene za ostvarivanje uticaja na strane vlade, organizacije, pojedince ili događaje u podršci spoljnoj politici SAD”. Najznačajnije karakteristike tajnih obaveštajnih operacija su: nepoštovanje etičkih, moralnih i pravnih normi na kojima se zasniva međunarodni poredak; urušavanje tradicionalnih vrednosti „države žrtve“; manipulisanje javnim mnjenjem, tj. zloupotreba sredstava javnog informisanja; fizičko uklanjanje nepodobnih protivnika; organizovanje i finansiranje terorističkih kolektiviteta i izvođenje terorističkih akata kada se procijeni da je vrijeme za izazivanje krize ili njihovo intenziviranje, do stepena, koji otvara vrata za primjenu spoljne intervencije i sl. Specijalnim operacijama obaveštajnih službi se postižu strateškopolitički rezultati, te se zbog svoje složenosti uvijek izvode u više faza. Ukoliko je cilj operacije izazivanje oružane pobune, prvoj fazi (koja obuhvata stvaranje oslonca u zemlji – objektu obaveštajnog interesovanja) uvijek prethode raznovrsna neoružana specijalna dejstva. Naime, ukoliko u „zemlji žrtvi“ postoji kontakt, uspostavljaju saradnju sa njim ili ga oni konstituišu ako ne postoji. Prvu etapu uspostavljanja kontakta sa pobunjeničkim ili terorističkim elementima, ili njihovo stvaranje, karakteriše njegovo sveobuhvatno osnaživanje (obaveštajno, propagandno, finansijsko, vojno i sl.) do nivoa koji garantuje nastavak operacije. Neposredni izvođači specijalnih operacija obavještajnih službi (obaveštajni timovi, timovi vojnih ili policijskih specijalnih snaga, snage emigracije iz zemlje-žrtve i dr.), jačanje odabranog pobunjeničkog subjekta ostvaruju realizacijom raznovrsnih mjera na svojoj teritoriji, teritoriji „zemlje žrtve“ i teritoriji trećih zemalja. U konfliktnim međunarodnim odnosima i eventualnom ratu, emigracija može uvek da posluži kao baza za regrutovanje špijuna, terorista, obaveštajaca, policijskih organa i sl. Tako je bilo i sa bošnjačkom emigracijom. NJihove veze sa obavještajnim službama Zapada datiraju iz perioda prije proteklog građanskog rata, čvrsto su izgrađene za vreme rata (prvo sa engleskom i francuskom obaveštajnom službom, potom njemačkim „BND“ i na kraju sa američkom CIA), da bi svoju kulminaciju doživele tokom vazdušnih udara NATO pakta na Republiku Srpsku a zatim na Republiku Srpsku Krajinu, i konačno, napadom na SRJ: razaranjem države, puteva, mostova i druge strateške infrastrukture, industrijskih pogona i celih fabrika, telekomunikacija, elektroenergetskog sistema… Akcije se nisu desile same od sebe: mnogo aktera je delovalo u tom pravcu i na planu realizacije ove agresije na srpski etnički prostor. Bošnjačke emigrantske organizacije, posebno njihove rukovodeće strukture, su u stranim obaveštajnim službama tražile i našle oslonac za realizaciju svojih planova, a obaveštajne službe u njima agenturu spremnu da bespogovorno izvršava naloge. Od ispunjavanja naloga zavisi stepen tolerancije, pomoći i podrške delovanju i ostvarivanju ciljeva emigracije, koji su uvek ograničeni interesima zemalja pod čijom se kontrolom nalaze. Dakle, svi oblici delovanja bošnjačke emigracije bili su u funkciji i pod kontrolom stranih obaveštajnih službi, i zato se može reći da u istoriji nije bilo sličnog primera da je neka emigracija tako efikasno korištena u subverzivnim aktivnostima i funkciji ostvarivanja planova Zapada. Veći deo emigranata je prošao specijalne logore i obuke (u Hrvatskoj, Pakistanu, Saudijskoj Arabiji, Jordanu, Albaniji, Turskoj, Iranu, Nemačkoj…), u kojima je započeto njihovo grupisanje i selekcija od strane obaveštajnih službi. Istovremeno, finansijski i logistički su podržane aktivnosti na razvoju Izetbegovićeve tajne službe AID i njene specijalne paravojne jedinice „ŠEVE“ zadužene za politička ubistva, likvidacije nepodobnih i kreiranje zločinačkih terorističkih akcija u vlastitoj zoni odgovornosti i prostoru pod vlastitom kontrolom sa jasnim planom lažnih optužbi i kompromitovanja neprijatelja, po cenu velikih žrtava i vlastitih sunarodnjaka. AID je predstavljao naslednika komunističke Službe državne bezbjednosti i pripadnici i operativci su pored brutalnosti i krvoločnosti, ipak ispoljavali nedovoljno poznavanje i prihvatanje islamskog učenja i islamskih vrednosti. To je bio glavni razlog zbog koga je Alija Izetbegović naložio Hasanu Čengiću (svom ministru odbrane, glavnom vojnom logističaru, osobi povezanoj snažnim vezama sa iranskim tajnim službama zbog kojih su Amerikanci iznudili njegovu smenu 1996. god, – slučaj organizovanja terorističkog kampa na Pogorelici), da formira autentičnu, muslimansku tajnu službu, koja će svoje delovanje i saradnju orijentisati isključivo prema islamskim državama i vladama. Ova tajna organizacija dobila je naziv „MOS“ – Muslimanska obaveštajna služba. Istovremeno je delovala organizacija za pomoć zemljama trećeg sveta, poznata „TWRA“, koju je vodio glavni „finansijski čarobnjak“, radikalni islamista iz Sudana Al Fatih al Hasanein, zadužen za skupljanje finansijskih sredstava koja su u načelu služili za bogaćenje nekoliko porodica i istaknutih pojedinaca u vrhu vlasti, a pre svega Izetbegovića, Čengića, Silajdžića, Ganića, Mahmutćehajića, Šabića, Alispahića… Kroz aktivnosti TWRA su se obogatili i Jasin al Kadi i Šafik Ayad. Ovaj novac, koji se skupljao u Beču, prividno je služio za trgovinu oružijem ali on ničim nije doprineo jačanju odbrambenih sposobnosti Izetbegovićeve Armije R BiH, već je poslužio za osnivanje nekoliko banaka ili privatizaciju bankarskog i industrijskog sektora u BiH. Tako je otkupljena UPI banka, pa Depozitna i Vakufska (koje su se vremenom ujedinile u jednu banku), tako je nastala BBI banka (na trojnom kapitalu Izetbegovića, Čengića i Silajdžića), tako je privatizirana Tuzlanska banka, Željezara Zenica, Krivaja Zavidovići, Natron Maglaj, delovi Energoinvesta… Ali iz resursa koje je kontrolisala TWRA razvijena je posebna vojno obavještajna organizacija, osnovana u Beču pod imenom „BIC“ – Bosanski informativni centar, zadužena za koordinaciju vanjsko-političkih napora Izetbegovićeve vlade, agitaciju i propagandu na zapadu, te koordinaciju obaveštajnih poslova sa proverenim „prijateljima“ iz islamskih zemalja. Tek nakon potpisanog Dejtonskog sporazuma, Savezna uprava za zaštitu ustavnog poretka Austrije je robusnim policijskim akcijama, koje je provela u saradnji sa Interpolom iz Visbadena (NJemačka), pokazala da prestankom ratnih dejstava prestaje i opravdanost djelovanja ovih službi i organizacija na njenom tlu i da ih više neće tolerisati. Tajne operacije pod kontrolom islamističkog Sarajeva nikada nisu prestale u odnosu na Srbe i Hrvate ali mirnodopska faza specijalnih (subverzivnih) operacija obaveštajnih službi Alije Izetbegovića za cilj je imala očuvanje obaveštajnog potencijala u novim ustavno-pravnim uslovima te korištenje tog aparata za održavanje kriznog stanja u BiH, kroz sinhronizovane političke akcije konstantnih sukoba sa Srbima i Hrvatima, njihovim političkim strukturama i zajednicama. U pozadini se odvijao proces izgradnje paravojnih formacija, radikalno islamiziranih, koje bi bile obučene i sposobne da izvode, periodično, selektivne terorističke akcije i stvaranje pretpostavki da budu sposobne prerasti, izazvati i kontrolisati pobunu širih razmera protiv bezbednosnih i odbrambenih struktura u državi a pre svega, da vode ozbiljne ratne operacije protiv Republike Srpske – koja je stvarni objekat napada. I da obezbede sigurnu tranziciju operativnog rukovođenja i upravljanja do sina Alijinog, Bakira Izetbegovića i njemu odanih korumpiranih i kriminogenih lica. Ova etapa podrazumevala je primenu i sistematizovanje mnogih tehnika koje su kao „retki slučajevi“ predstavljali borbeni identitet islamskih ratnika, mudžahedina. Izvršioci ove etape su pripadnici terorističko-pobunjeničkog subjekta, bivših mudžahedina, vehabija, aktivne islamske omladine… (posredne snage – terorističke organizacije u zemlji ili ubačene iz inostranstva), kojim država/države nosilac/nosioci specijalne operacije obaveštajne službe pruža(ju) političku i svaku drugu vrstu pomoći. Stvarni nosilac/nosioci specijalne operacije (obaveštajna služba zemlje agresora ili više njih) posredstvom direktnog izvršioca ključnih sadržaja operacije postavlja ultimativne zahtjeve „državi žrtvi“, Republici Srpskoj i srpskom narodu. U ovoj fazi se uključuju i mediji, koji postaju saučesnici ili promoteri terorističkih akata, stavljajući sav svoj potencijal u službu glorifikacije „oslobodilačkih” ciljeva i (ne)dela, predstavljajući žrtvu agresorom i čineći radnje već viđene u prošlom ratu. U Bosni i Hercegovini glavni nosilac, projektant i izvođač složenih subverzivnih operacija je Obaveštajno bezbednosna/sigurnosna agencija BiH; „OBA-OSA“. To je agencija čiji operativac pokušava pirotehničkim sredstvom, u tunelu Salakovac kod Mostara uplašiti i ugroziti Načelnika štaba zajedničke komande Oružanih snaga BiH generala Antu Jeleča, Hrvata, dva dana nakon što je islamistički terorista Enes Omeragić ubio u Sarajevu dva vojnika pod njegovom komandom, Srbina i Bošnjaka. Ova tajna i agresivna organizacija postala je najorganizovaniji destruktivni sistem za potkopavanje i rušenje Dejtonskog Ustava BiH, za izazivanje nestabilnosti i stvaranje osjećaja ratne psihoze uz istovremeno maksimalnu kontrolu i upravljanje medijima, pogotovo javnim servisima FTV i BHTV u Sarajevu, ali i organizovanim aktivnostima preko agencija „Anadolija“ ratnog šefa Alijine policije Bakira Alispahića („NAP“ – Novinska agencija Patria), televizijskih stanica: „Igman“, „Behar“, „Al DŽazira“ – udruženih nacional-islamističkih magazina „SAFF“, „Faktor“ i „Slobodna Bosna“… te portala: „Cazin.net“,, „Put vernika.com“, „Islam-Bosna.ba“, „Balkanski emirat“, „Vijesti umeta“… Dosadašnja praksa pokazuje da, kao po pravilu, tajne službe i pokreti na koje SAD imaju odlučujući uticaj i čije se aktivnosti uklapaju u američke strategijsko-političke projekcije dobijaju kvalifikaciju „oslobodilački”, što podrazumjeva svu međunarodnu pomoć i podršku, koja svoj legitimitet nalazi i u dokumentima OUN. U takvoj situaciji „zemlji žrtvi“ se uskraćuje legalno i legitimno pravo na odbranu da se na svojoj teritoriji bori protiv terorizma. Međutim, u situacijama kada se radi o pokretima koji se ne uklapaju u američke političke projekcije, pogotovu ako su im suprotstavljeni, dobijaju kvalifikativ – teroristički. Situacija u BiH predstavlja primer takvog pristupa, kroz koji se potvrđuje teza da kada je razumevanje terorizma u pitanju – „problem je u definiciji izvora problema”, posebno vidljiv u okviru institucija SAD, kad je rječ o „Nusra Frontu“. OBA, u dogovoru sa obaveštajcima iz američke ambasade u Sarajevu, uhodi i nadzire: novinare, analitičare, poznate ličnosti, političare, a posebno javne zvaničnike Republike Srpske i pripadnike političke stranke Milorada Dodika – SNSD. OBA izvodi agresivne obaveštajne operacije protiv države Srbije i njenih javnih zvaničnika – čak i na njenom tlu – planira i izvodi tajne medijske kampanje putem propalih savetnika u ministarstvu bezbednosti koje usmerava u elektronske medije, posebno na propaloj televiziji bošnjačko-hrvatske federacije FTV. U kvazi obaveštajnom magazinu „Mreža“, u režiji obavještajne konkubine Kazagić Elme, poznate kao „Fahrina kokoška,“ koja je preko kreveta u „Hajat TV“ i francuskih ležaja u „Radon Plazi“ stigla do savjetnice u Ministarstvu bezbednosti BiH. Preko „madraca do mudraca“ – savetnika; pa se vratila da svoje obaveštajne veze iskoristi kao „novinar“ u ovom jedinstvenom smetljištu od magazina. U Sarajevu se još uvek prenosi priča o dva srodnika u njenoj najbližoj familiji, koji su po nalogu ubica iz štaba Izetbegović Alije, tzv. ŠEVA, ubijali tuzlanske rudare snajperskim hicima sa Unisovih nebodera, simboličkog imena i značenja: „Momo i Uzeir“. Ucenjena i pokvarena izvršava naloge. Na kraju i objava rata Srbiji u vidu Obaveštajnog prodora „Ušće“, koji predstavlja agresivnu operaciju Obaveštajno bezbednosne agencije BiH protiv vladinih zvaničnika, državnih institucija i ustavnog poretka Republike Srbije. Ovu operaciju je predložio Ekrem Pita sa sudionicima u operaciji: TU-TKI, Odel 04/4, 05 i 06 iz Organizacione jedinice Goražde, sa razlogom definisanim kao „neprijateljski napad“ šifra 50000 ali, što je najvažnije, samo su muslimani odobrili ovu akciju: u ime šefa specijalnih operacija Miloša Šavije – Srbina – potpisao se strani državljanin, vehabija Kojam Amir. U ime glavnog inspektora OBA-e, Hrvata Ivana Filipovića, potpisao se Arapin sa lažnim identitetom, „Goran B.“ Dok se u ime zamenika direktora OBA-e Trifka Buhe niko nije potpisao, iako je njegovo ime na ovom tajnom dokumentu. Planirano je 14 Operativno-tehničkih mera u provođenju ove operacije i one su nazvane: „KROV“, „BOR“, „ŠUMAR“, „LOVAC“, „BROD“, „MORE“, „SLALOM“, „EHO“, „ZORA“, „BAJT“, „SOVA“, „BLIC“, „KANJON“ I „BUNAR“. Sedam je kategorija aktivnosti koje OBA standardno provodi: planiranje i usmeravanje, prikupljanje informacija, obrada i korištenje, analiza i produkcija, ocena, stavljanje na raspolaganje, korelacija i naredba o dejstvu, te poduzimanje agresivnih akcija i primena nasilnih metoda, Šta konkretno, u kontekstu ovih kategorija, znače planirane mjere; u odnosu na koja lica iz Srbije se provode i gde – šta operativci OBA-e rade u „Sandžaku“ i šta Srbiju očekuje na proleće – to je već pitanje za obaveštajno bezbednosne strukture Srbije, jer u BiH nema adekvatnog nadzora nad aktivnostima ove muslimanske milicije. U obaveštajnoj strategiji izazivanja sukoba i problema koje kreira i podržava muslimanska milicija, „bosanski DAEŠ“ – OBA, uočljive su sledeće karakteristike: Organizovanost: sve organizovanije djelovanje pojedinih segmenata, odela, podrazumeva angažovanje sve više vanjskih nosilaca ugrožavanja bezbednosti; Masovnost: uočljiv je trend po kome masovnost ugrožavajućih akcija postaje srazmerna i povećanju stepena destruktivnosti svake pojedinačne akcije; Konstantno povećanje obima i sadržaja obaveštajnih akcija koje izazivaju pojave ugrožavanja bezbednosti, kao i broja njihovih izvršilaca, operativaca. Rasprostranjenost u samoj BiH i celom regionu: sve države i društva bivše SFRJ su suočeni sa ugrožavanjem ustavnog poretka i bezbednosti, posebno prirodnog, ekonomskog, društvenog i tehničko-tehnološkog karaktera; Internacionalnost pripreme i izvedbe: sve više ugrožavajućih pojava iza kojih stoji OBA se priprema u jednoj, a realizuje u drugoj državi; nosioci ugrožavanja su lica iz više zemalja, ili su iz jedne ali deluju na području više država; Mobilnost, brza prostorna pokretljivost nosilaca ugrožavanja, operativaca OBA-e kojima su dostupna savremena saobraćajna i telekomunikaciona sredstva; Velika profitabilnost specijalnih operacija kojima se upravlja omogućuje akterima protivpravno ostvarivanje “moći” i “javnog uticaja”, te enormnih prihoda. Tako se organizovani kriminal oslonio na ovu tajnu službu stvarajući od nje neformalni centar političkog uticaja i finansijske moći, kroz korištenje ucena; Porast destruktivnosti, odnosno sve veće štetne posledice po javni poredak, bezbednost države, društva i pojedinaca, čak i međunarodne bezbjednosti; Nasilnost, tijesno povezana sa destruktivnošću, odnosi se prvenstveno na sve brutalniju realizaciju ugrožavanja. Podrazumeva porast primene nasilnih sredstava u realizaciji postignutih ciljeva; Latentnost, odnosno, konstantnost i tajnost delovanja nosilaca ugrožavanja bezbednosti, koja dovodi do njihove “nevidljivosti” i stvaranja privida da ne postoje, ili u javnosti stvaranje lažne slike umanjivanjem značaja pretnje po društvo i državu, od strane organizacija koje obaveštajno štiti i podržava OBA; Velika „siva zona“ koja, kao izraz latentnosti, podrazumeva da veliki broj ugrožavajućih pojava ostaje nepoznat javnosti ali i subjektima bezbednosti. Protekli rat u BiH, u celokupnom razumevanju njegovih uzroka, posledica i značaja, nikad nije tumačen i posmatran u kontekstu globalnih geopolitičkih kretanja i ciljeva zapadnih država i vlada, sa jedne strane, te interesa islamskih zemalja sa druge. Primarno je tretiran lokalno, kao međuetnički sukob na periferiji, sa lokalnim akterima i uzrocima zakopanim duboko u istoriji prostora. Rat u BiH je, međutim, bio geopolitički projektovan, usmeravan i održavan i svaki naredni na ovom prostoru biće na isti način izazvan i podržan. Zato se sve ove pojave i delovanje tajnih službi ne smeju potcenjivati i tumačiti kao „srljanje“ neke male službe iz Sarajeva. Puno je to ozbiljnije. Izvor: fsksrb.ru

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Kolumne

Filantropi iz evrope

Zvonjenje na vratima.Čovek otvara vrata i vidi na pragu kako stoji osoba sa kiselim izrazom ...

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA