Evropa kakvu imamo danas je nesposobna da se izbori sa sve većim problemima, a problema je mnogo – migrantska kriza i sa njom povezane tenzije u Mediteranu, pogrešna evropska politike prema Rusiji, potpuni haos u Ukrajini, Bregzit i naravno uvek nemirni Balkan, rekao je u intervjuu za IN4S Zmago Jelinčič Plemeniti, predsednik Slovenačke nacionalne stranke i poslanik u slovenačkom parlamentu.

On ističe da od ovakve Evropske unije Balkan ne može da očekuje ništa dobro.

Vaša stranka je kao jedina u slovenačkom parlamentu glasala protiv priznanja tzv. Kosova zbog čega ste zadobili veliko poštovanje i poverenje srpskog naroda. Kako obašnjavate to da je Crna Gora koja se oduvek smatrala istorijskom srpskom zemljom ne samo priznala secesiju Prištine već i podržala njen ulazak u Interpol i UNESKO?

- Suština politike Slovenačke nacionalne partije je čvrsto usidrana u sam koncept i program stranke, koje definiše njeno ime – nacionalna. Nacionalno znači državno, državotvorno. SNS (Slovenačka nacionalna stranka – prim. red.) je zato, pre svega, nacionalno odgovorna i državotvorna stranka, privržena poštovanju, očuvanju i učvršćivanju strukture koja se zove država. A primarni zadatak države je da pruži bezbednost i prosperitet svome narodu. Taj zadatak država može uspešno da ispunjava samo ako poseduje pune atribute državnosti i uz poštovanje legitimnih interesa drugih zemalja. Teritorija bez opšte priznatih atributa državnosti, koju pritom karakteriše neprijateljska i jednostrana politika ne može se smatrati državom. Raspad SFRJ označio je razilaženje subjekata, koji su tu jugoslovensku državnu zajednicu i stvorili. To su mogle biti samo i isključivo slovenačke zemlje („dežele“) na jednoj i Kraljevina Srbija na drugoj strani. Drugim rečima, onako kako je nastala Jugoslavija se samo tako mogla i raspasti – na sastavne delove, koji su je prvobitno sačinjavali. Važno je napomenuti da je tadašnja Kraljevina Srbija u svojim državnim okvirima obuhvatala Sandžak, južnu Srbiju, odnosno današnju Makedoniju i čitavo područje Kosova i Metohije, a krajem novembra 1918. godine njoj se prisajedinila i Kraljevina Crna Gora.

Subjekti koji su tada stvorili Jugoslaviju imali su međunarodno-pravni legitimitet: Srbija i Crna Gora taj legitimitet su stekle već 1878. godine na Berlinskom kongresu, a slovenačke zemlje odnosno Ujedinjena Slovenija oktobra 1918. godine kada je Narodna vlada u LJubljani preuzela vrhovnu vlast u slovenačkim zemljama bivše Austrougarske. U svetlu ovih činjenica Slovenija, a kasnije i Crna Gora imale su kao subjekti pravo odlaska iz Jugoslavije, dok preostale „republike i pokrajine“ koje su se formirale tek unutar SFRJ to pravo nisu imale. Ti entiteti mogli su da se otcepe isključivo u dogovoru sa svojim matičnim zemljama, u konkretnom slučaju Kosova i Metohije isključivo u direktnom dogovoru Beograda i kosovskih Albanaca.

To je bio ključni argument zašto naša stranka nije glasala za slovenačko priznanje tzv. Kosova, jer nismo mogli da podržimo nešto što je u gruboj suprotnosti sa međunarodnim i unutrašnjim (državnim) pravom. Iz istih razloga Slovenačka nacionalna stranka nikada neće prihvatiti okupaciju slovenačkih zemalja od strane Hrvatske. 

Crna Gora imala je problem, jer se veliki dio njenih građana ne slaže sa izlaskom iz zajednice sa Srbijom, a situaciju dodatno otežava i njen veoma komplikovan geostrateški položaj. Zbog toga je, po prirodi stvari, primorana da balansira na više strana. Interesi velikih sila predstavljaju jake političke činioce u regionu. To se, pre svega, ogleda u agresivnom nastupanju NATO pakta i SAD, kojima je ovo područje od izuzetne važnosti i zbog baze Bondstil na Kosovu i Metohiji. Upravo u tome treba tražiti i razloge za čudne poteze kojima u spoljnoj politici pribegava zvanična Podgorica.

Ujedinjenje 1918. bilo narodna volja

Jedan ste od retkih političara u Sloveniji koji se otvoreno protivi intervencionističkoj politici NATO pakta, a poznati ste i kao veliki kritičar NATO agresije na SRJ. Crna Gora je bez referenduma i mimo većinske volje naroda postala članica Zapadne vojne alijanse. Dok zvanična Podgorica sa jedne strane NATO tretira kao humanitarnu organizaciju sa druge strane u godini kada obeležavamo vek od završetka Velikog rata usvaja Rezoluciju koja bi srpsku vojsku da predstavi kao zavojevačku i okupatorsku. Kako je po Vašem mišljenju došlo do toga da Crna Gora one koji su je bombardovali proglašava čuvarima mira i stabilnosti, a Srbe okupatorima i agresorima?

- Stav po ovom pitanju već sam delimično izneo u prethodnom odgovoru. Posebno želim da dodam da se nipošto ne smeju zanemariti položaj i uloga Kraljevine Srbije u Velikom ratu. Bez svake sumnje treba priznati da je Srbija bila pobednica na strani sila Antante i da je imala puno istorijsko i političko pravo da uspostavi vlast na teritorijama koje su prethodno bile deo poraženih centralnih sila – pre svega mislim na područje BiH i delove Hrvatske. 

Što se Crne Gore tiče, ona je voljom naroda 1918. godine stupila u zajednicu sa Srbijom, ali time nije trajno izgubila svoje istorijske atribute državnosti. Ako je većinska volja naroda takva ti atributi mogu biti obnovljeni što se u slučaju Crne Gore i desilo 2006. godine, odlukom o proglašenju nezavisnosti. Međutim, ključno je pitanje kontrole tih atributa, tj. koliko pojedina država samostalno vodi svoju spoljnu i unutrašnju politiku, a koliko je ona zapravo rezultat različitih stranih uticaja. Kao što sam već rekao to se ogleda u potezima vlasti koji za mnoge mogu da budu neprirodni i neprihvatljivi.

Kosovo je unutrašnje pitanje Srbije

Javnosti poznati ne samo kao slovenački političar već i kao istinski intelektualac i antiglobalista koji je oduvek stvari nazivao njihovim pravim imenom. Kažite nam kako gledate na aktuelnu situaciju oko Kosova i Metohije i da li smatrate da se nakon glasanja u Interpolu stiče utisak da je projekat tzv. kosovske države sa međunarodnog aspekta propao?

– Činjenica je da je secesija Kosova bio jedan nezakonit i nasilan proces koji su mnoge velike sile iskoristile kako bi ostvarile svoje interese. Moje mišljenje je da je Kosovo apsolutno unutrašnje pitanje Srbije. Konačno rešenje statusa ove autonomne pokrajine mora da bude predmet promišljenog i zrelog političkog rasuđivanja i dubinskog razumevanja promena koje se dešavaju u regionalnim i međunarodnim okvirima. Suština je da trajnog dogovora nema bez saglasnosti svih strana kosovskog konflikta što u prvoj vrsti podrazumeva da je održivo rešenje moguće samo uz saglasnost Beograda i uz uvažavanje srpskih interesa. Jednostrani potezi kojima smo svedoci poslednjih godina ne doprinose miru već samo produbljuju postojeću krizu i vode ka daljoj destabilizaciji regiona.

Smatram da vreme za rešavanje pitanja KiM tek dolazi. Okolnosti u svetu se menjaju što otvara mnoge mogućnosti za konačan dogovor koji bi donieo mir. Pri tome treba biti svestan da je osnovno pravilo svake politike, a naročito međunarodne, pravilo entropije – ono nas uči da se propuštene prilike nikada ne vraćaju. Srbija, ukoliko želi da sačuva Kosovo, zato mora da bude oprezna i da u pravom trenutku povuče prave poteze koji će osigurati celovitost njenih granica i sačuvati stabilnost u regionu.

Slovenačka nacionalna stranka je poznata po svojim čvrstim evroskeptičnim stavovima i deo je Evropskog saveza nacionalnih pokreta (AENM). Prema tome, kakvo je Vaše viđenje odnosa Brisela prema Srbiji i Crnoj Gori – da li EU vidi ove dve zemlje kao svoje ravnopravne članice? Kakvo je po tom pitanju iskustvo Slovenije koja je već punih 14 godina članica Unije?

- Evropska unija uopšte nije svesna krize u kojoj se nalazi. Ta kriza je totalna i ona obuhvata sva polja njenog delovanja – od političkog i ekonomskog, preko bezbednosnog pa sve do socijalnog i kulturnog. Današnju EU u životu održavaju samo interesi onih velikih sila kojima odgovara da Evropa bude zajednica zavisnih zemalja, lišenih svakog suvereniteta i sopstvene nacionalne samobitnosti. Evropa kakvu imamo danas je nesposobna da se izbori sa sve većim problemima, a problema je ogromno – migrantska kriza i sa njom povezane tenzije u Mediteranu, pogrešna evropska politike prema Rusiji, potpuni haos u Ukrajini, Bregzit i naravno uvek nemirni Balkan. 

Dovoljan je pogled na ignorantski odnos Brisela prema Sloveniji i njenim legitimnim interesima u Piranskom zalivu pa da shvatimo koliko je postojeći koncept EU zapravo neodrživ i pogrešan. Najnoviji nemački predlog da Francuska svoje mesto u Savetu bezbednosti UN ustupi Evropskoj uniji predstavlja poslednji ekser u kovčeg farse zvane EU. Ne bi me čudilo da nam se u takvoj atmosferi kroz nekoliko meseci desi i Fregzit – izlazak Francuske iz Unije. Kada me pitaju šta može region poput Balkana koji je iscrpljen sukobima i sankcijama da očekuje od jedne tragikomične zajednice kakva je EU uvek odgovorim – jedno veliko ništa!

Pre nekoliko dana zajedno sa liderom najveće opozicone partije, Janezom Janšom, pokrenuli ste raspisivanje referenduma o pristupanju Slovenije tzv. Marakeškoj deklaraciji? Šta su po Vama najveće opasnosti koje donosi usvajanje tog dokumenta i koliko je migrantska kriza opasan bezbednosni rizik po region i Evropu?

- Ključni problem Marakeške deklaracije je u tome što ona počiva na negaciji državnog suvereniteta i globalni interes, a to je u ovom slučaju interes uskih krugova okupljenih oko DŽordža Soroša, stavlja iznad nacionalnog interesa zemalja UN. Nema nikakve sumnje da iza intriga kakva je i Marakeška deklaracija stoje one sile koje žele da sruše Evropu nezavisnih i slobodnih nacija. Reč je o smišljenom uništavanju hrišćanskog identiteta i na njemu stvarane evropske civilizacije od strane multi-kulti lobija i političkog islama.

Političarima koji pozivaju na solidarnost sa migrantima nije stalo do napretka i sigurne budućnosti narednih pokolenja jer je uglavnom reč o političarima koji ni nemaju potomaka. Junkera, Makrona, Merkelovu i Terezu Mej ne interesuje šta će sutra biti sa Evropom i našom decom jer oni ne misle ni na šta drugo osim na svoje položaje. Rešenje migrantske krize nije u podizanju novih kampova i prihvatnih centara za migrante širom Evrope već u razbijanju terorističkih ćelija na Bliskom istoku i u ekonomskoj pomoći tim područjima.

Kako se Ukrajina vraća u 1941. godinu, pogledajte OVDE.

Izvor: IN4S