Najnovije

„ŠEJTAN-BOMBA“: Kako je Pakistan ušao u nuklearni klub (VIDEO)

Dugogodišnje balansiranje na ivici rata sa Indijom podstaklo je Pakistan da na svaki način razvije sopstveno nuklearno oružje. Međutim, kako piše portal televizije „Zvezda“, iako je Pakistan siromašna zemlja, uz finansijsku pomoć bi u narednih 10 godina mogao da zauzme treće mesto u svetu po količini nuklearnog arsenala.

Iranski sistem (Foto: Jutjub)

Put Pakistana do „Nuklearnog kluba“ započeo je 1950. godine u okviru pakistanskog nuklearnog programa i to osnivanjem „Komisije za nuklearnu energiju“. Godine 1965. izgrađen je i pušten u rad prvi reaktor, dok je 1972. godine u Karačiju puštena u rad prva nuklearna elektrana.

Na stvaranje nuklearnog oružja uticali su i neuspešni ratovi sa Indijom u periodu od 1947. do 1949. i 1965. i 1971. godine. Iako je Pakistan najveća muslimanska zemlja, nije mogao da se nosi sa Indijom, koja je brojala 1.359.000 vojnika, dok je Pakistan imao svega 653 hiljade.

Pored toga, pakistanski lideri su bili svesni da ukoliko Pakistan prvi među muslimanskim zemljama razvije nuklearno oružje, time bi automatski postao lider islamskog sveta.

Godine 1974. Generalna skupština UN je odobrila predlog Pakistana da se na teritoriji Južne Azije stvori zona bez nuklearnog oružja. Indija je jedina glasala protiv, jer je već bila testirala svoj nuklearni mehanizam.

Na čelu vojnog nuklearnog programa u Pakistanu bio je Abdul Kadir Han, budući nacionalni heroj, ali i glavni optuženi za nuklearnu špijunažu, kao i za međunarodnu trgovinu nuklearnim tajnama. Han je rođen u Britanskoj Indiji, a obrazovanje je stekao u evropskim zemljama, da bi na kraju dospeo u međunarodni koncern „Urenko“, koji se bavio proizvodnjom gasnih centrifuga.

Han se 1974. vratio u otadžbinu i sa sobom doneo tajna dokumenta u kojima se pisalo o obogaćivanju uranijuma i drugim tehnologijama koje su neophodne za stvaranje nuklearnog oružja.

Tadašnji predsednik Buto imenovao je Hana za direktora tajnog programa za obogaćivanje uranijuma. Pod njegovim rukovodstvom osnovana je laboratorija za inženjerska istraživanja, a nakon testiranja nuklearnog sistema 1998. godine, Han je sebi dodelio titulu oca pakistanske nuklearne bombe.

Još jedan podsticaj za osnivanje pakistanskog nuklearnog programa bio je sporazum koji je potpisan sa Kinom 1986. godine, a odnosio se na oblast nuklearnog istraživanja.

Kao rezultat toga, krajem 20. veka Pakistan je uspeo da proizvede do 10 nuklearnih punjenja na bazi uranijuma i nekoliko punjenja na bazi plutonijuma. Pored toga, Pakistan je 1998. godine proizveo pet podzemnih nuklearnih eksplozija, gde su testirali nuklearno punjenje uranijumom kapaciteta do 30 kt, punjenje plutonijumom, kao i uranijumsku municiju. Nešto kasnije testirali su i plutonijumsku bombu.

Abdul Kadir Han je trijumfovao, ali ne zadugo. Otkriveno je da je ne samo krao tuđe nuklearne tajne, nego ih i prodavao drugim arapskim i muslimanskim zemljama kao što su Iran, Libija, Alžir, Egipat, Saudijska Arabija, Malezija, Sirija, pa čak i Severna Koreja. Kada je sve obelodanjeno, tadašnji predsednik Pakistana je ipak pomilovao Hana. To je u stvari bila predstava, jer su vlasti Pakistana i zarađivale na trgovini nuklearnim tajnama, dok je „kazna“ Hanu služila da to prikrije.

Zvaničnici Islamabada su smatrali da je osnovna svrha nuklearnog arsenala koji su posedovali da zadrži potencijalnog agresora i da ne dopusti da se ponovi situacija iz 1971. godine, koja je dovela do raspada Pakistana. Pod potencijalnim agresorom smatrali su, naravno, Indiju.

Nuklearna doktrina Islamabada jasno definiše vrste pretnji pod kojima je moguća upotreba nuklearnog oružja. Prvo, u slučaju ulaska indijske vojske na teritoriju Pakistana, kada oružane snage Pakistana nisu u stanju da zaustave protivnika običnim sredstvima. Zatim u uslovima potpunog uništenja većeg dela pakistanske vojske, prilikom nanošenja značajne ekonomske šteta i na kraju, u slučaju da akcije agresora poljuljaju integritet zemlje.

Pakistan danas ne poseduje potpunu nuklearnu „trijadu“, jer mu nedostaje pomorska komponenta. Kada je reč o kopnenoj, ona uključuje lansirne sisteme za krstareće i balističke rakete, dok se na vazdušnu komponentu odnosi taktička avijacija, koja je sposobna da nosi nuklearne bombe.

Pakistansko vazduhoplovstvo raspolaže sa 520 borbenih aviona, među kojima su letelice kinesko-pakistanske, američke, francuske i kineske proizvodnje. Teško je reći koliko aviona može da prenosi nuklearne bombe.

Između ostalog, u sastavu naoružanja Pakistan poseduje i krstareće rakete „Babur“ u tri verzije. „Babur-1“ i „Babur-2“ su kopnene rakete, dok je „Babur-3“ u sastavu naoružanja na podmornicama tipa „Agosta-90V“ i ima domet od 350 do 500 kilometara (kako tvrde Amerikanci), odnosno do 750 kilometara, prema tvrdnjama Pakistanaca.

Kada je reč o taktičkim i operativno-taktičkim raketama, pakistanska vojska poseduje 24 lansirna sistema „Nasr“ sa dometom oko 60 kilometara, kao i „Abdali“ sa dometom do 180 kilometara.

Međutim „ponos“ Pakistana je balistička raketa „Šahin-3“, maksimalnog dometa od skoro tri hiljade kilometara. Ova raketa još uvek nije ušla u sastav naoružanja, ali je već dva puta uspešno testirana.

Prema mišljenju stručnjaka, Pakistan intenzivno povećava svoj nuklearni potencijal i u roku od 10-12 godina može zauzeti treće mesto u svetu po količini nuklearnog arsenala (sa 130-140 jedinica može dostići do 350-400 i više). Istovremeno, Pakistan je i dalje veoma siromašna država i teško će bez velike finansijske pomoći uspeti da dostigne takve pokazatelje. Stoga, nije isključeno da će Islamabad ponovo početi da prodaje nuklearne tajne, kako bi zaradili za ostvarenje svojih nuklearnih ambicija.

Pročitajte OVDE sve o novom kineskom radaru.

Izvor: sputniknews. com

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA

Urbancube