Piše: Boško Ćirković Škabo
Pištanje unutar vernog Kovid-sakafandera me je obavestilo o prispeću novosti. Preciznim pokretom rožnjače aktiviram vesti javnog servisa Internet-Holovizije Nove Aleksandrije na unutrašnjem viziru. Volim to da radim na taj staromodni način, direktna kortikalna VR emisija mi je i dan danas začudna. Koalicioni partneri su u pravu kad kažu da sam pravi relikt prohujalih vremena. Zapravo, za mene je vreme na neki način stalo onog dana kada su najnapredniji, jednostrano otcepivši ostatak tadašnje Republike Srbije od Opštine Čajetina, proglasili Novu Aleksandriju i svog lidera za prvog (i od tada i jedinog) Faraona. Narod se nije pobunio. Nije ni primetio razliku. U stvari, u prvi mah nije tu ni bilo mnogo šta za primetiti. Stanje i dnevno kretanje stvari je ostalo suštinski isto. Samo su se nazivi promenili. Ili je pravilnije zapisati da se realnost i nominalno ozvaničila? Dotle su ljudi mahom već bili: ili jednim okom zagledanim u svoje bušne džepove a drugim u svet(l)e rijalitije ili direktno egzistencionalno povezani sa Faraonovom svitom. Retki nepokorno neumreženi su se već nalazili izolovani u: ludnice, trpezarije narodnih kuhinja ili nekakve alternativne kulturne kolektive. Dakle, bili su prilično irelevantni za celu priču.
Ja sam bio jedan od tih neprilagođenih nesrećnika. Ludnicu sam izbegao pukim neodlascima na lekarske pregleda. Narodne kuhinje su me redovno spašavali roditelji. Ali pripadnost kojekakvim aktivističkim grupacijama nisam preskočio. Kad je Nova Aleksandrija iz sebe izbacila i priznala kao nezavisnu državu bivšu srpsku južnu pokrajinu bio sam emotivno devastiran. Kada je samo par godina nakon toga pristupila i vojnike ustupila krvavom Severnoatlanskom taktičkom savezu bio sam ogorčen. Nedugo zatim, počela je hajka i javna osuda „izdajnika zemlje“ koji su se, uprkos nemogućnosti državnog uhlebljenja, i dalje osećali i izjašnjavali kao Srbi ili, ne daj Aleče, Zlatiborci. Kada je nova zemlja zabranila upotrebu, prethodno zvanične, ćirilice u javnim ustanovama, poslao sam jedinca na studije političkih nauka u Republiku Čajetinu. Nakon što mi se sin vratio u Beograd na vodi, Faraon je već doneo i čuveni Dekret o Međuvrsnim bračnim zajednicama i ozvaničio svoju dugogodišnju vezu sa daždevnjakom. Nedugo potom je i sve nekadašnje pravoslavne hramove transformisao u zigurate posvećene kultu A.C.E. (Aleksandra Celoobuhvatnog Ekumenskog). Iskoristio sam sinovljevu doktorsku stipendiju i njegov odlazak tim povodom u Podgoricu za višemesečno tihovanje u jednom od zabačenih brdskih manastira Mitropolije Crnogorsko-primorske Čajetinske Pravoslavne Crkve. Tamo sam tokom molitve doživeo prosvetljenje i poziv da skupim hrabrost i snagu da osnujem opozicioni pokret u rodnoj grudi. Iskoristio sam poznanstva stečena u Crnoj Gori i Čajetini, kao i respektabilnu brojnost starih Srba i tzv etničkih Čajetinaca (Zlatiboraca) u Novoj Aleksandriji.
Faraonova klika, naravno, na naše aktivnost nije mirovala. Više puta sam hapšen i brutalno mučen ali sam ipak puštan na slobodu, čak na volšebne načine i ohrabrivan da nastavim sa delovanjem. Trebalo mi je vremena da prokljuvim Faraonovu stratešku postavku: on i njegovi prvosveštenici su narod održavali u pokornosti konstantim strahom od mog sedanja na Hoklicu Sv Donalda. Mantrali su kako ću vratiti mračni velikosrpski šovinizam i zlatiborski gorštački primitivizam i prekinuti evropski autoban, na kojem je zemlja već poslednje tri decenije strpljivo stajala. Podrška borbi se osipala. Mnogi su bili prosto previše okupirani neizvesnom egzistencijom, neki su čak i poverovali u Faraonove laži. U jednom momentu sam i sam počeo da sumnjam u uspeh misije. Tada se desilo čudo: Faraon je, iz samo njemu znanih razloga, odlučio da zaokruži novoaleksandrijski identitet i udari na poslednju preostalu sprsko-čajetinsku svetinju – rijaliti programe.
Šimanovački rijaliti čarobnjak i mudri anti-kovid pronalazač, Željko Beli, je ove zime (s)p(r)oveo velelepne miroljubive kastinge. Čak ni činjenica da više od dve decenije živimo u strahu od virusa, od glave do pete umotani u plastične skafandere, nije mogla da unizi te prizore. Prijavilo se tu i mlado i staro, novoaleksandrijske drolje uz čajetinske folk pevače, crnogorski propali sportisti sa profaraonskim zelot-poslanicima, zlatiborske čobančice zaljubljene u bradate ajdigej splavare, plastični ljudi pod ruku sa humanodinim robotima... I svi su pošteno plaćali da glasaju za opstanak u programu svog favorita. Čudo jedno, kakvo samo rijaliti može da posvedoči. Faraon je očigledno zaboravio na staru maksimu, nastalu još u doba srpske neokolonijalne političke scene: „Pobedićemo! S nama Rijaliti!“. Da li ga je možda Žeks Beli malo previše počastio praškom?
Bilo kako bilo, holo-vesti koje sam primio su dobre. Najbolje! S nama beše Rijaliti! Pobedismo! Veliki posao tek predstoji ali najteži korak je napravljen. Dok ulazim u štab, gde je okupljena masa u pobedničkoj euforiji, vidno pojačanoj Žeksovom belom magijom, sastavljam ličnu holo-poruku svom starom drugaru iz Podgorice. Tekst (izgovoren glasom Škaba iz starog srpskog nacionalističkog rep sastava „Beogradski sindikat“):“Evo i nas u demokratiju! Bio si u pravu, brt. Prvih trideset godina je najteže.“ Potom kopam po holo-skladištu, kako bih našao 4d-rekreaciju arhivskog snimka izvođenja njihovog drevnog hita „Sviće sviće“, sa gala koncerta u Podgorici…
Bećković otkrio pozadinu Novakove diskvalifikacije! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
