Korona virus promenio je svet. Obzirom da ste psihoterapeut možete li nam reći kako ove promene utiču na nas kao pojedince i kao društvo?
Pandemija Kovid 19 je pred ljude, porodice, različite društvene sisteme stavila jedan veliki zahtev za promenom. Donela je ekstreman broj izazova parovima, porodicama i pojedincima: bolest, smrt, strah od oba; nezaposlenost i ekonomske teškoće; nedostatak doslednih informacija o nivou rizika od zaraze ili smernica za smanjenje tog rizika; obaveznost karantina; osećaj slutnje, izolacije i nedostatka socijalne podrške; narušavanje životnih planova i rituala kao što su rođendani, venčanja, verski praznici, rekreativne aktivnosti, na kraju krajeva i sahrane. Mi se inače u životu skoro svakodnevno angažujemo da se adekvatno izborimo sa raznim zahtevima koje život pred nas postavlja. Zbog pandemije život je postao komplikovaniji, došlo je do diskontinuiteta u ličnom, porodičnom i socijalnom funkcionisanju. S obzirom da je dugo trajala doživeli smo je kao krizu. Ova kriza je uticala na lično, porodično i opšte društveno funkcionisanje. Na testu su bili svi kapaciteti za uspešno rešavanje neorganizovanosti. Neki pojedinci, porodice i sistemi su imali dovoljno jake mehanizme za prevladavanje krizne situacije i sposobnost da se uspešno usklade sa novom situacijom, a drugi ne. Za one koji su se uspešno adaptirali kažemo da su krizu doživeli kao šansu. Oni koji su se „slomili“ verovatno su imali nešto manje kapacitete za rešavanje problema, to obično zavisi od ličnih osobina i kapaciteta, od prethodnog iskustva rešavanja kriza, količine već postojećeg stresa. Što se tiče porodičnih karakteristika, mogu da kažem da su porodice koje uspešno prevladavaju krize one u kojima postoji emotivna razmena i saradnja, koje imaju već razvijene strategije za rešavanje problema, koje su fleksibilne u obrascima ponašanja, u kojima postoji jasna i otvorena komunikacija i gde slabiji članovi osećaju zaštitu. Na žalost, s druge strane imamo porodice na koje je pandemija, kao stresor, uticala vrlo negativno. I ako je podataka još uvek nedovoljno, neki izveštaji ukazuju na alarmantna povećanja partnerskog nasilja nad ženama, uopšte, došlo je do povećane agresivnosti u verovatno već nasilnim vezama. Imamo i povećan broj ubistava žena od strane partnera. Ovo su sve alarmi za nas koji se bavimo mentalnim zdravljem, ali i za državu koja ima odgovornost za brigu o mentalnom zdravlju populacije.
Da li je ova situacija dovela do veće potražnje za psihoterapijom i koji su to problemi sa kojima ljudi dolaze kod Vas?
Mislim da jeste povećan broj ljudi koji traže savetovanje ili psihoterapiju, što ne čudi, jer je iza nas jedan zaista turbulentan period, a posledice se osećaju sada. I sva predviđanja govore da će posledice po mentalno zdravlje trajati dugo. Na kraju krajeva, mentalno zdravlje ljudi ugroženo je i bez pandemije. Najčešći problemi zbog kojih pojedinci i porodice traže pomoć su pojačana anksioznost, strahovi, panični napadi, depresivnost, konflikti u partnerskim vezama, problemi sa ponašanjem deteta ali i brojni drugi. Važno je da kažem da mi u psihoterapiji uvek u fokus stavljamo veru u potencijal klijenta da smanji svoju ranjivost i poveća otpornost. Samo kada verujemo i podstičemo ovaj potencijal, šanse za uspeh su veće, jer orijentisanost na otpornost nadahnjuje ljude da veruju u sopstvene mogućnosti za regeneraciju nakon traume i da se okrenu daljem zdravom rastu. Moj lični i profesionalni stav je da svaki pojedinac, kao i svaka porodica ima svoje resurse i snage. Ono što sam primetila je da se sve veći broj ljudi odlučuje za online savetovanje i psihoterapiju. Radim dugi niz godina psihoterapiju putem mreža i ona zaista nudi klijentima mnogo više komfora, uštede vremena i ukida prostornu daljinu.
U toku je upis na Visoku školu socijalnog rada, na kojoj ste docent, šta je to što ovu visoko-školsku ustanovu izdvaja od drugih?
I ako u nazivu škole stoji Visoka škola, što često zbunjuje ljude, naša škola je akreditovana visokoobrazovna institucija akademskih četvorogodišnjih studija. Dakle, studije traju 4 godine, kao na bilo kom fakultetu. Postoji nekoliko stvari koje ovu školu čine posebnom. Na prvom mestu to je atraktivnost zanimanja za koje se studenti kod nas školuju. Mislim na to da su to zanimanja koja su vrlo popularna, za kojima postoji velika potreba na tržištu, kako u aktuelnom trenutku tako i u budućnosti. Završetkom četvorogodišnjih studija naši studenti mogu da steknu zvanja diplomirani psiholog, diplomirani logoped, diplomirani socijalni radnik ili diplomirani terapeut kao i da nastave svoje obrazovanje na master sudijama, osim na psihologiji, jer još uvek nije završen proces akreditacije ovog programa. Drugo, smatramo veoma važnim i to što smo studentima koji su zaposleni omogućili da prate nastavu putem naše elektronske platforme, bez dolaska na fakultet. Takođe, pošto nam je cilj podsticanje celoživotnog obrazovanja, trudimo se da omogućimo najefikasniji upis za sve one koji su iz nekog razloga prekinuli svoje studije, njima se priznaju ispiti koje su nekada položili, a koji su ekvivalentni našim i taj proces prelaska sa studija s drugih fakulteta je zaista brz i efikasan. Dalje, u okviru Centra za kontinuiranu edukaciju postoji čak 24 različitih kratkih edukacija namenjenih pojedincima iz oblasti socijalne zaštite, obrazovanja, zdravstva, u cilju njihovog usavršavanja. Na kraju i sama lokacija, obzirom da se nalazimo na Terazijama, i zgrada u kojoj je škola čine svakako još jednu posebnost.
Pored studijskih programa u toku je upis i na kratki studijski program „Savetovanje porodice“, objasnite nam koliko traje program, koja se znanja stiču i koje se zvanje dobija po završetku?
Kratki programi studija su 2019. godine uvedeni u obrazovni sistem Republike Srbije sa ciljem da se u kratkom vremenskom periodu omogući efektno i efikasno obrazovanje i obuka stručnjaka za konkretan posao. Studije na ovom programu su organizovane po modulima i traju jedan semestar, a završetkom programa ostvaruje se 30ESPB. Studentima koji su aktuelno upisani na neki studijski program osnovnih akademskih studija priznaju se ESPB bodovi za one ispite tj. predmete koje su položili na tim studijama ukoliko postoji preklapanje sa predmetima upisanog kratkog programa. Nakon uspešno položenih ispita i pozitivne ocene supervizora o praksi stiče se sertifikat o položenoj edukaciji, a u dodatku sertifikata navodi se lista poslova/zadataka koje nosilac sertifikata može da obavlja. Naša škola je među prvima dobila rešenja nacionalnog saveta za visoko obrazovanje za odobrenje realizacije šest kratkih programa studija.
Što se tiče kratkog programa studija pod nazivom Savetnik za porodice njega sam osmislila prvenstveno zato što kao porodični psihoterapeut znam da se porodice danas suočavaju sa mnogim izazovima i problemima i da je nekima potrebna specifična vrsta stručne podrške. Savetnik za porodicu je novo zanimanje koje će moći da odgovori na potrebe članova porodica pogođenih nekim problemom. Glavni prioritet u poslu porodičnog savetnika je pomoć u stabilizaciji porodične situacije i to na način koji bi se mogao kratko opisati kao „pružanje pomoći za samopomoć“. Jer svaka porodica želi da bude zbrinuta, da živi samostalno i samoodređeno u svom okruženju. Savetnik za porodicu treba da pomogne da porodice to i ostvare. Potražnja za stručnjacima koji rade sa porodicom svuda u Evropi ubrzano raste, tako da su i izgledi za posao dobri. Program je namenjen svima koji su prirodom svog posla usmereni na porodice sa problemom ili nezaposlenima koji žele da poboljšaju svoje kompetence i povećaju mogućnosti za zaposlenje. U opisu posla Savetnika za porodicu navedene su usluge koje pruža porodicama koje imaju ispoljenu disfunkcionalnost, neke od njih su: početne i tekuće procene porodične funkcionalnosti, sa posebnim fokusom na zdravim snagama koje porodica i pojedini članovi imaju, uz izradu individualizovanog plana tretmana; sprovođenje intervencija kako bi se osiguralo popunjavanje praznina u vezi sa osnovnim potrebama porodice i zajedno sa porodicom planiranje dugoročne održivosti ravnoteže zdravlja uprkos teškoćama; pomoć porodici da razvije mrežu podrške u prirodnom okruženju; kreiranje konkretnih intervencija koje treba da razviju veštine i kod roditelja i kod dece u rešavanju problema itd. Ovaj program je zasnovan na postulatima sistemske porodične terapije, a autor programa kao i svi nastavnici su licencirani psihoterapeuti i profesori fakulteta.
Više o ovom studijskom programu možete saznati OVDE.
Kako danas izgleda srpska porodica? Koji savet biste uputili našim čitaocima kako bi imali zdravu porodicu?
Pošto živimo u vremenu globalizacije, mislim da srpske porodice imaju slične probleme i izazove sa kojima se suočavaju, kao i sve druge porodice na svetu. Ipak, specifičnost našeg društva koje je već predugo u jednoj turbulentnoj tranziciji, i to u svakom pogledu: ekonomskom, političkom, vrednosnom, kreira i specifične probleme koji proizilaze iz stanja hroničnog stresa i neizvesnosti. Na primer, kada se porodice bore da zadovolje egzistencijalne potrebe, kada im pogled u budućnost ne donosi spokoj, nemoguće je očekivati da u njima postoji emocionalna stabilnost. A i one porodice koje ostvare koliko toliko stabilnu egzistenciju, porodice srednjeg staleža, suočavaju se neretko sa nedostatkom socijalne podrške u rešavanju nekih svakodnevnih životnih problema, ostvarivanju nekih univerzalnih prava. Kada deca rastu u porodicama gde je narušena ravnoteža, gde je konflikt hroničan, dugotrajan, otvoren ili skriven, svejedno, to ostavlja posledice na njihov emocionalni i kognitivni razvoj, a onda to vidimo u raznoraznim poremećajima ponašanja mladih. Da pomenem i promene u vrednosnom sistemu, koje uvode konfuziju u mnoge porodice, jer još uvek postoji sukob između tradicionalnog i modernog. Posebno mi se čine značajnim teškoće sa kojima se mladi i njihove porodice suočavaju, a koje nastaju iz prirodne potrebe mladih da se odvoje od svojih primarnih porodica, da razviju svoju nezavisnost, individualnost, a zatim i sami formiraju svoje porodice. Na žalost to je često ili nemoguće ili postoji kvazi-nezavisnost. Savet porodicama bi mogao da bude da pokušaju da nađu i održavaju svoju sopstvenu malu filozofiju života, koja ne mora potpuno da se uklapa u globalnu, ali mora da pruži svim članovima doživljaj jedinstvenosti, da neguje podjednako i pripadnost i nezavisnost, da razvija uvek alternativna rešenja i bude otvorena za promene, bilo da su one razvojne ili nametnute.
Izvor:Pravda
