Piše: Milan Vidojević
U aprilu 1957. godine grupa oficira nacionalista pokušala je državni udar u Amanu ali ih je Husein lako savladao uz pomoć lojalnih beduinskih trupa. Pučisti su uhapšeni, a Ba'at i ostale radikalne partije organizovale su masovne i žestoke proteste, protiv kralja Huseina, zahtevajući da se oficiri puste na slobodu, kraljevi savetnici smene, Jordan udalji od Britanije i SAD i približi Egiptu. Agitovanje, demonstracije i okršaji s policijom bili su dramatični trenuci života mladog Abu Nidala, koji je u njima učestvovao bez dvoumljenja. Ali nacionalističkisnovi su se uskoro raspršili.
Uz pomoć Zapada, Husein je konsolidovao vlast, razbio Ba'at partiju, pohapsio njene kadrove, naterao partijskog lidera Abdulaha Rimavija da pobegne u Siriju. Bio je to još jedan udarac za Abu Nidala. Nesrećan i nezadovoljan, osećajući mržnju sada i prema Hašemitima i kralju, što je bilo odmah iza kombinovane mržnje prema Izraelu, Britaniji i Americi, odlučio je da napusti Jordan i pređe u Saudijsku Arabiju. Sa prijateljem je napustio prljave, prenaseljene izbegličke logore Nablusa i obreo se u Rijadu, gde je radio kao moler i električar. Do 1959. godine dvojica partnera uspela su da otvore sopstvenu radnju u glavnoj ulici Rijada.
Udaljenost od Palestine nije uticala na Abu Nidalova osećanja. Naprotiv, što je bio dalje od izgubljene domovine, to je više sanjao o "povratku," što je postala opsesivna ideja brojnih Palestinaca. NJegova bujajuća energija, posledica svesnosti o latentnim mogućnostima, naterala ga je da napusti Ba'at partiju i osnuje svoju sopstvenu. Bila je to moda među Palestincima u inostranstvu ali je fazu početnog oduševljenja preživelo samo nekoliko ovakvih partija. Okupivši oko sebe malu grupu ljudi, Abu Nidal je osnovao partiju pompeznog imena, "Palestinsku tajnu organizaciju." Imao je velike planove da pošalje emisare kroz ceo region, da osnuje ogranke, da prenese borbu u "okupiranu Palestinu." Bejrut je bio prvi cilj. Bila je to politička Meka na Bliskom Istoku, gde je postojala sloboda izražavanja, što je novinsku delatnost razvilo do neslućenih visina, i u kojoj je tajna policija bila benigna.
Početkom šezdesetih godina, od mukotrpno skupljene ušteđevine, poslao je u Bejrut dvojicu članova da osnuju njegov tajni ogranak. Ali njegovi članovi brzo su odustali, jedan je postao student, drugi se bacio na biznis i poduhvat je propao. Od svih ovih organizacija najvažniji je bio Fatah Jasera Arafata, nastao u Kuvajtu 1958-59. godine i uskoro je izrastao u najznačajniju palestinsku borbenu organizaciju. Fatah je regrutovao članove gde god je stigao, pa i u Rijadu. Tu je Abu Nidal, već dokazani aktivista, neizbežno bio privučen na saradnju. On se Fatahu nije priključio kao običan vojnik. Pošto je strastveno bio odan ideji otpora i imao svoju sopstvenu "grupu," na hijerarhijskoj lestvici bio je malo iznad običnog članstva. Imao je talenat za cifre, imao svoj mali biznis, bio je živ i zabavan sagovornik.
Po svom dolasku u Nablus, posle dugog vremena, upoznao je i oženio Hijam el-Bitar, devojku iz dobre porodice iz Jafe, koja je takođe živela kao izbeglica. Bila je bolje obrazovana od njega, išla je u školu, govorila francuski, za njegov ukus bila je prihvatljivo pokorna, na pola puta između tradicionalne arapske žene i moderne žene. Rodiće mu sina i dve ćerke. U Saudijskoj Arabiji, Abu Nidal je bio samo salonski revolucionar koji je smišljao zavere, pričao, maštao o velikim delima ali zapravo nije učinio ništa značajno. Rat 1967. godine, posle 1948, drugi traumatični datum u arapskom kalendaru, sve je to promenio. U munjevitoj kampanji, Izrael je razbio armije svojih arapskih suseda, zauzeo istočni Jerusalim i ono što je ostalo od arapske Palestine, kao i egipatski Sinaj i sirijski Golan, i postao regionalna sila, evidentno jača od bilo koje kombinacije arapskih zemalja. Zapadna obala i Gaza, sa prenaseljenim arapskim stanovnicima, postale su okupirane teritorije, što su i danas. Udarac u arapsku psihu, arapsko samopouzdanje, bio je kolosalan.
Gangrena mržnje prodirala je sve dublje, kao i žeđ za osvetom. Demonstracije protiv rata i njegovog katastrofalnog ishoda su Abu Nidala i njegove prijatelje u Saudijskoj Arabiji predstavile kao subverzivan i opasan element. Naređeno mu je da napusti Saudi Arabiju. U Nablus više nije mogao da se vrati, Zapadna obala bila je pod izraelskom okupacijom. Jedina moguća destinacija bila je Aman, gde su prvi začeci palestinske gerile nastajali jer je neprijatelj sada bio vrlo blizu, sa druge strane reke Jordan. Palestinski poznanik, Abu Ali Šahin, koji je kasnije proveo mnogo godina u izraelskim zatvorima, seća se Abu nidala iz tog vremena. "Bio je pravi fanatik. Želeo je da ide i da se bori. Nije verovao u religiju, ili ba'atizam ili marksizam ili u bilo šta drugo. Nije bilo načina da se povrati Palestina, sem da se prolije krv. Puška je bila njegova ideologija. Puška i samo puška!"
Crni septembar
Arapski svet je vezani slon koji se suprotstavlja izraelskom mišu. Fatahov zadatak je da raskine slonove lance i oslobodi njegovu snagu. Ovakve metafore mogu da učine čuda za moral ali Abu Nidal nije prošao vojnu obuku i nije imao nikakvog iskustva u vojnim konfliktima. NJegovi govori o ratu bili su daleko od realnosti. U ovoj fazi bio je menadžer a ne borac. Po dolasku u Aman osnovao je trgovačku firmu pod imenom "Impeks," čije su kancelarije u Amanu uskoro postale paravan za delovanje Fataha, gde su dolazili ljudi, familije boraca, da podignu novac ili borci da uzmu ono što je bilo namenjeno njima. Pored sve svoje vatrene retorike, Abu Nidal je bio po prirodi metodičan i organizovan čovek i njegove birokratske vrednosti u razbarušenoj i neorganizovanoj okolini brzo su bile primećene i cenjene od strane Jasera Arafata i drugih funkcionera PLO-a.
(nastaviće se)
Prošlu kolumnu Milana Vidojevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
