Pravda

Ko su junaci velikog rata?

Junaci Velikog rata su mnogobrojni! Smatram da je, većim delom, čitav naš narod junak te velike i strašne epopeje. Teret koji su Srbi poneli u Velikom ratu je ogroman, ali predstavlja veličanstvenu žrtvu za slobodu. Ako me pitate za junake  u knjizi „Žene junaci Velikog rata“, to su: Milunka Savić, Sofija Jovanović, Živana Terzić, Mara Petrović, Vasilija Vukotić, Darinka Grujić Radović i Flora Sends.

Dok ste skupljali građu za knjigu, da li Vam je neki junak ili junakinja posebno prirastao/prirasla za srce i zašto?

Sve ove žene su me zadivile svojom hrabrošću, čašću i skromnošću, ali mi je za srce prirasla Darinka Grujić Radović, poznata kao Mama Grujić. Bila je dvorska dama na dvoru Natalije Obrenović, a potom i na dvoru Marije Karađorđević. NJeno obrazovanje, mudrost, šarm i maniri učinili su je neizostavnim delom dvorskog života bez obzira na vladajuću dinastiju. Pre Velikog rata, sledeći svog brata Antonija Grujića, uglednog inženjera koji se obreo u Americi, Darinka odlazi preko okeana. Ova izuzetna žena je, kada je čula za stradanje našeg naroda, odlučila da učini sve da pomogne svojoj zemlji. Uz obilatu finansijsku pomoć DŽona Frotingama (oženjenog Srpkinjom Jelenom Lozanić), prvo je isporučila opremu za dve poljske bolnice (u Skoplju i Đevđeliji), a potom se uputila u Šabac, jer je čula da tamo imaju problem sa velikim brojem siročadi nađenih posle pokolja u Mačvi. Bila su to, uglavnom, baš mala deca starosti ispod dve godine. U ratom zahvaćenoj zemlji ta deca su svima bila teret. Darinka je shvatila da ne sme da ih ostavi. Tako je počela njena briga o ratnoj siročadi. Frontigam je slao sredstva, prvo lična, a potom je razvio i fondaciju preko koje je sakupljan novac za brigu o ovoj deci. Zahvaljujući Darinki i Frotingamu sačuvano je 2235 dečaka i devojčica. Svima je omogućeno školovanje do stepena koji su želeli.  Deca su toliko volela Mamu Grujić da nakon rata, kada su se pojavili neki biološki roditelji dece izgubljene tokom povlačenja preko Albanije, ta deca nisu htela da se odvoje od Darinke. Kada ste borac, možete da očekujete viši čin i odlikovanja, neku nagradu i priznanje za svoj rad. Ali, kada radite sa decom, ne očekujete ništa. Tu ste samo da dajete. Ako vam deca ljubavlju uzvrate, nema veće nagrade od toga. To znamo mi koji smo radu sa decom posvetili svoj život.

Po čemu se žene junaci razlikuju od muškaraca?

Junaci, i žene i muškarci, su isti po hrabrosti, časti i patriotizmu, jedino što bi, možda, bila razlika je to da su žene emotivnije, u smislu da je najvažniji deo odluke da uđu u rat bila ljubav, bilo prema bratu, ocu ili mladiću. To se bar odnosi na Milunku, Sofiju, Maru, Vasiliju i Živanu.

Bilo je mnogo žena iz sveta koje su se na razne načine uključile u pomoć Srbiji tokom Velikog rata. Hrišćanski je pamtiti dobročinstvo. One nisu morale to da rade za neki mali narod na Balkanu, a odabrale su da pomognu. Neke su dale i svoj život za naš narod (na primer: dr Elizabet Ros, Darija Aleksandrovna Korov(b)kina…). To treba da se pamti i poštuje. Floru Sends sam, u tom velikom  broju strankinja koje su prepoznale srpsko stradanje, odabrala zato što je njen doprinos zaista bio ogroman. Bila je i bolničarka, i ratnik, i prevodilac i humanitarac. Ona je obuhvatila sve oblike pomoći i, u tom smislu, bila najinspirativnija.

Koliko je važno da pamtimo srpske junake?

Veoma je važno da pamtimo veličinu podviga svojih predaka da bismo imali osećaj vrednosti sopstvene zemlje i naroda, te da prema tome postavljamo i svoje ciljeve u budućnosti. Iz divnih primera njihovog herojstva treba da učimo da budemo bolji, da ih ne brukamo svojim bitisanjem na ovom svetu. Ključno pitanje u „Gorskom vijencu“ je: „Čime ćete izić' pred Miloša?“. Mi možemo da se pitamo: Čime ćemo izić' pred, znane i neznane, heroje Velikog rata koji su, uz ogromne žrtve, sačuvali Srbiju za nas?

Izvor: Pravda