Pravda

Piše: Branko Veljković

Umiranje imperija nije samoizazvani proces, kao što nije ni njihovo rađanje. To su strogo kontrolisani i predvidljivi procesi koji mogu da traju vekovima ali i jako kratko. Podrazumevaju „one koji nestaju“ i „one koji dolaze“. Tako da, ko god govori o umiraju američke, ili ruske moći a ne ume da objasni i definiše nove centre moći koji bi se u tom smislu rodili, ne zna šta priča. Tako se govori načelno, populistički. U stvarnosti, politika ne poznaje prazan prostor, kao ni kriminal, recimo. Sklanjanje jedne političke ili kriminalne organizacije podrazumeva, po automatizmu, uzdizanje neke druge opcije. I to kako u organizacionom tako i u personalnom smislu. U svetlu ove činjenice, svaka paralela u toj „porodici“ između sestre politike i brata kriminala je, naravno, namerna i očigledna. I u jednom i u drugom slučaju reč je o modelu upravljanja društvenom pojavom a ne nekakvom ekskluzivnom aparatu ili još manje ekskluzivnim učesnicima. „Ekskluzivnost“ je samo medijska, populistička manipulacija namenjena dobro procenjenim ego manijacima i sitnim dušama željnim identifikacije sa ustvari izmišljenim likovima i kategorijama. U stvarnosti, „kreatori“ političkih događaja najvišeg ranga, preziru svoje kreacije, pre svega zbog te njihove tako bedne i predvidljive vezanosti za zemaljska materijalna dobra i prolazne „vrednosti“ a onda i zbog očigledne nesposobnosti da „prodru dalje“. Tako  bar oni kažu. 

Nikada se u istoriji čovečanstva nije dogodio ni jedan rat a da se pre njegovog početka već nije znao pobednik. I sve drugo što ide sa tim. Nema solera, nema autsajdera, nema vanbudžetskih korisnika ljudske krvi. Žrtve, heroji, dezerteri, profiteri,... sve se to definiše unapred. Ako nešto i „iskoči iz koloseka“ to se jednostavno briše. Kao da se nikada nije dogodilo. Ništa.

A politika u čijim rukama je sila samo metod a aparat sile samo sredstvo, nije sama sebi cilj. Koliko god čovečanstvo verovalo da je politika, kao sveprihvaćeni alat za upravljanje ljudskim zajednicama, cilj za sebe, ustvari nije tako, čak i kada ljudi misle da postoje i dobre namere i dobri političari to jednostavno nije ni moguće ni tačno. Politika je, ustvari, samo alat za generisanje polariteta. Što su polariteti suprotstavljeniji, to je za politiku bolje. A polaritet i sukobi koji iz toga, po prirodi čoveka, neminovno proizilaze, nije Božiji „alat“ niti preporuka. Jer u Bogu je sve jedno, a u nečemu i nekom drugome je sve podeljeno, beskonačno multiplicirano. Latini bi rekli – divide et impera. Tako ON vlada i „lovi“. Eonima unazad, sve do zelene jabuke. Iste one koje je samozvani, po predlogu, stavio na sto na konferenciji svoje partije.

Politička doslednost ? Kada i gde ? Po definciji političar je dosledan samo sebi. Grade ga ambicije, nemoral i bezkrupuloznost. Kako se od takve pojave u vremenu može očekivati doslednost ?

Vreme doslednih je zamrlo, jer doslednost podrazumeva apsolut. Nema kolebanja, niti polemike. Samo tako je doslednost stvarno to što treba da bude. Doslednost, takva, podrazumeva trenutnu (ne neporomišljenu ili neispalniranu) akciju a ne beskonačne polemike i lažna moralisanja. Jednostavno, po starozavetnom modelu. Jer iz ugla stvarne doslednosti stvari su uvek jasne i lako čitljive. Magla koja se oko istine diže ne ide iz istine već iz potrebe nedoslednih da zamrače svoje ambicije, ludila, strahove,...  I takva magla, onda, odgovara svim „građanima sveta“ koji su u svojoj suštini nedosledni. Magla u takvom poretku, uspešno krije fragmente, ma koliko mali ili veliki bili, nedoslednosti svih nas. Iz te naše, ljudske, kolektivne korupcije i pristanka „na sve“, ide sve zlo. I onda u potrebi da spasemo zadnje iskre samopoštovanja lažemo sami sebe da nam je uvek neko drugi kriv. I svi smo pristali na zlo, ma koliko predznak dobra i zla bio neodrživ u van ljudskoj ravni ovoga sveta. Zato, svi smo grešni. A Božiji „poslanici“ na zemlji ? ... evo, kada apusrd nedoslednosti postane toliko vidljiv da potpuno obesmišljava suštinu organizacionog dela osmišljenog da kanališe „duhovna pitanja“, onda izađe i sam Pontifeks Maksimus i „mrtav ladan“ objasni da je vreme za „novu Bibliju“. Štivo koje je, slutim, već spremljeno i napisano po „novojevanđeliskim“ principima organizacije globalne vlasti i intencija „novog svetskog poretka“, u duhu proklamovanog „nećete imati ništa a bićete srećni“. Iz toga ide izvršna direktiva za svetske vlade i njihove armije sluga, spremljene i motivisane da sprovode haos do momenta kada bude potrebano da iz haosa, sledeći taj plan, izađe red. NJegov red... tada ni ON neće tolerisati tu milenijumsku čaušku inventivnost za uspešno zatiranje svega. Obrisaće ih. Jer, da stvarno poznaju simboliku, dizajn, statiku i arhitekturu sveta kome teže, znali bi da sistem u toj fazi o kojoj maštaju mora postati upravljiv a to podrazumeva harmoniju. Zato ON uništava sve da bi iz toga napravio svoju harmoniju. To je moguće samo ako je sistem u balansu i zato u novije vreme toliko priče o održivim zajednicama. Da bar hoće da čitaju, čitali bi sveže proklamovane agende „njihove“ organizacije Ujedinjenih Nacija – koja, između ostalog, podrazumeva EEE agendu – economy, ecologu, equity. To je „ustav“ novog svetskog poretka. To je i ideologija tog poretka. Iz te agende izaći će ekonomska struktura, politička rešenja, akademske orjentacije, novi zakoni pa čak i kulturni obrasci i matrice. Po tom poretku, „oni“ koji se sada otimaju i ubijaju za vlast i privilegije, su u istoj ravni kao i čistač ulica u Bankoku ili prosjak u Limi. Kriterijum za segregaciju biće potpuno van srebrnjaka koje su tako pohlepno skupljali. Ta harmonija podrazumevaće i kolektivno brisanje svega što i malo podseća na vremena ljudi. Brisanje spolja ali i brisanje „iznutra“, egzo i i ezo, ako je po onima koje zovemo starim Grcima. Neće biti istorije. Neće biti „zaslužnih“ građana, neće biti imena ulica i nobelovih laureata. Jer ništa od toga ustvari nije neophodno za tako formulisanu „održivu zajednicu“. Možda čak ni ljudi neće više biti potrebni za takve „održive ljudske zajednice“. To je „njegov“ plan. Apsurd ?

Apsurd, da,... ali zarad razumevanja apsurda potrebno je zauzeti stajnu tačku izvan apsurda. To nije moguće na fizičkom planu a da se ne napusti ovaj svet, ali je moguće i potrebno na duhovnom planu. Snaga te pozicije daje jasan uvid ali i nedodirljivost. Traži i veru, apsolutnu. U Boga i u samog sebe. Jer takvo duhovno „izmeštanje“ podrazumeva redefinsanje ličnog odnosa sa svim etabliranim pogledima i praksama religija ili filozofskih koncepata. 

Zarad objašenjenja. Pominjanje država u kontekstu tema o kojima pišem je iznuđeno željom da me poštovani čitaoci razumeju. Inače, države su samo kolorit na đačkim kartama, geografija i neophodno budžetiranje. Nacionalni i državni entiteti su samo vrlo podesan i prikladan alat za one koji rukovode svetskim procesima a nikako stvarno nosioci planiranja i procesa. Da je i famozni, „najmoćniji“ čovek na planeti, predsednik USA, samo tragikomični arlekino, sada vide svi koji to hoće da vide. Ponižavanje Amerike žalosnim Bajdenom je ustvari demonstaracija moći. Zar stvarno mislite da poredak koji postavlja predsednika SAD ima problem da postavi samozvanog predsednika mesne zajednice Srbija ? Pored toga, može se, ispravno, „pročitati“ i poruka sledećeg sadržaja – građani sveta, o vašoj sudbini „odlučivaće“ čovek koji ne zna da li je pošao ili došao. Bilo bi naivno verovati da su su svi drugi istorijski lideri, ma koliko bili prisutniji u sopstvenim životima i udžbenicima od DŽoa-ne znam gde je levo-Bajdena, išta više od izvođača radova. Ništa. 

Po prirodi materijalnog sveta, oni koji postoje moraju negde i da budu. Isključivo tako treba shvatiti geografske odrednice. Stvari su oduvek bile globalne. Izolovanih slučajeva nikada nije bilo samih po sebi i za sebe. A ti koji postoje i upravljaju onim što mogu da vide, prave po svojoj prilici i meri „alat“ sa kojim će to da rade, da upravljaju. Taj alat je politika. Sve ostalo su samo prikladna sredstva - ekonomija, obrazovanje, zdravstvo, tajne službe, armije, mediji,... A političari su manje ili više prisutni građani sa svojim „šef svih Srba“ ambicijama ili „zato što sam pametan“ nebulozama. 

A svet materijalni, sa sve fizikom, gravitacijom i simetrijom u sebi – je samo refleksija sveta duhovnog. Ako nešto može „dole“, onda može i „gore“. Za nešto što može „gore“ a reflektuje se i „dole“,... drugom prilikom.

Odnos politike (čitaj političara) prema svojim žrtvama? Za njih, tehnička i statistička kategorija, naravno. Primera radi, ono što zovemo - Britanija. Velika (ne zaboravite na pasus o geografiji). Recimo, njena uloga u samo jednom „događaju“. Kada je bilo potrebno redefinisati Evropu i projekcije ka arapskom svetu a zarad predstojećih ratova i raspodele moći u izprojektovanom petro-vremenu 20tog veka, u sam sumrak 19tog veka, odlučeno je puno toga pa i da se Turska, „bolesnik sa Bosfora“, „reprogramira“. Odabran je mladi Ali Riza oglu Mustafa, poznatiji kao Mustafa Kemal Ataturk, oficir, mason, ponosni nosilac bele leptir mašne na Bosforu, lojalan „ideji“ i intimni prijatelj Srbskog kralja Aleksandra Karađorđevića, od inicijacije pa do „sa tugom u srcu, žalošću u duši, izgubio sam dragog i obožavanog brata“. Da bi Ataturku stvorili prostor u okviru koga može da izvede zadatke koje je dobio, osmišljen je jedan od mnogobrojnih, prljavih, „malih“ ratova, sa britanskim ekspedicionim snagama sa jedne i turskom vojskom sa druge strane. Zvanična istorija je ovaj mali krvavi rat, vođen u krilu tada već pokrenutog velikog rata, nazvala Galipoljska operacija. Turci su za desetak meseci teških borbi, sa stotinama hiljada nastradalih na obe strane, pregazili britance i njihove saveznike u vojnom smislu ali su im ostrvljani onda vešto plasirali odlično spremljenog heroja, Ataturka, „oca nacije“. Ataturk je, ovenčan ratnom slavom osmišljenom u Londonu i sveže proklamovanim savremenim, „naprednim“ političkim idejama, razorio otomansku imperiju u njenom dotadašnjem obliku i uspešno je preveo u sadašnji oblik koji bi srednjovekovni Turci danas teško prepoznali. Recimo, koliko god to tada izgledalo nepojmljivo, dekretom je, prvo iz službene upotrebe a ubrzo i iz naroda, potpuno istisnuo osmanski turski jezik, pisan arapskim pismom i uveo latinično pismo ! Na taj način je efikasnije redefinisao biće turskog naroda nego što bi to tada mogle da urade sve evropske armije zajedno. Nešto slično onome što je za uništavanje Srbskog bića uradio austrijski agent Vuk Kardžić. Ataturk je uspešno demontirao turski sultanat i uveo jednu viševekovnu monarhiju u republikanski oblik vladavine. Politički rolerkoster. Turska carevina je „umrla“ zato što je Britanija tako htela a ne zato što su se javile „republikanske“ ideje u turskom narodu ili što se nešto „prelomio“ u zahuktalom prvom svetskom ratu. Tako su Britanci, lagano iscenirali i izgubili jednu bitku i stotine hiljada vojnika ali su dobili strateški rat „po dubini“. Infiltrirali su ne samo čoveka na vrh države i njima odgovoran establišment nego su implementirali kompletan idejni i politički projekat i redefinisali budući istorijski kontekst tog dela sveta. Posledice ove programirane „neuspešne“ vojne kampanje imale su ozbiljan odjek i u Britaniji, promene na nivou Vlade, redefinisanje pozicije zahuktalog Vinston Leonard Spenser Čerčila, „junaka“, reprogramiranja Britanije iz perioda koji je nakon toga usledio i trajni poremećaji u funkcionisanju do tada potpuno lojalnih Britanskih kolonija, Australije i Novog Zelanda. Infiltriranjem ključnih igrača za razaranje Otomanske i Britanske imperije, Ataturka i Čerčila, a onda, posledično, uz potpunu funkcionalnu aktivaciju obaveštajno-bezbednosnih i drugih sistema izvrešena je masovna proliferacija podobnih „kadrova“ po sveže razorenim evropskim državama. I nije ovde reč o vrednosnim kapacitetima nekadašnjih ili sadašnjih političkih sistema i oblika organizacije društva i ekonomije, već o činjenici da se i najpompeznijim, ne retko u određenim istorijskim trenucima i najmoćnijim sistemima, poput Otomanske imperije ili Velike Britanije, upravlja tako nepojmljivo lako. Nestvarno lako. Jednostavnim manipulacijama u svrhu već utvrđenih projekcija. Naravno, ovo „lako“ treba shavtiti uslovno. „NJima“ je to lako ali to „lako“ podrazumeva milinijumski kontinuitet u poznavanju političkih prilika, svih društvenih, socijalnih, bezbedosnih i drugih okolnosti i naravno, što je najbitnije, prave prirode čoveka!

I naravno, u duhu pripadnosti i poretka i obećanih nagrada, oba pomenuta lidera, Čerčil i Ataturk prepoznati su i kao vredni Nobelove nagrade. Čerčil je dobio Nobelovu nagradu za književnost a Ataturkovu kandidaturu za Nobelovu nagradu podržao je, između ostalih i grčki političar tog vremena Elefterios Venizelos. Možda uveženi čitaoci znaju još nekog, ovaj put „našeg“, savremenog, političara koji se nada Nobelovoj nagradi ? Nekog samozvanog. I to ako ne može celu, onda bar na pola, „u deljaka“, recimo sa nekim ko je organizovao Žutu kuću za masakriranje Srba, onu Žutu kuću koju „njegov“ drug iz biznisa i „Otvorenog Balkana“ Edi Rama, sada tako lakonski negira i pripisuje fantazijama Kremlja. I Srbi ćute ?

I eto onda naše istorije? Sve je samo nije naša. Ne u smislu onih na koje se odnosi (istorija) već u smislu onih koji su je „nacrtali“. Primera koliko god hoćete. Recimo, čuveni, izvorno „tajni“ a kasnije i objavljeni, prvi dokument spoljne i nacionalne orjentacije novije srbske istorije, „Načrtanije“ Ilije Garašanina, uopšte nije pisao Garašanin. Dokument je napisan u tamnim hodnicima ondašnjeg vremena, a preko britanskog agenta, čeha (neki kažu Poljaka po poreklu) po nacionalnosti, vrlo sposobnog i na sve spremnog, František Zaha, dodeljen Garašaninu „da ponese teret definisanja nacionalne orjentacije Srba i Srbije“. Kasnije se Garašanin „samo-revidirao“ i od velikosrbina došao do propagatora jugoslovenstva, nešto slično kao što je samozvani od „vadićemo oči kašikama“ evoluirao do „Srbije na evropskom putu“, mada, liči, da će da ga vrate na „fabrička podešavanja“ sa sve vizama. A u Srbiju „slučajno zalutali“ František postao je general srbske armije! František, student prava u Beču, ratovao na strani Poljaka, Francuski vojni đak, bibliotekar kraljevske biblioteke u Frontenbelu, organizator buntovnih mladih Slovena za ideju ujedinjenja svih Slovena, francuski vojni ataše u Beogradu, borac za prava Čeha a onda, volšebno, osnivač artiljerijske škole u Beogradu, general Srbske vojske i načelnik Srbskog generalštaba 1876. godine, pred drugi Srbsko-Turski rat. Kada je preminuo, 1892. godine, sahranjen je po posebnom naređenju austrijskog cara sa svim vojnim i ne samo vojnim, počastima u Brnu. I onda „Načrtanije“, kao Srbski projekat? 

I od tada, a ni tada, pa do danas, a ni danas, Srbija nikada nije imala svoj krovni, nacionalni dokment iz koga bi vukla svu potrebnu snagu za definisanje nacionalnih a potom i svih drugih interesa. Da bi poštovanom čitaocu bilo jasnije, Garašanin je bio tvorac tog dokmenta isto onoliko koliko je samozvani učestvovao u kreiranju Vašingtonskog sporazuma ili koliko se iko rodoljubiv pitao za sadržaj IPAP sporazuma koji je potpisan u naše ime sa NATO paktom. Ništa. Samo spremnost „odabranih“ na sve, da bi zauzvrat oni lično dobili „sve“ i ovde i „tamo“. I kao što Srbi kao narod nisu svesni koliko je „tajno“ Načrtanije uticalo na kreiranje odnosa na Balkanu, toliko nismo svesni ni koliko sporazumi poput IPAP jasno definišu de jure i de facto sve što nam se sada naveliko već dešava. I svi drugi sporazumi koji nas okivaju a koje niko ne čita, čak ni oni koji ih potpisuju u naše ime, poput onih u okviru RACVIAC, JIE (SEDM), SEESAC, MARRI, RCC, SSP, PzM, OEBS, NATO, GRECO; NPT, BTWC, CWC, STVT, VTWC, IAEA, STO, PARP, OPSW, INFOSEC, NSA, SAA, NCSA, NDA,... sve su to lanci koji su toliko omeđili naš politički i svaki drugi prostor da od identiteta još uvek imamo pravo samo na svoje generalije. A i tu je ideja da nam otmu ono – ić, na kraju prezimena, jer imaju esencijalni problem sa tim prvim i večitim, ćiriličnim Ć. Nekom prilikom pojasniću i zašto ili ću zamoliti jednog mog tihog prijatelja da to učini za vas. I onda, eto ga popis. Ničim izazvani, građani Srbije, treba da u 69 pitanja o sebi kažu sve. Od zdravstvenog biltena do broja soba u stanu. Sve. Nekome. Spisak kome, počinje od ministarstva odbrane Republike Srbije a završava, možda, negde na nekom ostrvu. Lepo plaćeni popisivači sa dobro setovanim lap-topovima nepoznatog porekla i protokola o kome obučeni popisivači ne znaju njišta, traže od građana Srbije da im o sebi kažu sve. A od popisa su izuzete strane diplomate, vojno osoblje kao i „stanovi u vlasništvu stranih država“ !!! 

I kad bi imali vremena da sumiramo šta je sve već popisano i potpisano u naše ime, sve bi nam bilo jasno pa i ovo ludilo u kome sada živimo. Bilo bi nam jasno gde smo sad i gde nas „pravno valjano“ vode. I to sve ovako popisane. Da im nešto ne promakne. Jer sve mora biti „po zakonu“, pa i samoubistvo čitavih naroda. Valja simulirati „slobodu izbora“ sve do besmisla same ideje izbora. 

Sve ovo jasno znači, da Srbija ni kao država ni kao nacionalna tvorevina, ni u teoriji ne može da ima stratešku orjentaciju ili jasan i odbranjiv nacionalni interes. U ovakvim okolnostima to je jednostavno nemoguće, niti na javnoj sceni ima ikoga dobronamernog ko može sve ovo da sagleda i donese neophodne odluke. A takav dokument nam očajnički treba. I zato nam nacionalnu politiku kroje drugi. Oni koji znaju to da rade, to i rade, naravno, u svom interesu. Sada je, po jednoj od agendi, da vas obavestim, u toku priprema za moguću rekonstrukciju monarhija, pa se u tom kontekstu planira „rekonstrukcija“ i Srbske monarhije. 

Srbiji je ostavljen prostor da „gaji“ i budžetski i vanbudžetski plaća samo generacije onih egomanijaka, „odabranih“, koji apriori prihvataju preporuke, direktive, naređenja iz kojekakvih podruma. Nije za utehu, ali ništa bolje nije ni sa „velikim“ narodima i državama. 
Recimo, „moćna“ Francuska? Istorijska je činjenica da je u drugom svetskom ratu više Francuza poginulo na ruskom frontu kao dobrovoljci vermahta i SSa nego u borbama francuske vojske sa nadirućom nemačkom armijom neposredno pre toga. Zato je Francuza danas 70 miliona a Srba 7. Ako vas to podseća na nešto danas, nije slučajno. I tada i sada, to nije rat Rusije i jedne države, već Rusije i  saveza Evropskih i još po nekih država. Istorijski kontekst se nije promenio. Nikada. A u tom kontekstu istorija opet nema nikakve veze sa geografijom (pa ni sa Rusijom) već sa projektovanim polaritetima. Geografija je, kao i istorija, samo neophodan i koristan „alat“. I to je, naravno promenljiva kategorija. Moderan mejnstrim je uspešto stvorio nove modele za polarizacije i buduće ratove. Od krvavih sukoba komunista i nacista, vernika i nevernika, krstaša i muhamedanaca pa sve do danas. Primera koliko i ratova. Bezbroj. Šta mislite, koliko smo, koliko juče a možda već i sutra, u vreme projektovane covid-histerije bili daleko od organizovanih sukoba vakc i anti-vakc formacija ? Ili od sukoba onih koji podržavaju prava prajdara i onih koji veruju u tradicionalne vrednosti ? Koliko na ulicama imamo onih koji su spremni da povrede ili ubiju nekoga ko navija za neki drugi fudbalski tim ? Gradovi su nam prepuni murala u dve boje sa likovima pobijene dece u navijačkim obračunima generisanih u glavama političara i sprovedenih od strane lojalnih narko dilera i naravno sve-prisutnih večito lojalnih „ja samo radim svoj posao“ - bezbednjaka. Znači, projektanti novog doba su u par poteza uspešno definisali jedno potpuno novo vojište. A to su naše ulice.  A regrutovani vojnici, hteli to ili ne, postali smo svi mi. Nema nacionalnih boja, nema zastava i održive istorijske retorike, nema slave, nema objave rata a ni objave primirja. I onda shvatite da je sve to isto, samo se predefinsani povodi razlikuju i možda ratni plen. Poražavajuće je koliko je lako definisati nov povod za mržnju i ubijanje. Osmišljen je toliko moćan povod da je globalno i gotovo trenutno stavio u drugi plan sve povode zbog kojih su se ljudi ubijali vekovima. U vakc i anti vakc histeriji za kratko je potpuno nestala ideja da neko nekog napadne zbog religije, boje kože, socijalnog statusa ili geografije. Po sasvim novom kriterijumu uvezali su se neki do tada međusobno potpuno nepoznati ljudi i to sa „obe strane vakcine“. Ali krv je krv. I kao u svakom pozorištu apsurda, sve to u početku može da bude i samo šala i komika. Recimo, kao u Simpsonovima, kada su „slučajno“ tako šaljivo predstavljene bukvalno sve bitne odrednice vremena u kome živimo pa i vakc-histerija. Ili kada, kod nas skoro, neko „prase“ mrzi nekog „pinkaša“ ili obrnuto. Od te, za potrebe ove naše dnevne politike osmišljene postavke, do poziva za regrutaciju u dva oštro sukobljena i naoružana tabora, u ovom vremenu više ne stoji apsolutno ništa. Sa tugom i nevericom slutim da je regrutni potencijal, sa i bez „farmi“ ili „tik toka“, samoprepoznatih u ovom „sukobu“ veći od regrutnog potencijala nacionalne armije vrhovnog komandanta samozvanog. Svest o tome verovarno frustrira i samozvanog ali se on autistično drži svog plota i već potrošenih krvavih srebrnjaka. 

Da nacionalne elite stvarno upravljaju svojim državama tačno je isto onoliko koliko samozvani upravlja Srbijom. Dakle, Ništa.
A samozvani, tragikomični tlocrt našeg vremena, perfektno procenjen od strane majstora igre, onih koji su ga i odveli u Bečki podrum na baznu edukaciju, ono kada je sa poklonjenom škodom salvobitno došao u jedan drugi Hram i izjavio da je pročitao 42 tamo dobijene knjige za tri dana, njegov dobro izučeni profil a sa njim i „naša“ besciljna istorija i sudbina, jasno se ocrtava kroz toliko puta već javno izrečene drama-teze – „ja sam pametan“, „ja sam im rekao“, ili „sve sam im sasuo u lice“. Ustvari, sem na niovu ovde tako lako vidljive frustracije i gomile mentalnih devijacija, njega niko nigde i ni za šta ne pita niti ga sluša. On ne postoji. I opet, kao i toliko puta u ovom tekstu - ništa. 
Ko je ko u lancu ovako shvaćene ishrane, jednom prilikom je jednom od njegovih prethodnika, Borisu Tadiću, tada na mestu samozvanog, elegantno objasnila frau Angela Merkel, kada je, na lični zahtev, prilikom posete Srbiji, prvo razgovarala sa akademikom Nikolom Hajdinom, pa tek onda sa tadašnjim samozvanim, her Tadićem. I to je poredak. Samozvani je tada video šta je trebalo. I eto njega u Judinom podrumu sa saznanjem šta hoće i još više šta neće. Dali su mu sve što hoće i pristao je „biće sve što hoće, evo prodaje dušu vragu svome“…

Dakle, ništa !

Raketni napadi su izvršeni na ciljeve u Harkovu! Više o tome OVDE.

Izvor: Pravda