Najnovije

EKONOMSKI ULTIMATUM EVROPSKE UNIJE: Može li Srbija da preživi?

Aktuelni ultimatum EU, isporučen Srbiji i Kosovu pre tri dana, čiji tačan sadržaj nije objavljen (na zahtev delegacije EU), rezultat je više od 20 godina frustracija u odnosima EU i Srbije (kao i između EU i Kosova). Osnovni razlog su izneverena očekivanja. EU ima sve manje da ponudi Srbiji i ostalim kandidatima za članstvo u EU jer su ta obećanja bez kredibiliteta, a ostale prednosti su male. Dakle, EU može da ponudi samo štapove. Bez šargarepe. U Srbiji je podrška članstvu u EU sada konstantno ispod 50 odsto.

EU i Srbija (Ilustracija: Pixabay/Pravda)

Piše: Branko Milanović

Evropska unija me podseća na siledžije koje su se motale oko moje srednje škole u Beogradu. Oni bi prišli mlađim đacima i ponudili da im prodaju ciglu. Klinac bi rekao: "Ali meni ne treba cigla." Siledžija bi uzvratio: „O, da, znam da ti treba, i koštaće te deset dinara." Uplašeni dečak bi platio 10 dinara znajući da bi ga, ako bi se suprotstavio, nasilnici tukli, udarali u glavu, šutirali – i ipak bi mu, na kraju, deset dinara izvukli iz džepa.

Taman tako Evropska unija danas dolazi u Srbiju. Svako s prosečnom inteligencijom bi rekao: „Nemate šta da nam prodate i mi ne želimo da kupimo ciglu."

EU onda počinje da nabraja ultimatume.

Spisak pretnji 

Ne znamo tekst ultimatuma, ali nije preteško shvatiti da bi se pretnje kretale od obustave pregovora sa EU, ukidanja fondova podrške EU (koje Srbija dobija kao kandidat za članstvo), ponovnog uvođenja viza, obeshrabrenja investitora iz EU, do eventualnih dodatnih finansijskih sankcija (recimo, zabrane pristupa kratkoročnim komercijalnim kreditima), zabrane dugoročnih kredita evropskih banaka, EBRD-a i eventualno Svetske banke i MMF-a, a u krajnjem slučaju i pravog embarga i, što da ne, zaplene imovine.

Srbija nema oligarhe, ali ima rezerve Narodne banke i mnoge kompanije koje drže novac u stranim bankama kako bi finansirale trgovinsku razmenu.

Postavlja se pitanje: da li bi zemlja mogla da preživi sankcije koje bi potrajale od pet do deset ili čak dvadeset godina? Možda i duže.

Prvo, važno je razumeti da bi takve visoke troškove preuzelo 99% stanovništva za koje prihvatanje ultimatuma ne čini nikakvu ekonomsku razliku. Možda bi samo 1% srpskog stanovništva, onih koji žive na Kosovu, moglo da izgubi neka prava zbog neekonomskih zahteva sadržanih u predlogu EU.

Jedno je jasno u vezi s tom činjenicom: odbijanje bi značilo gubitak za 99% ljudi da bi bila omogućena neka, možda neostvariva zaštita za 1% ljudi. 

Šta bi usledilo kao posledica odbijanja?

Na domaćem terenu, to bi dodatno ojačalo nacionalizam. Ne samo, rekli bi nacionalisti, da smo sve vreme znali da nas Evropa ne želi i mrzi, već je sada jasno da hoće da nas unište. U takvim uslovima bi bile skovane svakojake lude ideje.

Rusija bi to ludilo oberučke prihvatila, ne zato što je Rusiji mnogo stalo do toga, već zato što ima račun da stvori što više problema, bilo gde u svetu, kako bi Zapad bio zauzet još nečim, a ne samo Ukrajinom.

Tako bi došlo do eksplozije nacionalizma u uslovima smanjenog BDP-a. Gubitak bi mogao biti, u zavisnosti od težine sankcija, više od pet do deset odsto BDP-a u prvoj godini. Ovo bi, dakako, podelilo javnost.

Trenutno, sve stranke se zalažu za odbacivanje ultimatuma, a proevropske stranke, koje je Evropa mnogo puta prevela žedne preko vode, zauzele su snažan stav protiv prihvatanja, čak i jači od same vlade. Ipak, verovatan scenario bi bio da bi se posle nekoliko godina, javnost ozbiljno podelila između onih stranaka koje bi potpuno odbijale pregovore i pristalica novih pregovora sa EU. 

Ako bi takve stranke postale u nekom trenutku prema rejtingu izjednačene i počele da se radikalno međusobno optužuju, ni građanski rat kao opcija ne bi se mogao isključiti. Pošto bi Zapad imao vrlo malo prijatelja s kojima bi pregovarao u Srbiji, i pošto je Srbija okružena članicama NATO-a, ne bi se moglo isključiti da NATO makar formalno okupira zemlju.

Ne treba zaboraviti da su trenutno i Bosna i Kosovo protektorati NATO-a i da Zapad može jednim potezom da u svakom trenutku sruši vlade u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji. Štaviše, NATO trupe su u svim ovim zemljama, plus u drugim pograničnim državama (Rumuniji, Hrvatskoj, Bugarskoj, Mađarskoj). Kao i u Drugom svetskom ratu, skoro iste zemlje bi mogle samo da umarširaju.

Šta bi bilo sa srpskom ekonomijom?

U slučaju da Srbija odbije ultimatum, početni efekti bi bili izrazito negativni, međutim, Srbija ipak u odnosu na Rusiju ima neke prednosti.

Recimo, ona nije toliko zavisna od Zapada kao što je Rusija bila pre 24. februara 2022. Dalje, za razliku od Rusije ne mora da bude u toku s vojnotehnološkim razvojem. Ali, kako Srbija više od 2/3 trgovine obavlja sa Zapadom, trgovina bi, u zavisnosti od težine sankcija, bila značajno smanjena, što bi smanjilo izvoz i BDP.

Strane investicije, opet uglavnom iz EU, usahnule bi. Nezaposlenost bi se povećala, a realni prihodi pali. Mladi bi sve više napuštali zemlju. Sa ionako veoma nepovoljnom demografijom, uglavnom bi ostali stariji ljudi, starosne dobi za penziju. Ko bi onda zarađivao za isplatu ovih penzija?

Možda najpodmuklije, neki oblik trgovinske prinude EU bi stimulisao alternativne, ilegalne načine nabavke zabranjene robe. To je bio slučaj tokom perioda sveobuhvatnih sankcija UN protiv Srbije i Crne Gore između 1992. i 1995. Nove sankcije bi stvorile kriminalne grupe koje bi kontrolisale takav uvoz.

Oni bi postepeno podmićivali, a zatim ignorisali policiju i organe vlasti, a moguće bi bilo da ih ponegde i potpuno zamene (kao što se ranije dešavalo). Ukratko, mafija bi vladala.

Dalje, Srbija, koja je već i sada centar za trgovinu narkoticima, postala bi u tom smislu još "značajnija". Vlada ne bi imala podsticaj da kontroliše takvu trgovinu ako većina prodaje ide u zapadne zemlje.

U stvari, trgovina narkoticima mogla bi da bude jedan od retkih „udaraca" koje bi srpska vlada mogla da uzvrati EU.

Što bi situacija duže trajala, pregovaračka pozicija Srbije bila bi sve slabija. EU ne bi bila zadovoljna, svesna svoje nesposobnosti i nespremnosti da doprinese bilo čemu pozitivnom, ali pošto kontroliše medije i narativ, svu krivicu bi prebacila na „nekooperativnu Srbiju" i „ruske agente".

I posle četiri-pet godina Srbija bi ponovo pokazala znake spremnosti da pregovara, ali bi njen relativni položaj bio gori nego što je danas.

Dakle, Srbija bi mogla izgubiti pet ili više godina i na kraju bi se završilo istim ili još gorim dogovorom. 

Spisak ultimatuma koje je Srbija već odbila 

Prihvatiti dogovor ne znači da vam se taj dogovor mora dopasti. Srbija je tri puta odbila slične ultimatume. Godine 1914, kada je u stvari prihvatila 9 od 10 tačaka austrougarskog ultimatuma (i tražila pojašnjenje desete tačke), da bi je napali Austrijanci.

Drugi put je prihvatila Trojni pakt sa silama Osovine 1941. godine, u ukupnom trajanju od 72 sata, a zatim ga je, posle vojnog udara, defakto odbila. Za kaznu, Nemačka je brutalno napala Jugoslaviju, što je dovelo do masovnog bombardovanja Beograda, okupacije, potpunog razbijanja zemlje, četiri godine rata i više od milion mrtvih.

Treći put Srbija je odbila ultimatum NATO-a u Rambujeu 1999. godine i propisno je bombardovana tri meseca dok nije prihvatila drugu verziju iste stvari.

Ovo je spisak prethodnih ultimatuma koje treba imati na umu. Nisu baš veseli.

Izvor: RTS

Bonus video

 

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Kolumne

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA