* Natalija Naročnjicka je predsednik Fonda istorijske perspektive, inostrani član Srpske akademije nauka i umetnosti, član Društvene komore Ruske Federacije, doktor istorijskih nauka
Danas su Rusi i Srbi podeljeni narodi, što i jedni i drugi osećaju kao istorijsku nepravdu, dramatičan gubitak ranijih dostignuća, kao crnu liniju istorijskog procesa, apsurdnu naknadu za komunistički eksperiment i „totalitarizam“.
Rusi, zauzeti raspravama o ustrojstvu države, ne mogavši da se slože ni po jednom pitanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, nisu mogli da sačuvaju vekovnu otadžbinu u njenoj celovitosti. Nešto slično se dogodilo i u srpskoj svesti.
Posle zvezdanog trenutka posleratne Jugoslavije kao značajnog igrača svetske istorije, ostvarenog na račun srpstva i srpske istorije, posle vođstva u Pokretu nesvrstanih, posle uspešnog laviranja između dva neprijateljska bloka, Srbi su se našli rasparčani, prikovani za stubove srama u „svetskom” javnom mnjenju, nazvani kao i Rusi, ugnjetačima ostalih naroda federacije.
Razmere Rusije i Srbije nisu uporedive, pa stoga srpski otpor pritiscima, koji se po prvi put poklopio po fazi sa otporom Rusije, vidi u tom poklapanju šansu.
Devedesetih godina, kada su Srbi herojski pružali otpor, Rusija nije htela i nije mogla da spreči kosovsku tragediju [Novi pregledni radovi Guskove o tom periodu: 6-7].
NJen bojažljivi pokušaj u vreme agresije NATO na Jugoslaviju 1999, da pokaže slobodnu državnu volju, neporobljenu obavezama prema Zapadu, nije imao epilog, i šansa je propuštena.
Uloga Rusije nije bila regulisana rezolucijom UN, i Moskva je mogla da izabere drugačiji scenario delovanja, sve do zaključivanja sporazuma sa Beogradom o statusu i rasporedu svojih trupa, slične onima koje ojačana voljom Rusija danas ima sa Sirijom.
Nije slučajno što je čuveni pohod simboličnog ruskog odreda iz Bosne i zauzimanje aerodroma Slatina, koji su kosovski Srbi dočekali ogromnim oduševljenjem i suzama, izazvao ozbiljnu paniku u Briselu – pobeda NATO je u rukama Moskve mogla da postane Pirova, ako bi ruski kontingent, čak i u tom broju, dobio drugačiji, samostalni status. Ipak, upravo je NATO bombardovanje Jugoslavije postalo prekretnica u procesu otrežnjenja ruskog društva od euforije ulaska u svetsku „civilizovanu zajednicu“.
Godina 2022. je postala granica epoha.
Rusija izvodi dramatičan „čin samospoznaje“, ključan i za njeno unutrašnje stanje i za njen spoljnopolitički položaj, čin zakasnelog samoopredeljenja u geopolitičkoj i duhovnoj realnosti XXI veka. Ruski izbor nosi i pretnje, i rizike, i žrtve, ali i mogućnost pobedničke obnove.
Taj čin državno-nacionalne volje simbolizuje povratak u svetsku istoriju i na svetsku scenu samostalne istorijske ličnosti sa sopstvenim traganjem za univerzalnim smislom bitija, sposobne za istorijsku inicijativu. Taj izbor je potkopao američko-centrični svetski poredak i obezvredio njegovu aksiomatiku.
Hrabar i neočekivan odgovor Rusije na izazov, postao je srž i nerv svetske politike, krunišući čitavu epohu.
Najviši stepen umešanosti anglosaksonskog i evroatlantskog sveta u konfrontaciju sa Rusijom pokazuje koliko su ulozi veliki. Nije slučajnost što se u stručnoj zajednici obe strane, sadašnja konfrontacija često naziva trećim svetskim ratom, čiji će ishod neminovno dovesti do neizbežnih velikih i dubokih potresa, promene uloga svetskih civilizacija, istorijskih i ekonomskih poredaka, pogleda na svet, vrednosti, a i da ne govorimo o vojnim konfiguracijama i osnovi savremene finansijske ekonomije – dolarskom sistemu plaćanja.
Za Srbe, svesno ili podsvesno, ruski izazov je osveta, dugo očekivani šamar kolektivnom Zapadu za poniženje i demonizaciju, za bombardovanje 1999. godine, za rasparčavanje srpske nacije. To je šansa da se kosovska situacija zadrži bar u zamrznutom stanju. To je i satisfakcija za to da 90-ih nije uzalud opstala srpska vera u Rusiju, čija se spoljna politika odrekla od dvesta godina principa, nacionalnih interesa i istorijskih saveznika.
Rusija i Rusi u savremenoj srpskoj svesti, u srpskim nadama i stremljenjima, još uvek su „veliki narod koji nije istrošio svoje snage i nije očajavao u svom pozvanju...“, koji je konačno „ustao iz zamišljenog kovčega i zatražio da mu se vrate njegova prava” [8, str. 254].
Srpska i ruska istorija, kao i odnos prema njima u kontekstu evropske i svetske politike, sadrže suviše mnogo sličnosti, a Srbi su više puta morali da osete na sebi nepoverenje Evrope upravo zbog zapadnjačkog poistovećivanja ruskih i srpskih stremljenja i neprihvatanja njihovih perspektiva.
Dramatične prekretnice u istoriji – ruska pobeda na Kulikovom polju i srpski poraz na Kosovu polju u istim godinama – postale su uporišta istorijske svesti. Rusko „Bolje u grobu, nego živeti u ropstvu / Lučše v grobu, čem bыtь rabu“, ima srpski ekvivalent: „Bolje grob nego rob“.
Vizija kneza Lazara, koji je izabrao krunu nebesku, a ne zemaljski uspeh, legendarna je osnova srpskog nacionalnog identiteta, srž nacionalne crkvene i svetovne istoriografije.
Postoje događaji koji programiraju svetske procese za čitave istorijske epohe. Postoje i dugoročni geopolitički fenomeni i linije sila.
Varšava, rastrzana između slovenstva i latinstva, vekovima intrigira protiv Moskve, Seul se vekovima pribojava Tokija, a Damask i Bagdad su bili suparnici još od vremena Omajada i Abasida.
Slabost Rusije neminovno oživljava Istočno pitanje, a sudbina Srbije ponovo zavisi od snage i samostalnosti Rusije. Međunarodni procesi na prelazu iz XX u XXI vek, generisani raspadom SSSR-a, erozijom svetskog poretka i odricanjem Rusije od svog velikodržavlja, odmah su uticali na Balkan.
Postalo je očigledno u kojoj meri ovaj ključni region zavisi od bilo kakve promene u odnosu snaga i, obrnuto, u kojoj meri bilo kakve promene u strateškom regionu Balkana utiču na mogućnosti i pozicije Rusije.
Već 1990-ih, nakon gubitka Krima i Sevastopolja, u jeku balkanske krize, bilo je jasno da su na kocku stavljeni dvesta godina državnog rada Rusije na jugu, njeno prisustvo na Crnom moru i vojno-strateška ravnoteža u Sredozemlju, sudbina Krima, Zakavkazja, kao i budućnost čitavog istočno-hrišćanskog sveta.
Korisno je podsetiti da je tokom cele druge polovine XIX veka glavna tema evropske politike bilo Istočno pitanje, teritorijalne i civilizacijske posledice raspada Otomanskog carstva po evropske države i njihova uloga u mediteransko-crnomorskom regionu i kontroli nad moreuzima. To je bilo u tesnoj zavisnosti od pozicija i snage Rusije, koja je bila prinuđena da prilagođava svoje težnje tome koliko su velike sile mogle da dopuste jačanje njenih pozicija. A za Rusiju je to bilo pitanje svih pitanja oko kojeg su se pleli i vezivali i čvorovi drugih evropskih poslova [9].
Nisu London i Vašington, kao posle Drugog svetskog rata i u XXI veku, već su Konstantinopolj i Beč bili najvažnije diplomatske misije Ruske imperije, posebno posle krimskog poraza.
Departman za Aziju i njegovo Bliskoistočno odeljenje (Balkan, Turska), bili su jedini gde se prepiska vodila na ruskom, a ne na francuskom, - eto gde su se u velikoj meri određivali prioriteti i polazne pozicije za spoljnopolitičko planiranje u drugim pravcima. Proučavanje ovih diplomatskih peripetija postaje sve aktuelnije posle skoro vek i po.
Srpski akademik Slavenko Terzić, koji je nedavno objavio veliko i odlično dokumentovano istraživanje ruske spoljne politike na Balkanu, navodi mišljenje generala - panslaviste R. Fadejeva, koji je kao dobrovoljac ratovao na Balkanu, i vatrenog bugarofila, ambasadora u Carigradu, grofa N. Ignatjeva, da je „Rusija bez izlaza na Sredozemno more – kao ptica sa jednim krilom” [10, str. 385]. (Treba napomenuti da je „slovenski žar“ Ignatjeva često prevazilazio okvire instrukcija iz Peterburga, što je bilo poznato i u drugim prestonicama.)
Nije iznenađujuće što se u naše doba Srbija, kao i Rusija, odmah našla u centru geopolitičkog preformatiranja sveta devedesetih godina. Kao i u Rusiji, srpsko društvo je bilo rastrzano sablaznima rivalskih u HH veku, verzija zemaljskog raja.
I baš kao i Rusija, ali u mnogo grubljoj formi, Srbija je odmah doživela zanemarivanje svojih vitalnih interesa, izdaju i ocrnjivanje celokupne svoje istorije. Bombardovanje Jugoslavije, države osnivača Ujedinjenih nacija i potpisnice Helsinškog sporazuma, kojim su potvrđene posleratne granice, simbolizuje kraj čitavog niza međunarodnih principa na kojima je izgrađen posleratni sistem međunarodnih odnosa. Može se reći da su upravo zbog tog sloma posleratnog poretka granice u Evropi postale nestabilne.
(U osnovu članka je ušla pristupna beseda autora pred Srpskom akademijom nauka i umetnosti, 1. novembra 2022. godine, u Beogradu)
Prevela sa ruskog D. Lazarević
Literatura
Naročnickaя N.A. Rossiя i russkie v mirovoй istorii. M. 2005.
Attali Ž. Na poroge novogo tыsяčeletiя. M. 1993.
Nikolьskiй E.V. Serbskiй korolь-strastoterpec Aleksandr I Karageorgievič // Institut sovremennыh gumanitarnыh issledovaniй. – URL: isgi.ru/article/nikolskiy-ev-serbskiy-korol-strastoterpec-aleksandr-i-karageorgievich (data obraщeniя: 23.12.02).
Bondareva E.A. Russkie korni-serbskie vetvi. Poэziя i živopisь Russkoй Serbii. 1920-1945. M. 2022.
Ponomareva. E.G. Balkanskiй rubež Rossii. Vremя sobiratь kamni». M. 2018.
Gusьkova E.Ю. Vnešnяя politika Rossii v godы юgoslavskogo krizisa (1985-1995). SPb. 2022.
Gusьkova E.Ю. Юgoslaviя: Neobъяvlennaя voйna. Agressiя NATO i process mirnogo uregulirovaniя. SPb. 2020.
Ilьin I.A. Čto sulit miru rasčlenenie Rossii. V // Naši zadači. T.1. M. 1992.
Naročnickaя L.I. Rossiя i otmena neйtralizacii Černogo morя 1856-1871. 2-e izd. M. 2022.
Terzič S. Staraя Serbiя. Drama odnoй evropeйskoй civilizacii. M. 2015.
Bivši general NATO-a predviđa prekid vatre u Ukrajini
Izvor: fakti.org
