Piše: Branko Veljković
Znao je Đorđe da je nejaki Mika samo tužna žrtva. Negde je želeo da veruje i da mu je mlađi brat Aleksandar samo žrtva a ne kolovođa i voljni učesnik. Cvijić ih je „navukao“. Cvijić je bio „strateg“. Jedna baba koju svi znate, sa zaleđenim licem i bestijalnim adenohrom navikama od kojih bi vam bilo muka, rekla bi „spiritus movens“ širenja muželožništva u Srbiji, posebno među novostvorenom „elitom“, profesorima i javnim radnicima, ljudima od uticaja, glumcima,... Kreirana je „ulaznica“ za „visoko društvo“. NJega bi Đorđe rado kroz vodu provukao al nedade mu se.
Verujem da bi nesrećni Đorđe, da se kojim slučajem probudi u vreme ovo, mlatio kopljem redom po Srbiji. Čini se, ne bi grešio ni za dana ni za luninog vremena. A koplje Đorđevo, nemilosrdno i pravično, s kojim se probada aždaja nastalo je kada se riba okrenula ka nebu. Đorđe je to znao.
Nakotilo se grabeža, orodio se taman sa mračnim, seju strah, žanju strepnju. Navedoše narod da se boji i nedogođenog. Jer „ljudi će se ponašati kako im strah nalaže“. Čekaju neljudi da se strah ljudski skupi i onda njima vrati. Tako se hrane. Od toga „žive“.
Bilo je i onda i sada onih koji su sve to znali. Pisali, govorili, ostavljali slike i tragove, monumente i pesme,... Sve da bi mi danas nešto naučili, razumeli.
Đura Jakšić. Prvorođeni. Učitelj i onda i sada. Opevao je kraj Srbske duše kome kraju je svedočio. Kao i besede neke koje katkada citiram, zakovane reči od đedova sa vrha nekih brda gde su se do skoro rađali ljudi pa do citata majstora drveta i kamena čije reči uvek stavim pod znakove navoda. Tako ću sada i Jakšićevu reč doslovce napisati :
„Vina, Mila! Orilo se
Dok je Mila ovde bila
Sad se Mila izgubila
Tuđe ruke vino nose
Ana toči Ana služi
Al za Milom srce tuži
Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti
Što imaše dobri gosti
To kod Mile ostaviše
Ana toči Ana služi
Al za Milom srce tuži.
I ko u ovom slovu prvog sina Hristine i Dionisija sveštenika rođenog kao Georgije, Marastonijevog učenika pa potom sa istim žarom seoskog učitelja, revolucionara koji je posle još jednog pokolja Srba zapisao – „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!“, tvorca „Devojke u plavom“, hroničara „Bratoubica“, lirika večito bez novca, setnog romantičara, prvog boema i tako sve do epitafa - „U svetu, brale, nema ljubavi“... I ko god u tom slovu vidi neku svoju „Milu koju grli“ i kad vremena više nema, to je dobro, to je najlepše. Blago njemu jer blago već ima.
Kao što je Pasternak naslikao svrhu i demonove marifetluke u samo jednoj večitoj rečenici kao nekakav surovi kontrast posle koga se suše usta i ledi srce – „Poznavao sam dvoje zaljubljenih, živeli su u Petrogardu na dan revolucije i nisu je primetili,...“
Ali Jakšić od oca Dionisija nije mislio na ženu Milog imena.
Jakšić je mislio na dušu !
Opevao je zemlju i narod koji toliko voli a koji je dušu zamenio za zlatno tele od onog prokletog altajskog zlata. A altajsko zlato je prljavo zlato. Dobija se kada čovek kroz muku i patnju ranjava zemlju koja ga hrani i voli i kolje je svojim rukama, razara je a posle ne ume da sve to vrati u stanje kojim ga je Bog napravio. Uvek se takvo zlato onda seli od koljača do koljača, od carstva do carstva i što je krvavije to je skuplje, sve dok od greha ne pocrni, a što je crnje postaje sve teže i u kneževom svetu sve vrednije... A zlato je divan element kada sa njim znaš. Sa zlatom u sebi se i rađamo i sve je to tako dok te demon ne obuzme pa počeneš da ga obožavaš,... Onda su budalaste ubedili da „alhemikuju“ i traže zlato u olovu ili neradu ili ljudskoj krvi, ne bi li se okovali u njega ili ga pošmrkali. Neshvatajući da zlato nije fizička kategorija već je zlato reč koja se ispušta iz usta mudroga ili zaljubljenoga iza koje reči je dobra namera i čisto srce, ljubav i iza koje namere, srca i ljubavi je Onaj koji ti je sve to dao za svest i za savest. Po izboru i za večnost!
Neke druge poklonike altajskog zlata ubedili su da su njihovi puni magacini vredniji od nečijih života pa su tako poverovali i da je njihova krv plava, valjda verujući da će priroda baš za njih da sintetizuje plavu boju da ne bude boja otrova ili prapočetka, one nedosanjane jednote. I ti „plave krvi“ su svojim izborom odrođeni od Boga odabrali incest, rituale koje ne razumeju još od poslednjeg Nekht-heb-ef-a koji je znao snagu svog gospodara, duševne bolesti i hemofilije od koje krv stvarno poplavi ali tek kada se iz tela pusti a i onda nije plava nego tamna, kao i onaj kome služe,... I kada bi pobrojavali svakog od tih „važnih“ i njihove „luciferijanske marifetluke“ ne bi nam dostalo ni 80 kilometara građe o Srbima iz bečkih arhiva. Zato je dobro zatražiti od režisera da prospe „spoznaju po kojoj voli da udara“ i dalje od pukog Klausa Švaba i njegovih alter ega,... Reče mi naš zajednički dobri prijatelj koliko je izbrojao palčevih dina a ja dodadoh da je dobro što bar neko hoće da čita izgovorene reči vredne rečenog, „reči koje vetar nosi“, makar bile i o nestašnom, rahmetli Žeksu, najbrbljivijem od svih pokojnika u recidivu.
U toj masi punih magacina i njihovih vlasnika sakrio se onaj koji je za sebe rekao da ne postoji. Hristos nam je za njega rekao – „Obucite svu Božiju ratnu opremu da biste mogli da se oduprete đavolovim spletkama, jer se ne borimo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, protiv vlasti, protiv svetskih vladara ove tame, protiv zlih duhovnih sila na nebesima“.
I tako kako ne postoji sada svima govori ko je. Svi gledamo a ne vidimo ga. I onda te „logične“ besmislice - „Kako nepostojanje dokaza o đavolu postaju dokaz da đavo postoji!“. Nepomjanik i njegove smicalice. Čovek i njegova tragikomična ambicija da dokuči inteligenciju onoga koji je bio svedok stvaranja Univezuma. Kojim mernim jedinicama čovekoliki maloumnik misli da može da meri svoju spoznaju i svoju sujetu sa spoznajom i sujetom nepomjanika samoga? Čovekova sujeta ubija čoveka, nepomjanikova sujeta je oborila anđela,...
Naviknuti smo da vidimo samo ono što sija. Dal je to neki botoksirani celebrity, nadrogirani političar ili ekspres lonac, sve jedno je. I „slavne ličnosti“ i lonci od prohorma služe zato da bi ljudi gledali u njih. Jer „sijaju“. U vreme ljudi „slava“ nije postojala a hrana se kuvala onoliko koliko je za to hrani bilo potrebno. Samo spremanje hrane bilo je puno ljubavi i svrhe, posvećenosti, ne puko „ekspres“ otaljavanje obaveze i razbijanje hrane ili pravljenje otrovne kaše u mikrotalasnim pećnicama. Pekmez se nekada nije bacao već se sa novim voćem nanovo kuvao. Kačamak se zvao kačamak jer je samo ime bilo šifra, svojevrsni „detektor laži“. Niko ko bi u pleme ili narod došao sa strane nije mogao da lako nauči da izgovori tu reč, tako se odmah prepoznavao „uljez“. Čovek sa sela je jednom rukom uzimao plod a već je gledao drugi a to se učilo još kada su kao deca „krali“ voće iz voćnjaka. Ta deca su danju umela da osmotre voćnjak a noću bi po sećanju tačno znali koju voćku krišom beru. Bolje „obuke“ za visprenost i snalažljivost nije bilo. Rakija nije pečena za napijanje, već za zdravicu i za namenjivanje, darovanje. Znalo se kojom se rukom daruje a ko kojom rukom dar prima. Znali su i da kada dele da ih onda Bog rastereti naročito ako je to što dele - hrana. To je bilo vreme saglasja.
A onda je svako čulo dobilo svoju varku.
Za oči je odabran taj sjaj a „emocije“ su korektivni faktor. Dovoljna je jedna dovitljiva TV novela ili neki muzički mega hit i eto hipnotisane mase koja klima kako projektovana emocija kaže. Za čulo mirisa odabrani su parfemi. Da sakriju „mirise“ francuske „elite“ i smrad raspalih tela od polnih bolesti, urina i sumpora, nehigijene i aljkavosti. Za sluh, odabrana je buka. U drevna vremena pali je ubedio ljude da prinose žrtve, pa čak i decu. Bubnjevima je stvarana nesnosna buka da se ne bi čuo plač ubijane dece. Zato služe svi ti abermalinovi oltari koje besomučno zidaju svuda oko nas. Današnja buka je neuporedivo jača i veća od buke ikada viđene u ljudskoj istoriji, baš kao i „sjaj“. Čovek sam. Znam da ne bih izdražao ni jedan jedini tren kada bih shvatio plač kolikog broja dece danas guši buka koju svi mi stvaramo. Sav taj sjaj samo da bi obnevideli i sva ta buka samo sa bi ogluveli i tolika masa svega toga nepotrebnog samo da ne mislimo, da otupimo, da ne osećamo.
Ali ako mislite da su laž, laža i prevara uvek nešto „grandiozno“, ogromno i da je obmana samo nešto na veliko i od materijalno bitnog, reći ću vam kako je isplanirano da cela jedna civilizacija sklizne u laž zbog samo jedne jedine kvačice - zapete. Ta bezazlena kvrčica je grčka podmetačina. Promenila nam je tok misli deformisala rečenicu i upropasitla pisanu reč. Jer kad čovek govori njemu zapeta ne treba. Misao zapetu ne poznaje. Misao teče. Ma koliko rečenica bila dugačka ako je smislena njoj zapeta nije potrebna jer slušalac prati misaonu matricu teme i duhovni odraz onoga koji govori a ne interpunkciju. Zapetu su „izmislili“ prepredeni grčki sinovi penteona i to da bi promenili smisao samo jedne jedine rečenice – rečenice koju je na krstu izgovorio Isus Hristos. Zločincu koji je sa Isusom razapet a koji je shvatio da je Isus pravednik nepravedno razapet Isus je rekao – „Zaista kažem ti danas bićeš sa mnom u carstvu nebeskom“. Od ove rečenice ti prepredeni Heleni napravili su – „Zaista, kažem ti danas, bićeš sa mnom u carstvu nebeskom“. Isusova rečenica izgovorena je sa „Zaista“ i „Kažem ti danas...“, kao reč i misao u kontinuitetu koja je u to vreme bila reč sa kojom se rečenom daje na značaju i misao dobija dublji smisao a helenskim marifetlukom od tog „zaista kažem ti danas,...“ napravljena je vremenska odrednica „zaista, kažem ti danas,...“ te da će čovek kome se Isus obraća baš danas (toga dana) biti sa njim u carstvu nebeskom. Isus to nije rekao tako i to nije ni bilo moguće jer je Isus vaskrsao tek treći dan od raspeća a carstvo nebesko je ono što pravednicima sledi tek nakon sudnjeg dana. Sa tim marifetlucima Heleni su hteli da čitalac pomisli da je Isusov sapatnik tog dana došao u carstvo nebesko, što bi onda bila laž. Dakle ideja te zapete nije bila ništa drugo nego da perfidno od Isusa napravi lažova, nekoga ko govori besmislice, da se seje sumlja. Ako možete da „vidite“ dalje, „videćete“ i čiji je i od koga takav neki marifetluk može da dođe. Heleni, mitomani, nepresušni prepisivači tuđe istorije, poslužili su samo kao prigodan samoponuđeni alat. Preko te zapete u svet Božije dece uguran je taj platonizam i helenizam.
Zato valja da veru i poverenje i ljubav u srcu damo onome od koga Jesmo i da dočekamo Onoga koji je rekao da će doći u Slavi, ne da „Ukine zakon nego da ga ispuni“ jer „On je zakon“. I da su ga tada slušali i sada razumeli čuli bi šta je rekao i shvatili bi svu dubinu prevare oko koje su se onda baš kao i danas ljudi ubijali. Isus nije došao da svoj narod oslobodi od rimske tiranije. Isus nije došao da se meša u politički život ili kadrovska rešenja tadašnjih kadrovika i fariseja niti da deli materijalna blaga. Došao je da nas oslobodi od duhovnog ropstva, od ropstva nepomjaniku. Izvesno je da je to shvatio i Pontije Pilat kada je rekao da on u tom čoveku ne vidi greh. Farisej je viknuo da se ubije Isus a obnevideli narod je samo urlao za njim. Fariseji su razapeli Isusa a ne u lažnoj veri vazda sluđeni narod jer da je narod u veri ne bi ni bio sluđen. Pre njihove sudbine od pepela marširala je njihova oholost. Isti su fariseji tada i sada, iste su im tezge, kese za novce, nagizdane kočije, iste navike i oltari. Isti je narod i tada i sada.
Samo na ovaj način možemo razumeti šta je rekao kada je rekao – „Šta se to dešava u mom Jerusalimu?“. Razumećemo da Jerusalim nije grad već da je za Boga svaki čovek Jerusalim. Da Izreal nije teritorija već put i da sotonina slika Jerusalima koji gori nije slika grada koji gori već slika svih sprženih duša koje su sotonin put odabrale. Oni koji Božiji put odaberu razumeće da jednoknjižje nisu Novi i Stari Zavet već Novi i Stari Savez, Savez Čoveka sa Bogom. Razumeće da je Solomon u mudrosti koju je tražio dobio od Boga odobrenje da napravi Hram, kao jedini Hram na zemlji posvećen jedinoj stopi na zemlji utisnutoj, Hram savrešen u kamenu onoliko koliko je taj rukostvoreni Hram stvarno savršen bio a to je barem onoliko koliko na zemlji može biti savrešen i običan nacrtani krug, a ne može, jer je na zemlji. Taj Hram nije trebao Bogu, nego Solomonu. A onaj koji je jedini rođen i prvorođen od Boga ušao je u taj Hram i rekao – „Zar je ovo Očev Hram?“, „Srušiću ovaj Hram i za tri dana napraviću novi“. Šutirao je tezge i gazio novce. Fariseji su obnevideli od ludila, Isusa su optužili i razapeli a Hram je po raspeću raspolutio zemljotres i pocepana je zavesa. Spalili su ga potom Rimljani. Jedini Hram o kome je On govorio bio je Božiji Hram duše a ne opet nekakav „rukotvoreni hram“. „I kako se Hram Božiji slaže sa idolima? Jer vi ste Hram živoga Boga, kao što je Bog rekao - „Useliću se u njih, i hodiću među njima, i biću njihov Bog a oni će biti moj narod“ i onda „I vi se kao živo kamenje ugrađujete u duhovni Hram da biste bili sveto sveštenstvo, kako biste prinosili duhovne žrtve ugodne Bogu kroz Isusa Hrista.“
I zato čoveče, Vera ti pristaje, nastavi da se moliš i da veruješ iz sve snage,...
A Molitva u tišini je najveća tajna i neka je čuje samo Bog i odjek NJega u svakom od nas.
Što se tiče tih fariseja onda i sada, sreća je pa danas na ulazu u hramove nemamo prodavnice i kasice za te omražene novce. Sreća nemamo fariseje u luksuznim vozilima i sa zlatom oko vrata i decom na satenskim kolenima. Sreća nemamo crkve pokajnice zidane od krvi i indulgencije. Srećni smo i što je svo ovo verno „stado“ bar pročitalo Sveto Pismo. Srećni smo i što su nam sveštenici pastiri a ne čobani jer čoban čuva materijalno a pastir bi trebalo da čuva duhovno, makar i u Škodi Super B ili nekoj C klasi, ma šta to značilo i ma kome to služilo a znamo kome se tako služi. Srećan smo mi narod,...
Razmislite, sve je vodilo baš ka ovome kako jeste.
A laža je otac laži, obmane, prevare i iluzije. To je njegov alat. Lažov uvek prepozna lažova. Zato je to omiljeni alat purpurnih fariseja, politike i svih političara, oduvek. Svih onih koji bi da vladaju čovekom u ime i za račun palog i uvek samo tako jer Bogu vladanje ne treba, jer Bog je ljubav!
Kada je Fransis Bejkon, sin čuvara velikog pečata izmišljao jednog Šeksipra, razmišljao je o „ukroćenim goropadima“, obmanama, bolesnim ambicijama, sveopštoj korupciji u društvu u kome je živeo i upravljanju sodomiziranim zajednicama. Igrao se sa „idolima“ i indukcijama kojima je dolazio do formi a verovao je da su iza formi ideje. Ustvari, eksperimentisao je. Izmešao je smutnu politiku, sotonske marifetluke, strasti čovekove i loše namere sa šakom tragičnih ljubavi i zrnom komedije. Verujem da je odlično razumeo da ljudi ostvaruju ideje i planove samo kada imaju „viziju“, kada „vide“ pravac u kome idu a da su pri tom potpuno nesposobni da primene elementarne duhovne ili bar logičke metode zarad utvrđivanja smislenosti ili opravdanosti pravca u kome idu. Kako tada, tako i sada. „Stvaranje“ Šekspira bila je preteča savremenog socijalnog inženjeringa, neoboriv dokaz da se prošlost, budućnost ili bar paralelna „stvarnost“ mogu „kreirati“ bez ikakvog uporišta u onome što se stvarno dogodilo ili bar da se tmurna stvarnost može upodobiti željenom a ne doživljenom. Tragedije, komedije, istorijske drame, pesme, slika života, bez originalnih rukopisa, bez napisanog pisma, sa testamentom bez pominjanja tolikih dela a sa svesnom idejom, kao majkom forme, da se kroz misli i pisanija jednog čoveka može upravljati životima hiljada. Ako je to indukcija, od pojedinačnog ka opštem od jednog čoveka iz publike ka kreiranju javnog mišljenja, onda je to – moć. Onda čak i monarsi, samozvani onda kao i sada, mogu samo da kupe karte za bolja mesta u pozorištu i da „uživaju“ u ložama bar onoliko koliko je potrebno da shvate da su i oni samo drvene lutke na kraju lutkarevih niti a ne samo ono malo prezrenih glumaca na daskama. Umišljaj vladara-glumca i „običnog“ glumca je drugačiji, biće i stepen vinosti. I kada svi oni sve to shvate, tada obično biva kasno. Kao što je inženjer to objasnio - „Reći ću da kažu kraljici da se nasmeje,... ionako joj je to jedina uloga!“.
Tako i ovaj „naš“ samozvani. Zakaže izbore, duel ili partiju šaha sa samim sobom i onda se pre podne raduje pobedi a popodne plače jer je izgubio.
Od ustreptalog šahiste sa očiglednim deficitom psihosocijalne terapije još mi je zanimljivija neurotična publika koja u transu čeka „neizvesni“ rezultat još jedne šahovske drame ili izbora u decembru.
A obmana nije na izborina, na bini ili na šahovskoj tabli samozvanog već je obmana u čoveku koji pristaje na tu binu i da mu svetla pozornice ili pesak arene određuju pravac u kome će da gleda i čemu će da predaje svoje dane, veru, život, dušu... Čak i kada se gledate u ogledalu, možda i onom Fransisovom, lica sa obe strane nisu ista. I kad se gledate u ogledalu trebalo bi vi da imate dušu a ne vaš odraz u ogledalu. Iz svoje slabosti i zbog sopstvenih izbora, ljudima je lakše da veruju u svoje odraze nego u sebe i tako dođosmo do svih tih fabrika kakvih god hoćete „odraza“, nakaradnih šminkernica, „sjajnih“ predstava, super-heroja, viralnog sveta, AI „realnosti“, holograma, vanzemaljaca, guštera i ekspres lonca. Ako ste skloni savremenom, to bi, recimo, bio „svetošumni“ Holivud ili neko jugoslovensko pozorište, ili Koperfild, ili Tik Tok, treći dnevnik, sednica radničkog saveta, Vaskova jednooka kamera zbog scene koju snima a ne zbog mog prijatelja Vaska ... Šta god. Tako su nastala i umetnička dela od izmišljenog „djelatnika“ sa sve kopljem u prezimenu. Genijalno. Rasterećen od samog sebe, valjda još uvek tamo gde njegovi stižu, Fransis je pisao, kritikovao, krojio, stvarao i sve to zarad reči i njegove spoznaje a ne pukog bezvrednog potpisnika. Ostaće da je baš Fransisov prozaični apokrifni autor rekao – „Svet je jedna velika predstava u kome svako igra svoju ulogu“.
Fransis, vođen od onog o kome je ustvari pisao sa „glasovima koje nije mogao da zaustavi“ a od kojih bi da ih nije zapisao i „um smirio“ sasvim izvesno poludeo, na kraju u Taueru, uveden u pet godina samoće, okružen filozofijom, od „De augmentis scientiarum“ do „ Sylva sylvarum“ i iskrenog kajanja što je i jedan sekund svog života posvetio toj besmislenoj politici a ne divnoj nauci i umetnosti i onda tako do „da bi svetlost sinula jako mora biti prisutno i nešto mraka“, upale pluća i konačnog praha... Tako hoću da razumem i „Šta mi je sve ovo trebalo“ i svakog umetnika kome „glas ne da da se zaustavi“!
Ako tu misao o „jednoj velikoj predstavi“ u plodni deo svoje svesti zasadite kao zrno ili nekakvo seme i dozvolite mu da se primi i izraste dobićete sve ovo što danas živimo. Samo jedno veliko pozorište u kome svi igraju neke uloge. Izuzetak su samo oni voljno i spoznajom bezimeni koji umeju da zauzmu stajnu tačku van apsurda. To milo mesto vredno življenja hermetički je zaštićeno i otporno na sve ljudske „luciferijanske marifetluke“.
Vazda su u tom pozorištu od „posebnog značaja“ za potrebe javne scene stvarani i „nosioci političke vlasti“. Možda je Arved Smihovski, „demon iz Praškog Malog grada“ na političare mislio kada je sa samih granica pakla rekao da „svi ljudi lažu ali samo retki lažu toliko dobro da im stvarno poverujete“. I baš političarima za ljubav kreirani su onoliki tomovi kojekakvih „istorija“. Tako su za svakog političara u nastajanju od pamtiveka morali da kreiraju neki njegov rat, neku njegovu „pobedu“, „mučeništvo“, neku „tužnu“ priču, golgotu, štrajk glađu ili nepravedno utamničenje, neke grozne unutrašnje i spoljašnje neprijatelje ili ako ste baš bez mašte i skromnih intelektualnih mogućnosti onda bljutavi rimejk „Vlaka u snijegu“ i samozvanog i njegovo „spašavanje“ zalutalog deteta iz snežne vejavice. Ono što je stvarno gadno je što su za potrebe svakog od tih „scenarija“ ginuli milioni. Permanenti sukob je i cilj i sredstvo u tom stalnom krvavom urobor ciklusu. Tako se vlada. A svaki put kada rat počne, rekoh vam već nekom prilikom, glavni lutkar se pomeri na svoju tribinu i gleda kako zlo jede ljude. On zna da sve dok taj ciklus traje on u svakom slučaju pobeđuje. On zna da se iz rata niko nikada nije vratio.
Rim je nastao na propasti i preoravanju Kartagine. Cezaru je dat Rubikon da ga pređe i 300.000 pobijenih Gala. Caru Aleksandru Romanovu dat je Napoleon a Napoleonu građanski rat nakon francuske revolucije da se volšebno „pojavi“ i iznikne. Rotšildima je dat Velington a Velingtonu Vaterlo. Staljinu je dat sifilitični Lenjin da preko njega mrtvog stvara Sovjetski Savez. Teodoru Ruzveltu je data zastava na brdu San Hoze da bi 1908. godine kao ratni veteran postao predsednik. Karađorđu je data seča knezova i narodni ustanak da bi se zaboravilo ubistvo oca i brata. Karađorđevićima je data 1912. i oslobađanje Kosova pa onda i obaveza da u albanskoj golgoti satru sve što je od Srbalja prekostalo. Titu je dat Igmanski marš za Prvu Proletersku brigadu i mučeništvo i smrznuti udovi partizana dok je on uredno Igman zaobišao pod diskretnom zaštitom posebne jedinice Gestapoa. Dobio je Tile i sedam ofanziva da ubija svoje skojevce, sve zarad mita i legende. Jer kad narod veruje u mit, dakle laž, onda je sklon da zaboravi stvarna stradanja i pobijene, dakle istinu. Hitleru je dat tramvaj i nemački poraz i poniženje a potom i dogovoreni „Marš na Berlin“ pa potom i zatvor 1924. godine i „olovka“ da mu dopiše Majn Kampf. Frenklinu Ruzveltu je data Velika kriza 1929. i NJu Dil i onaj stvarni dil zahvaljujući kome je došao do tri predsednička mandata,... I tako u nedogled.
U tim „kreacijama“ od nezamenljivog značaja su kojekakvi javni radnici, fariseji, „uglednici“, visokopozicionirani pripadnici „organa i službi bezbednosti“. Dakle, durdubaci. Nepomjanikova „pešadija“ – „Legion mi je ime: jer nas je mnogo“.
I potpuno razumem inženjera kada je objasnio – „Moraš grubo da igraš sa svima njima. Moraš da ih uvedeš unutra da bi oni shvatili gde je moć, inače se otmu kontroli“. Razumem i režisera koji je morao sve te durdubake da upriliči nameni. Suprotno svojoj pirodi prvo je krenuo pedagoški – „Pre ulaska ovde frustracije ostavite napolju“. Znao je režiser da će po zloj naravi i po plitkom sadržaju odabrani durdubaci uredno poslušati, da će „unutra“ šeniti i biti manji od makovog zrna ali da će zato, „spolja“, orijašiti i sve svoje komplekse lečiti tamo gde god misle da to tako može. Al dobro, poslužili su svrsi, mada čujem, opet su se osilili.
S obzirom o kakvim se durdubacima radi režiser ih silom prilika nikada nije ispuštao iz vida. Kada su jednom prilikom kao delegacija trebali da odu na put života i da donesu „kamen“ od svog kamenja jedan, „zadatak“ je poveren jednom tadašnjem glavnom durdubaku, kruševačkom đaku. Da ne bi napravili neki belaj rečeno je da ko god putuje tamo ostane samo jedan dan i da se odmah vraća kući. U redu za ovu „misiju“ poređaše se brojni durdubaci. Svi bi da ponesu „teret“ mudrosti. Režiser, neponovljiv i zapisan u svom stilu, poručio im je da - „Može da ide ko god hoće, samo im recite da se ne udaraju u glavu sa tim kamenom jer nije to kamen mudrosti“ ... „Proveriću, ko bude imao čvorugu za njega nema radnog zadatka dva meseca“. Na kraju je po kamen otišao jedan „stručnjak“ za četke i metle koga godinama gledate na televiziji. Konačno je dobio priliku da se nakon tog puta hvali svojim „vezama“ i u tom delu sveta.
Nekom drugom prilikom je jedan od durdubaka sa službenom legitimacijom pomislio da ta „iskaznica“ stvarno nešto vredi u realnom svetu i pokušao je da preko francuske ambasade izdejstvuje da se režiseru „udare“ sankcije. Režiser je to, naravno, saznao neki minut nakon što je durdubak to tražio, rekao bih, možda i neki minut pre nego što je to durdubak tražio, ali to durdubak neće razumeti. Ražiser je bio blag, svestan „ključa“ po kome se biraju, pa mu je obećao „transfer u Meksiko, konzulat u Sinaloi“. Durdubak sa službenom legitimacijom otplakao je uredno i ponizno svoj greh „unutra“ i ćutke je prihvatio svoje novo „nameštenje“, ne u Sinaloi naravno. Nakon toga, „spolja“, u skladu sa „moralnim“ kapacitetima i duhovnim „vrednostima“, režao je godinama na sve što mrda i skakuće a ne pruža otpor. Tipično.
Sreća u onome što jeste je da svi ti durdubaci stvarno ne mogu da naprave neki ozbiljan problem sve i da hoće. Oni čak nisu shvatili „gde spava“ problem za koji bi tako voleli da ga „probude“ pa da ga lepo naplate u medaljama, pozicijama, nekretninama ili srebrnjacima a najbolje bi bilo sve to odjednom. I da im se „ime pominje“ kao slavobitno, ako može. Jedino što su ikada uspeli da urade je da „reše“ po neki problem koji su pre toga sami napravili. Nikada i ništa više od toga.
To su samo nesrećni uplašeni tragikomični likovi koji s godinama sve više tonu u depresije neostvarenih ambicija, sećanja na brojna pretrpljena poniženja od svojih nadređenih i bezizlaz učinjenih (ne)dela. I u pravu su za beneficirani radni staž i prevremeni odlazak u penziju. „Zaslužili su“.
Ali ako su, Bogu hvala, nesposobni da naprave ozbiljne probleme to nikako ne znači da nisu „sposobni“ da nekome upropaste život, da prevarom ili silom nekome otmu imovinu ili unište porodicu. To „odlično“ rade. Ustvari, samo to i rade. Ali, poštovani čitaoci razumećete me ako razumeti najvažnije umete – hvala Bogu da sve to oni rade nama, a ne mi njima !
Nemojte da mislite da su izvikane OZNE, UDBE od 1945. godine pravili prvoborci i da je ceo taj proces krenuo „od nule“. Istina je da su i tada službe pravljene mahom od kadrova koji su taj posao već radili, ne samo pre rata već i za vreme okupacije. Kontinuitet odabranih „kadrova“ nikada nije prekinut. Svi oni su „dokazani“ u suštini svog „radnog anažovanja“ a to je upravo ovo o čemu pišem a ne ono čime bi zapravo trebali da se bave ili nekakvoj lojalnosti ideologiji, državi ili narodu. Zato su ikonografija, ideologija, politička partija, grb ili zastava poslodavca za njih potpuno nebitni. Oni to zovu – profesionalizam. Komunisti su samo probrali „koji će da prežive“ a koji će da budu pobijeni a za transfer ponudili su se gotovo svi. Ovi koji su odabrani da prežive, prvi „radni“ zadatak koji su dobili bio je da pohvataju i pobiju što više dojučerašnjih „kolega“. Isto vam je i danas s tim što za sada bar nema masovnih ubijanja. Ali kada se i ta koska među te hijene baci, videli bi ste kako reže i grizu jedni na druge.
Sad to sve što sam ovde napisao o svim tim „visokorangiranim bezbednjacima“ „prevedite“ i u svet lekara koji su spremni da prepisuju lekove za koje znaju da ne leče već da ubijaju, babica koje kradu bebe porodiljama, nastavnika koji po školama vrbuju decu za sekte i kojekakva „društva“, medijskih radnika i novinara koji savršeno dobro znaju kada o nekome ili nečemu pišu smisleno a kada gnusno lažu, prodavaca koji nam prodaju predatiranu pokvarenu hranu, advokata koji namerno gube sporove svojih klijenata, sveštenika koji „duhovništvo“ naplaćuju po cenovniku a svetu ispovest vide kao način da prikupljaju podatke i kontrolišu narod i onda se zapitajte – ko je stvarno kriv što smo svi tu gde jesmo ?
Što se tiče „bezbednosti“, Srbija ima suštinski tri službe bezbednosti i to sve stvarno neko mora stalno da drži pod kontrolom. Tužno je što ta kontrola nema ama baš nikakve veze sa bilo kakvim interesima naroda ili bar jednog jedinog časnog čoveka čak i iz tih službi. Ali da te kontrole nema i da nema na vreme usađene svesti da su svi ti šefovi i šefići preko noći zamenjivi, poubijali bi se međusobno do jutra oko šake oraha ili svežeg parizera, naravno pilećeg. I što su sećanja na „ne-dela“, ambicija i frustracija veći to su veći i porivi za razaranje i osvetu.
Zamislite na šta bi sve to tek ličilo u SAD, Rusiji ili Kini. Eto, samo zarad ilustracije, jedan dijalog između jednog „uzletelog“ generala i oca predsednika SAD Teodora Ruzvelta, Teodora Ruzvelta starijeg. Ostrašćeni general, kao i svi iz te sekte, opijen svojim krvavim „uspesima“ drsko je Ruzveltu „objasnio“ da „njemu niko ne može ništa da kaže, jer on komanduje vojskom“. Ruzvelt mu je mirno odgovorio – „Tačno, ti si ozbiljan general, ali ti samo pucaš a kada ćeš metak da opališ, to ti ja kažem“.
Zato, ovde treba praviti razliku, odsudnu, između kreatora i njihovih kreacija. Primer Fransisa i Šekspira je presedan. Tu je kreator stvorio alter i njegova dela vredne postojanja.
No, za potrebe realnosti, za „viđene“ društvene položaje i pozicije, oduvek su se birali isključivo oni koji su skloni i potpuno posvećeni ogavštini i gadostima. Što je posvećenost veća to je karijera „zvučnija“.
Kada je trebalo od Ruskog naroda stvariti dva naroda, u Petrogradskim podrumima odabran je Taras Ševčenko, biran po toj njegovoj večitoj „dograđenosti do pola“. „Otac“ Ukrajinskog jezika koji nikada nije bio rob, kako je to linearno, patetično, enciklopedijski „zabeleženo“. Dodeljena mu je uloga kmeta, kasnije i učenika đakona a onda, naprasno, skok do čuvenog profesora na Akademiji umetnosti Karla Brjulova, oca „Poslednjeg dana Pompeje“ u mračnim bojama i pravilnim strukturama. I tako je, odlukom iz podruma bez prozora, određen neko ko će da „napravi“ ukrajinski jezik, izmisli reči, „stvori“ prvo umetnički a potom i politički narativ. Sa sve, kako mi reče jedan znalac, urođenim problemom sa sluhom koji je (problem) presudno uticao na konstrukciju i stvaranje nekih novih reči u „novom“ ukrajinskom jeziku. Kakva neverovatna banalnost oko koje se sada međusobno istrebljuje ceo jedan narod. Ševčenko je dobio svoj spomenik u Lugansku a ruski narod istorijsku priliku da opet ratuje sam protiv sebe.
Tako su i od Krsta Žrnov Popovića napravili rodonačelnika ideje o crnogorskoj naciji i prvom komiti. On jeste bio komita ali u to vreme to je bio diverzant, kao što su to bili i četnici u Velikom Ratu. Komita je bila isključivo vojna kategorija a ne politička. Krsto je bio junak iz Balkanskih ratova, oslobađao je sa Kraljem Nikolom Metohiju u slavu i u ime Srbstva. Taj Krsta je zaplakao i kleknuo ispred Srbske Pećke Patrijaršije jer je znao da je svaki Crnogorski Mitropolit egzarh Pećkog trona, Srbske Pravoslavne Crkve. Kada se u Francuskoj upisivao za državljanstvo upisao se kao Srbin. Ali u nedostatku željenih trebalo je skrnaviti stvarne junake. Tako su i od Krste komite-diverzanta napravili secesionistu.
I to je osmišljeno, urađeno i napravljeno da traje u ondašnjem Beogradu a ne negde drugde.
Tako se parvi „istorija“ koju predajemo deci u školama. Na lažima.
Da bi svi imali kome da se mole, pesme da pevaju i spomenike dižu, svakom narodu stvoren je panteon heroja. Britancima je „dodeljen“ Kralj Artur, Francuzima Jovanka Orelanka, Grcima mitomanima Ahilej i Herkul kao traljava kopija biblijskog Samsona, Amerima marvelovi „junaci“ jer su za toliko baždareni, Nemcima tevtonski vitezovi i vekovima kasnije Himler da ih mrtve priziva,... svako ima svog heroja. Svaki narod uče otrovnim lažima za taj narod stvorenim. Svakom narodu daju njegove idole i što je idola više to je tom narodu bliži kraj i sasvim je svejedno koje su boje, vere, nacije ili od koje geografije.
Kao i u sportu recimo. Bilo bi zanimljivo kada bi neko na našim „derbi“ tribinama navijačima objasnio da se u centru simbolike oba naša najveća fudbalska kluba nalazi ista – crvena zvezda. I dok pevaju pesme posvećene veri prađedovskoj i nacionalnim herojima, voleo bih da sebi objasne upotrebnu vrednost crvene zvezde na grbu u vreme, recimo, Kosovskog boja ili Cerske bitke. Možda bi, kada se obraćaju Bogu za pobedu, mogli da „ukapiraju“ da se i jedni i drugi obraćaju istom Bogu. A dovoljno bi bilo da pročitaju. Taj Bog kome se kobajagi obraćaju rekao im je jednostavno – „Ne takmičite se!“. A onaj drugi, „bog“, koji im je zapravo dao sportska takmičenja, dao im je i tribine, sukobe, mržnju, narkotike, pogibije i crno-bele murale pobijenih momaka po gradovima. Taj, drugi, dao je i sve druge sukobe i ratove i sve druge podele na koje je čovek pristao.
I verute mi, lakše je pomeriti ceo stadion na periferiju grada nego skinuti tu zvezdu sa grba.
Ako volite Srbsku istoriju scena koju sada treba da zamislite je kuća Đorđa Genčića, godina 1903., nekoliko meseci pre majskog prevrata. Zaverenici, egzaltirni onim što spremaju i ličnim ambicijama, opet zadojeni neznanjem i potupno neutemeljenim poimanjem stvarnosti, egomanijaci „svesni“ tek trena u poretku koji se sprema, predlagali su da se Srbija, nakon već dogovorenog ubistva Kralja Aleksandra Obrenovića, odmah premetne u Republiku. Valjda u želji da skrate istorijske procese. Gost iz Švajcarske, za koga režiser u zelenom mantilu reče da je „plemenite loze koja kraljeve obaveštava kada će biti kraljevi“, u savršenom miru pogledao je ustreptale i objasnio im - „Ne može. Ne znaju Srbi još uvek za ništa drugo osim monarhije“. Okupljeni su u bradu negodovali i u skadu sa svojim neznanjem pitali su - „Pa koga ćemo za Kralja kada Obrenovića više ne bude?“. Uvaženi gost mirno im je rekao - „Pa imamo mi Kralja“.
Da je u pitanju film, kao što nije, u sledećoj sceni radnja bi se odvijala na ženevskom jezeru. U svojoj vili Kralj Petar sreo je Davida Veljkovića, u slobodno vreme trgovac antikvitetima, po Svetoj Knjizi Melhisedekov sveštenik, čiji preci ni potomci nemaju ni početka ni kraja, sveštenik doveka, onaj koji zna kako se obraća Bogu. David je Kralja Petra kratko obavestio da ide na presto. Iako je David još pre dve godine Kralju rekao - „Bićeš Kralj, sunce koje uništava i stvara. Preseći će se jedna loza, ti ćeš svojim čokotom stvarati nešto novo što će se ugušiti u moru crvenog vina“, Kralj Petar je ipak bio u šoku. Što zbog „ponude“ koju nije mogao da odbije što zbog „mora crvenog vina“ za koje je znao da će teći. Zatečen i potpuno nespreman za predloženu mu ulogu sve što je Kralj tražio bilo je da ne bude direktno umešan u ubistvo Kralja Aleksandra Obrenovića i to mu je omogućeno. Ta „distanca“ dala mu je prostor da do svoje smrti negira da je na bilo koji način bio umešan u ubistvo jednog Kralja kao i da nije znao ništa o pripremama za taj čin. Da bi opravdao ulogu „spasitelja“ javno je govorio da je položaj prihvatio samo zbog „budućnosti Srbije“. To je otprilike kao kada danas svi ti ministri, premijeri i sva ta bulumenta samozvanaca „prihvata odgovornost u ime naroda“ i samo zbog „našeg dobra“ teškom mukom preuzima državne funkcije i pripadajuće budžete. Po principu, „ako neće niko, evo ja ću“. I tako smo isključivo voljom i izborom svojim, kao što genijalno reče neko, od onog u Kragujevcu „Pucajte ja i sad držim čas“ došli do „Moram da ne izgubim posao“.
Par godina ranije, jedan drugi Veljković, Vojislav, kao glavni sekretar od svog gospodara Kralja Aleksandra Obrenovića dobio je nalog da ode na mirovnu konferenciju koju je 1899. godine sazvao Car Nikolaj Romanov u Hagu. Po povratku, Vojislav je referisao Srbskom Kralju – „Velike reči su izgovorene na ovoj konferenciji i velike mudrosti“ ali „jedina poruka za nas Srbe sa ove konfenrencije „mira“ je, da nam barut uvek bude suv i da nam sablje uvek budu naoštrene. Tačka“. Tako je Kralja obavestio Vojislav. Pomislićete da je Vojislav mislio na Srbiju i na ratne planove koji su već tada bili izvesni za vek koji je dolazio, ali to nije tako. Vojislav je rekao, onako kako je mogao, svom Kralju da je on lično taj koji treba sablju da drži naoštrenom a barut suvim. I Kralj Aleksandara Obrenović i Vojislav Veljković znali su da se dogovoreno vreme za dinastiju Obrenovića bliži kraju. Poslednji Obrenović od svega što je mogao mogao je samo da se brani. Ali nije. Zaturio je sablju i pištolj. Verovao je oficirima i svojim političarima. Izdali su ga i jedni i drugi.
Dobri ljudi, zbog svega što ste razumeli ako ste dobro razumeli, kad jutrom počnete dan recite komšiji dobro jutro. Biće ovakvih i onakvih dana ali poželite čoveku dobro jutro i biće to jutro dobro i vama i komšiji. To je kao neka kratka, iskrena molitva. Želite dobro, delajte hrabro i molite se u tišini jer „molitva prema meni je najveća tajna“. Tražite od Boga da vam da snage i mudrosti i da vas u životu vodi i biće dobro !
A političarima ne verujte !
Pročitajte OVDE o uzrocima sukoba u Izraelu
Izvor: Pravda
