Živojin Prodanović iz Radovaca živeo 48 godina
kao primeran građanin i kmet sela hrabar borac i narednik
umrije od ratnih povreda 20. marta 1923. g. i preseli se u večnos.
Svojoj deci i to Radenku od 15 g., Mikailu od 8 g., Miloradu od 5 g., Mileni od 12 g., Stanimiru od 8 g. i Budimiru od 5 g. koji počivaju sa desne strane ovog spomenika koji im danas ukupno podiže Jovanka mati počivše dece a supruga počivšeg Živojina sa posinkom LJubenkom :
Priđte braćo mom spomenu bliže
te viđite ko mi spomen diže
jedan spomen sedmoro se piše
nek je tuge i žalosti više.
Moja deca oko mene leže
da im majka tužno srce steže.
Grob do groba sve u redu stoji
crna zemlja sviju nas prisvoji.
Ja ratovak a deca mi roblje mladog veka popuniše groblje.
Pošto ratu do kraja poslužik ja se deci u groblje pridružik
da mi nisu tužna deca sama jer u groblju velika je tama.
Nema sunca da nam lice grije ni za nama da ko suze lije
sem Jovanka moja tužna žena
Jer su deca i moja i njena.
Priđte braćo zapalite mi sveću
to vam nikad ja vratiti neću.
Piše: Branko Veljković
Ovo je napisao čovek.
Sam sebi i svoj svojoj dece za života svoga. Zvao se Živojin. Pisao je sebi i o sebi a za sve nas i o nama.
Živojin je imao srce za svu decu i sve očeve i sve majke ovog sveta.
A onda se Živojin upokojio. Tako kako je i napisao.
I razume Živojina i otac Pjer i otac Sergej i otac DŽon i otac Rene i otac Adem... Svi očevi i sve majke sveta od postanja znaju šta je Živojin rekao. Znaju i kome je rekao.
Rečeno je uklesano u beli kamen imena sada večnih.
Stoji taj beli kamen negde u srcu moje zemlje Srbije, ali ne više ove zemaljske koju rasprodajete do zadnje šljive već one druge do koje vi nikada doći nećete. Nebo nema granicu a prah nema sudbinu. Vaš bog je bog ništavila i samo ništavilu može da vas nauči, samo ništavilo može da vam da. A Hrist je milostiv ali Hrist i sudi po slavi i po pravdi a nema pravde bez sile a da bi sila bila pravedna mora biti u Božijim rukama. Tako i jeste !
A ti, narode moj, sve što treba da znamo o Srbiji, o politici, o političarima, o istoriji, tada, sada, oduvek... Sve nam je taj čovek na tom belom kamenu uklesao,...
Toliku su decu pored živih očeva sahranili a i dalje imaju tu štroku od obraza i kamen umesto srca da pred narod izlaze i opet lažu, lažu, lažu,... Svi i sve lažu. I zato, razumi dobri narode moj – to nisu ljudi, to su zveri !
I ja ću jednog dana napisati svoj poslednji tekst.
Kao i u onoj jednoj zakletvi koju sam sa svojom braćom po oružju i mladosti i veri i ljubavi pisao i izgovarao i živeo u dahu, da nas je tada čuo i onaj koji daje i onaj koji uzima i ja sam spreman da ološ pošalje džukele na mene. Opet. Čekam vas... Znamo se.
A dobri Bog zna, možda je baš ovaj tekst moj poslednji tekst i neka je. Bog zna da sam ja spreman i za taj put.
Al dok ne odem, svi će čuti, ako još uvek ne od upokojenog dobrog Živojina, a onda bar od mene – Svi ste vi isti !
Zato se i prepoznajete dok ovo čitate. I drhtite. Oseća vaš strah i Bog i zemlja i vaš mračni gospodar i tačno je, narod je možda naivan i vi velite – glup, ali vi sad instiktom opkoljene zveri slutite tišinu gladnog pravednika i Boga koji pravednoga čuva. Ne bojite se vi dogovorenih soroševih obojenih revolucija. Tu ste „igricu“ već prešli. Bojite se Božije revolucije. Tu „igricu“ niko od vas nikada nije prešao a da nije zaplakao.
Tamo vas čekaju sva deca svih Živojina Srbskih koje ste unesrećili i moja mrtva braća po oružju koju ste vi pobili a ne neprijateljski metak jer ste ih vi u unapred dogovorene bitke i pogibelj slali. Javlja mi se, sad sveti u kostima i u krvi čekaju vas da dođete sa tim vašim G klasama, milijardama, titulama, činovima, zvanjima i ostalim baljezgarijama, gledaju vas i sad dok se mrštite, prenemažete, znojite i kezite sa ekrana i sa tih vaših bljutavih partijskih mitinga, sotonskih marifetluka i besmislenih nameštenih izbora po Ustavu u državi koja Ustav odavno nema,...
Veruj te mi, znam !
Čekamo vas !
Izvor: Pravda
