PUTIN I PRIGOŽIN

Evo vesti sa „Sputnjika“ od 10. jula 2023. godine:“Predsednik Rusije Vladimir Putin razgovarao je sa rukovodiocem grupe "Vagner" Evgenijem Prigožinom u Kremlju 29. juna, saopštio je Kremlj. Na sastanku je bilo prisutno 35 osoba – svi komandiri odreda i rukovodioci kompanije.

„Sastanak je održan u Kremlju 29. juna. Trajao je skoro tri sata“, rekao je portparol Kremlja, komentarišući pisanje francuskog "Liberasiona" da je ruski lider imao sastanak sa Prigožinom nakon događaja od 24. juna.

Komandanti su izneli svoju verziju onoga što se dogodilo 24. juna. Istakli su da su pristalice i vojnici šefa države i vrhovnog komandanta, a takođe su rekli da su spremni da nastave da bore za otadžbinu, istakao je portparol Kremlja.

Šef države je dao ocenu delovanja kompanije na frontu, kao i događaja od 24. juna. Peskov je istakao da je Putin saslušao objašnjenja komandira i ponudio im opcije za posao.

U noći na 24. jun, snage grupe „Vagner“ zauzele su štab Južnog vojnog okruga ruske vojske u Rostovu na Donu nakon izjava osnivača grupe Evgenija Prigožina da su Oružane snage Rusije navodno izvele raketne napade na kampove „Vagnera“, iako su to demantovali i Ministarstvo odbrane i ruski FSB.
Oružana pobuna zaustavljena je zahvaljujući teškim pregovorima koje je, u dogovoru sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, celu subotu vodio beloruski lider Aleksandar Lukašenko. Na kraju je Prigožin pristao da ode u Belorusiju, nekim od boraca koji nisu učestvovali u pobuni ponuđeno je da potpišu ugovor sa Ministarstvom odbrane, a ostale „vagnerovce“ niko neće krivično goniti“.

Tako glasi zvanična vest Kremlja.

Danima pre toga, pojavila se dubinska analiza koja je pokazala niz neobičnih elemenata u „Prigožinovoj pobuni“, iz koje smo saznali kako je ketering majstor postao čelnik privatne vojne kompaije ( da li je? ), a nakon toga pokušao da bude novi vođa narodne bune, legendarni Stenjka Razin. Ova analiza je i sada izvrsna, i opet dokazuje da je Rusija velika zagonetka, kako za Zapad, tako i za Srbe, koji malo šta znaju o ovoj ogromnoj zemlji, ali slute da je nepobediva i neuništiva. Osim ako, ne daj Bože…

Ruski hrišćanski patriota, Vladimir Semenko, rukovodilac sajta religiozno – rodoljubivog sadržaja „amin.su“, sa velikom zabrinutošću prati situaciju u Rusiji, smatrajući da, ako se sistem ne promeni, na duže staze pobede neće biti. To je pokušao da objasni i povodom Prigožinovog slučaja.

ŠTA KAŽE VLADIMIR SEMENKO?

Politički aspekti nedavne pobune se istražuju, i jasno je da niko od nas još ne zna konačnu punu istinu. Zbog toga će se oni još dugo analizirati. Međutim, pored onih aspekata koji se odnose na sve vrste političkih intriga, kao i sa vrlo velikom verovatnoćom da je došlo do spoljnog uticaja, postoji još nešto: nešto što je povezano sa najdubljom krizom političke (i ekonomske!) prirode – a to je društveni i državni sistem moderne Rusije.
Pre svega, vredi postaviti razumno pitanje: ko je, u stvari, Prigožin? Nije li on direktan proizvod sistema sa kojim je on iznenada, vođen svojim „situacionim analizama“, krenuo u borbu? O čemu je reč?

Pre svega, potrebno je naglasiti očigledno: on nije i nikada nije bio tvorac Vagnerove privatne vojne kompanije. Stvorili su je (naravno, uz dozvolu ruske države) pre njega sasvim drugi ljudi – profesionalni oficiri, koji su potekli iz, sasvim državne, ruske armije. Ovde analitičari navode ime potpukovnika Dmitrija Utkina, koji je do 2013. godine bio komandant 700. posebnog odreda specijalnih snaga druge brigade specijalnih snaga pri Generalštabu Oružanih snaga RF. U stvari, u početku je "Vagner" bio njegov operativni nadimak.

Sam Prigožin nije oficir, nego ugostitelj, što bi se reklo – „kontroverzni biznismen“. NJegov restoran u Sankt Peterburgu je opsluživao VIP klijente, usled čega je brzo stekao potrebne veze i počela je njegova burna „oligarhijska” karijera. Trenutno, njegova glavna imovina je kompanija „Konkord“; osnovni profil njenog rada je čišćenje ( higijena, ne čišćenje ratnom terena ), ketering ( ketering za zaposlene u firmama i pojedince, kako u zatvorenom tako i na otvorenom) i građevinarstvo. Prigožinova kompanija ima važne ugovore koji su potpisani sa Ministarstvom odbrane. Pored toga, prema podacima koji su dostupni, Prigožin je vlasnik značajne imovine u inostranstvu. Posebno se govori o Meroe Gold Limited, čiji je glavni biznis eksploatacija zlata u Sudanu i Centralnoafričkoj Republici. A "Vagner" se bavi, između ostalog, i energetskom podrškom delatnosti te kompanije.

Ovde se radi o poslu koji Prigožinu donosi glavni prihod. Međutim, ušavši, da tako kažem, u Putinov najuži krug, i, što je važno naglasiti, ne zbog posebnih zasluga prema državi, Prigožin je naknadno „zablistao“ u onim oblastima koje nikada nisu bile suština njegovog biznisa. Navodno je postao tvorac tzv. „Internet istraživačke agencije“, kao i medijskog holdinga „Federalna novinska agencija“, čija je publika po brojnosti u pojedinim trenucima prevazilazila broj čitalaca sajtova RIA Novosti i novina „Komsomolskaja pravda“. Oba Prigožinova resursa su se bavila aktivnom propagandom, naravno, u korist Ruske Federacije.

Iz prethodnog proizilazi nedvosmislen zaključak o principima elitogeneze u savremenoj Rusiji. To je prilično nasumično vođen proces; za ulogu „oligarha“ i uopšte lica od posebnog poverenja ne predlažu se oni koji su najimućniji i koji su postigli najveći uspeh u profesionalnom smislu, već oni koji su umeli da pruže neke, da tako kažem, posebne usluge najvišim vlastima.

Oni koje kod nas ne zovu sasvim adekvatno „oligarsima“ nikako nisu ljudi koji su svoje bogatstvo zaradili na tržištu, a snose sve troškove i rizike vezane za poslovanje; oni su sticali svoje bogatstvo tokom menadžmenta izvesnim vrstama državne imovine koji su im bili dodeljeni „na upravljanje”. Pošto je u početku „jeljcinizma“, opet i opet u našoj istoriji, postavljen potpuno utopijski (u najgorem smislu te reči ) zadatak da se brzo pređe sa „socijalizma“ na „kapitalizam“, stvoren je surogatni ekonomski sistem, koji ima vrlo malo zajedničkog sa klasičnim kapitalizmom, koji je, baš zato što je klasičan, danas od samih globalista osuđen na demontažu i uništenje na celoj planeti. Važno je naglasiti da je sistem stvoren u našoj zemlji potpuno veštačka konstrukcija koja ni najmanje ne nosi suštinska obeležja životne organičnosti.

Prigožin se pokazao kao „efikasan menadžer“ u upravljanju internet agencijom i medijskim holdingom, što nije bilo teško, jer mu ni jedan ni drugi nisu služili kao glavni izvor prihoda ( to je već pomenuta kompanija „Konkord“ i njoj slična preduzeća ), a novi biznis mu je stvorio sjajne izglede za karijeru u surogatnom ekonomskom sistemu koji smo napravili i u političkom sistemu koji svemu tome služi.

Tada je počela saga o kompaniji „Vagner“. Pošto je u vojnoj oblasti (naročito nakon ozloglašenih reformi Serdjukova, tokom kojih su ljudi koji nisu imali nikakve veze sa vojskom jednostavno preuzeli vlast nad profesionalnim oficirskim kadrom ) zavladao potpuni kolaps, počela je tendencija da profesionalna vojna lica, koja su bila prilično uspešna, odlaze u privatne vojne kompanije. A pošto je „Vagner“ u najvećoj meri bio pumpan novcem iz državnog budžeta (što je nedavno otvoreno priznao i sam Putin ), onda je ova kompanija počela da dominira tržištem. Tamo je bilo mnogo interesantnije služiti, jer nije bilo uobičajene vojne birokratije, a vojnim profesionalcima (koji su bili dobro plaćeni) niko nije sprečavao da svoje poslove obavljaju na najefikasniji način.
Treba naglasiti da, kad je „Vagner“ u pitanju, ovde nije reč o Prigožinovim ličnim kvalitetima, već, da tako kažem, o samoj situaciji. Za zvanične rukovodioce sistema Ministarstva odbrane izvor prihoda je bio u privatnim vojnim kompanijama poput „Vagnera“. Otuda potiču globalne korupcionaške šeme povezane sa iznajmljivanjem privatne vojske, prodajom vojnih uniformi preko njih, kao i najnovijeg naoružanja ( koje je i nama samima više nego potrebno ), udaljenim afričkim i azijskim zemljama itd. Za Prigožina, izvor bogaćenja nije „Vagner“, već prilično složen posao povezan sa njegovom osnovnom firmom, sa „Konkordom“. Upravo zbog toga, a i zbog činjenice da su najbolji profesionalci iz državne službe otišli u privatne vojne kompanije, a država je u igru ubacila veliki novac, „Vagner“ je na kraju prevazišao mnoge strukture vojske Rusije uprao svojom efikasnošću.

Ključno je pitanje – da li je našu vojsku moguće urediti tako da ne bude potrebe za privatnim vojnim kompanijama? U okviru postojećeg sistema, ovo pitanje nema zadovoljavajući odgovor. Jer u vladajućem sistemu koji je prisutan u Rusiji ono što se često naziva „korupcija“ igra oblikotvornu ulogu koju, u normalnom uređenju, igraju ključne moralne i građanske vrednosti i samo građansko društvo.

Prigožin je jednostavno, „sa nadležnog mesta“, bio određen da nadgleda proces finansiranja i funkcionisanja „Vagnera“. U izvesnom smislu, njegova uloga se može uporediti sa ulogom Trockog u stvaranju Crvene armije. Crvenu armiju, kao što svi znamo, stvorili su generali carske vojske, koji su prešli u službu boljševika. Trocki je, s druge strane, imao ulogu nadzornika nad njima, visokog komesara u ime boljševičke vlasti. Samo što su u tadašnjoj realnosti poluge kontrole bile drugačije. One su počivale ne toliko na materijalnom interesu oficirskog kadra ( mada je i toga bilo ), već pre svega na strahu od mogućih represalija (porodice belih oficira u službi boljševika su držane kao taoci i sl.). Danas se glavna poluga upravljanja i kontrole vezuje za gorepomenuti surogat biznis. Strah tu ima podređenu ulogu.

Nakon što su „vagnerovci”, koji su ranije pokazali visoku efikasnost u Africi i Siriji, na zahtev samog Šojgua, ušli u Specijalnu vojnu operaciju, i tamo su počeli da pokazuju veoma dobre rezultate. Što je, da tako kažemo „prirodno“, izazvalo ljubomoru kod Šojgua, Gerasimova i kompanije.

Ostalo je svima dobro poznato.

U sukobu sa Ministarstvom odbrane, komesar Prigožin je imao iluziju da je resurs koji mu je dat na upravljanje njegovo vlasništvo, što je zapravo više nego daleko od stvarnosti. Između ostalog, nemoguće je ne uzeti u obzir sledeći faktor. „Vagnerovcima“ je data poluzvanična dozvola da deluju van granica zakona, što, iz očiglednih razloga, vojska ne može da čini. To je stvorilo osećaj nekažnjivosti kod „oligarha“ Prigožina, koji se preneo i na njegov uži krug saradnika.

Očekivanja neke radikalne akcije Putina nakon, tako neočekivanog za mnoge i zaista čudnovatog razrešenja krize povezane sa pobunom, zasnovana su na potpunom nerazumevanju prirode sistema koji funkcioniše u zemlji i uloge Putina kao glavnog „garanta“ tog sistema. Više puta smo skrenuli pažnju da je Putinova glavna funkcija u vladajućem sistemu održavanje ravnoteže između oligarha ( tu ulogu je uspešno odigrao i ovog puta). Cilj je uravnotežiti klanove ruske elite, s jedne strane, i očuvati tu istu ravnotežu između zvaničnika i krupnog biznisa s druge. Svi imaju koristi od budžeta, a deo novca ide za finansiranje državne potrošnje. Drugačiji temelji sistema koji funkcioniše u našoj zemlji ne postoje i nisu ni predviđeni. Sve ostale priče su medijske.
Dakle, ne treba čekati bilo kakve korenite promene u našoj zemlji u bliskoj budućnosti. Razgovor o „uskoro će se sve radikalno promeniti“ jedna je od ritualnih mantri i nema nikakve veze sa realnom politikom. Po logici sadašnje klanovske ravnoteže, uklanjanje Šojgua i Gerasimova značilo bi doprinos neprihvatljivom jačanju Prigožina, ali i kažnjavanje ovog drugog za pobunu značilo bi, pak, nepotrebno jačanje ove dvojice. Radikalnu „rotaciju“ Putin verovatno vidi kao besmislenu, jer će u okviru postojećeg sistema svaki politički ( i takozvani ekonomski) subjekat delovati na isti način. Ali bez suštinske promene sistema, ne može se izlečiti rana, nego će ona biti pokrivena pokožicom i time samo pogoršati osnovne bolesti i poroke postojećeg društva.

Niko iz sadašnje elite neće ništa suštinski menjati, prelazeći na mobilizaciju svih oblasti života (a ne samo vojnu ), jer je to nemoguće bez pravih principa, bez vraćanja vrednosti u društvo. To znači i preporod istinskog građanskog društva. Takav preporod bi značio da sadašnje oligarhijske elite izgube položaj koji sada imaju, a to im se nimalo ne sviđa. Na jeziku šaha, to se zove pat pozicija. Da li će Putin uspeti da prevaziđe samog sebe pribegavanjem korenitim reformskim merama?