Piše: Vladimir Dimitrijević
ČIME SU KAŽNJENI?
Ovih dana, dok se u Neovisnoj Hrvatskoj obeležava zločinačka „Oluja“, i dok se slavi proterivanje Srba sa njihovih vekovnih ognjišta, opet se javlja pitanje:“Čime su to, posle svega što su učinili, od Boga kažnjeni sledbenici ustaških ubica iz Drugog svetskog rata, koji ne samo da se ne kaju za ustaške zločine, nego veličaju neoustaštvo koje je, uz pomoć hitlerovske Amerike, proteralo toliki srpski pravoslavni narod sa zemlje njihovih predaka? Ušli su, ti isti sledbenici mraka, u EU, eno ih u NATO paktu, svima čitaju lekcije iz „demokracije“! Ima li tu pravde Gospodnje?“
Veliki srpski Jevrejin, kompozitor Enriko Josif ( 1924 – 2003 ), o tome je, još krajem prošlog veka, jasno rekao – Bog ih je kaznio tako što ih je lišio pokajanja. A najstrašnija Božja kazna je NJegovo povlačenje, kad Višnji pusti da ljudi žanju što su sa đavolom sejali.
Evo Josifovih reči, da se podsetimo ( izgovorio ih je kad je pročitao knjigu»Večni spomen - JASENOVAC, mesto natopljeno krvlju nevinih«):“Jasenovac! to najveće grozilište, gnusilište, ništilište, istrebivalište srpskog roda;
tu gde su vršena najsvirepija grdilišta od kada je srpskih gubilišta;
tu gde su ljudska bića satirana krvožderjem krvološtva kojeg ni vrhovni satana ne pamti;
tu gde se u adskoj nasladi pila krv pravoslavna ustima jednog fratra;
tu se uzdiže rastuća vaskrsna večnost, najveće svetilište srpskoga naroda.(...)
Iako smo o svim tim umorstvima znali usmenim predanjem, kada se ta svedočanstva čitaju danas, posle 49 godina, zaledi se krv u žilama. Zaledi se dah u ustima. Zaledi se vid u očima. Seći živu decu, usred bela dana, pred majkom, ocem, zarobljenicima, logorašima, i žive isečene udove ubacivati u usta majke koja izludi... ne... ne... tada se otvaraju nove tajne istine zla, tajne o poreklu nadzla.
Evo jedne svete tajne, strahotne tajne, nadistine. Dužan sam da je ovde javno izgovorim, kolikogod mi to teško padalo, jer mi se ovde otkrila, jer ovaj skup jeste posvećen.
Takvom istrebljivačkom smrtilištu u pojasu jasenovačkom, Nebo je odredilo najužasniju kaznu. KAZNU NEMOGUĆNOSTI SABORNOG POKAJANJA.
Prvi put odgovorilo mi se ovde zašto nema pokajanja od onih koji su pozvani na potpuno pokajanje. Osvedočilo mi se ovde da je na tim predelima i nad tim predelima, gde je izvršena nadsatanska zločinačka, grehovna večnost, s Neba otposlata najteža kazna; obelodanilo mi se, ovde, prosvetljenjem, da Nebo ne da, VEČITI BESAMRTNI BOG - blagosloveno NJEGOVO SVETO IME - ne dâ da pokajanja bude, da sabornog pokajanja bude. Kazna najužasnijeg nadužasa!“
Nepokajivi su samo demoni. Oni koji se ne kaju za užase što su ih počinili, idu putem ođavoljenja, i to konačnog.
IMA LI NADE ZA POKAJANJE?
Ipak, Enriko Josif nije bio nikakav mrzitelj bilo koga, pa ni nepokajnika, koji se sa ustašama, do danas, poistovećuju, i tim hode putem u pakao. Rekao je tada i sebi i onima koji imaju snage za tako nešto:“Shvatio sam još nešto prebitnije: da, kao Jevrejin i Hrišćanin moram od sada jarko, vatreno, grčno, srčano, istrajno da molim Nebo da pomiluje tu kaznu nad kaznama, da tražim pomilovanje za tu kaznu nad kaznama, da GOSPOD oblagodati oprostom one koji su dužni da se pokaju za ova nad nedela, da to učine čistim srcem bolne čednosti, gorećeg sažaljenja, usijanog milosrđa.
Shvatio sam danas ovde da je dužnost nas preživelih da se molimo da se strahotna kazna nepokajanjem, određena od samog neba, skine sa grobilišta jasenovačko-jadovno-gradilišnih... i da našim umoljenjem omilostivimo BOŽANSKOG SUDIJU da omogući onima na kojima je prvenstveno i prevashodno da se iskaju, da okaju neoprostiv zločin, da to i učine.“
Čovek ostaje čovek samo dok može da se kaje.
ŠTA JE SRBIMA JASENOVAC?
Enriko Josif je podsećao Srbe da im je Jasenovac najveće svetilište:“Usuđujem se još nešto reći, a mislim da je ovo trenutak koji to zaista i dozvoljava, da iznova kažem ono što stalno nosim u sebi: koliko god da je Jasenovac strahotno, ujareno gubilište mnogih, a prvenstveno srpskog naroda, mučilište, smrtilište, istrebivalište, lešinište njegovo, on je i najveće mogućno nadvečno iskupilište srpske narodne duše, najtrpeljivije u ovom palom ljudskom rodu.
Iznova zaprepašćen i udivljen, kažem: JASENOVAC najsvetije svetilište je svakog Srbina; JASENOVAC ujedinitelj je saborne srpske narodne duše. JASENOVAC nova je duhovna prestonica nebeske Srbije.
Ovim žrtvenim iskupljenjem, ovom četrdesetdevetogodišnjom svetom ćutnjom - a sve u znaky umnoženog svetog broja 7, sa sedam puta sedam - srpskih duša, srpski narod je u dvoranama beskrajnog neba proglašen za isceliteljski narod, izabran da bude predvodnik ulaska u NOVI JERUSALIM onim narodima koji će biti spaseni. U NOVI JERUSALIM koji silazi s Neba i koji je već sišao s neba, a da ga mi, u našem grehu, ne vidimo, kao što nismo videli ni dolazak Hrista kad je došao.
Želeo bih da ovde ponovim reči VEČNOG ZAVETA koji se odnosi na poslednje vreme, a od ovog trenutka i na srpski narod, uz narod Izrailja - dva naroda blizanca u osami poslednjeg vremena, dva naroda nebeskog jarma - reči koje glase u mom okrnjenom sećanju: »Narode MOJ, naroda GOSPODA, uže našljedstva MOJEGA, nađoh te u zemlji pustoj, na mjestu strašnu, gde buči pustoš, vodim te unaokolo, učim te, i čuvam te kao zjenicu OKA MOJEGA«.“
Vredi pamtiti ovu reč.
TRI SVETINJE SRPSKE
Po Enriku Josifu, Srbi imaju tri svetinje- Svetosavski, Kosovski i Jasenovački Zavet. Zato je svima nama i govorio:“Svaki istorijski narod, istiniti istorijski narod, ima svoja neprolazna polazišta iz kojih gradi svoju osvećenu prosvećenost.
Srpski narod istorijski je narod zemaljskog i nebeskog carstva. On ima, kao retko koji narod, tri sveta izvorišta i polazišta:
Drevno kosovsko izvorište skrušenja;
Večno jasenovačko-jadovno izvorište iskupljenja;
Trajno svetosavsko, pravoslavno, hrišćansko borilišno izvorište oslobođenja.
To su tri nerazorive izvorišne svetinje kojima će, BOŽJOM BLAGODAĆU, probuđena srpska duša, u mladim naraštajima, rasti, razvijati, ostvarivati se u divotno čudo na ovoj zemlji nečuda, od kad smo u sebi ukinuli NJEGA, BOGA NAD BOGOVIMA, JEDINOG SVESVETOG.
Tu, ti jasenovački jade, gde neutrošno počiva večni zločin nad kojim je Nebo proglasilo večnu kaznu prokletstva - kaznu nepokajništva!!!
Tu, ti jasenovački jade, gde se uzdiže najsvetije iskupilište srpskog naroda, njegove devičanske hlebne narodne duše;
Tu, ti jasenovački jade jadovni, koji ostaješ za sva vremena večiti beleg »gnusobe pustošne«;
Tu, ti srpski narode izabraniče, tu počev od Jasenovca, ti prvenče, s narodom Izrailja, svojim blizancem u raspeću, progonstvu, pogromstvu, seobstvu, predvodiš vaskrsno ulaženje onih naroda spasenih u NOVI JERUSALIM koji silazi s neba i sišao je, POSVEĆEN SI večitim, večnim posvećenjem, tvojim žrtvama spaljenim na oltaru iskupljenja, iskupljeništvom.
Navire k tebi čudo isceljenja, čudo ozdravljivanja, čudo bistrenja, čudo življenja.
Ko danas dira u Srbiju, posle jasenovačkog smrtilišta, neka zna, i neka se zna, dira u ZENICU OKA ŽIVOGA BOGA. Dira u zenicu oka Gospodnjeg.“
Treba se setiti ovih reči, koje su rečene u trenutku kada je, krajem 20. veka, aždaja Novog Ustaškog Svetskog Poretka krenula na Srbe. Jer, NATO Imperija je Globalni Ustašluk, što se videlo još kad su podržali Tuđmana, Novog Pavelića, i što se vidi danas na Ukrajini, kad se ratuje protiv Svete Rusije da bi pravoslavlje, trn u oku Zapada, bilo uništeno. Srbi i Rusi mogu odoleti samo ako ne zaborave da su narod Gospodnji, i da u toj tajni počiva budućnost čovečanstva – ako još ima budućnosti, i ako nije nastupio čas kada će večnost, Sudom Božjim, okončati vreme, da svaki pojedinac i svaki narod prime po delima svojim.
I u jednom i u drugom slučaju Jasenovac ( saborno ime za sva mesta stradanja našeg naroda u NDH ) jeste kapija – ka budućnosti dostojnoj čoveka, ali i ka večnosti, koju Bog daruje pravom čoveku. Srbi su Srbi Svetim Savom i Lazarom, ali i Novomučenicima Jasenovačkim, čije molitve neka nam budu u pomoći, da ostanemo, kako reče patrijarh Pavle, narod Božji i po veri i po delima.
Više tekstova Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
