Najnovije

Nikša Bulatović: Bajka o čarobnom parizeru

Da li ste videli da je Aleksandar Vučić pojeo ijedan zalogaj parizera koji je obećao da će pojesti pred kamerama. Niko ga nije video ni da grize, ni da žvaće, ali sendvič nestade pred kamerama? Kako? Pa, magija.  Ali kako se sve to desilo? Krenimo ispočetka. 

Piše: Nikša Bulatović

Naime, dočekasmo tu sredu, kada je obećao da će narodu pokazati da jeftin parizer nije otrov, i da, ako on može da ga jede jedan dan, sirotinja može da ga jede svaki dan. 

Ustao je rano tog jutra, u 02:30 časova, a zapravo nije ni spavao od brige za svoj narod i od pomisli na parizer. 

Ah, parizer... Podsetio ga je na Pariz, na divne trenutke provedene sa Makronom i đakonije koje su mu tamo servirane. Makron njemu servira Tačija u prvom redu, on Makronu servira Aerodrom, Makron njemu servira sporazum o priznanju Kosova, on Makronu servira metro u Beogradu. 

„Taj parizer mora biti ukusan, čim je dobio ime po Parizu. Šta me košta da ga probam“, pomislio je, „ionako me je oduvek kopkalo da osetim kako se hrane radnici na građevini, u Beogradu na vodi“. 

Ali, ipak, mučila ga je teorija zavere ravnozemljaša i onih od kockaste zemlje, o štetnosti parizera. „Dobro, jeste, sirotinji raji trebaju godine i desetine godina da se od toga razbole i umru, ali oni su navikli na taj otrov, stekli određeni imunitet, a ja, kako ću ja? Moj je želudac nenavikao, mogu da se otrujem od prvog zalogaja i skončam još pred kamerama. Ima li neki protivotrov? Kud ne rekoh Konu i Lončaru... ne Lončaru, njega zovu Doktor Smrt, pu, pu, pu, nego Šekleru, da Šekleru i Konu da mi smućkaju neku vakcinu... Ali sad je kasno, to jest za njih je rano, četiri je ujutro, sigurno još spavaju, lenštine jedne...“ 

Ali neće on verovati kockastozemljašima, sve će biti u redu, ohrabrivao se on. Odigrao je partiju šaha sam sa sobom, da prođe vreme i da odagna misli. I pobedio, naravno. To ga je malo oraspoložilo. 

Otišao je pravo u Palatu Srbija na Novom Beogradu, jer, šta će on u Predsedništvu, tamo ionako nema nikoga, dosadnooo! A ovamo sede i Brnabićka i ministri i cela Vlada, i dolaze strane delegacije i sve on to mora da nadgleda, prima, daje smernice, jer kako će oni bez njega to sami? 

Poslao je Malog od palube i Tomu od Mone da kupe parizer, belog hleba i jogurta. I majoneza. I sa zadovoljstvom pomisli: „Eto, nekad me Šešelj slao po burek, a sad ja šaljem dva ministra po parizer. Napredovalo se, napredovalo... Ili bolje reći, naprednjalo se...“.

A uostalom, ko će bolje da istrguje u DIS-u nego ministar finansija i ministar unutrašnje i spoljne trgovine. Ovaj prvi će da obezbedi sredstva i nađe najjeftinije proizvode, a ovaj drugi će da se pobrine da to budu domaći proizvodi, a ne strani. I da se dodatno iscenka. Dobro, nema cenkanja u supermarketu, ali može da pazi na rok trajanja. I prvi će da nosi korpu u radnji, a drugi kesu na povratku. Nema ništa bez podele poslova. 

 „Evo šefe, stigao je parizer, narezan i spreman“, pokazao je Mali na kesu u rukama Tome Mone. 

„Koliko ste uzeli?“

„Pola kile, šefe“.

„Šta će nam toliko, nesrećnici, pa ko će to da pojede?! Pa znate li vi da je količina po toj ceni ograničena? Znate li da neće biti dovoljno za sirotinju raju? Meni je žao što će neki ubogi penzioner ili neki radnik ostati bez jeftinog doručka. A i ne treba se razbacivati novcem. Da vidim račun! Petsto osamdeset i pet dinara za ove pomije?! Pa ko će to da plati! Ja neću, neka ti to Ministarstvo finansija refundira, uradićemo novi rebalans budžeta ionako“.

„Razumem šefe“, uzvrati Mali. 

„I kakav je ovo majonez, nikad nisam video ovako nešto, ima li tu jaja uopšte? Dva jogurta od 1% mlečne masti, pa ovo je zamućena voda sa aromom jogurta! I šta će nam dva? Da nećemo čekati da ispari voda, da se zgusne? Dobro, dobro, dobro, šta da se radi. Obećali smo narodu. Eto i dva bela hleba, znate li da ga nisam jeo još od studentskih dana? Šta je tu je, obećanje je dato, i sve ovo moramo da pojedemo, narod čeka da mi jedemo“. 

Raspakivanje omota nadražilo im je čula mirisa. Gleda predsednik onaj parizer, gleda, a želudac mu se okreće. 

„Znate šta, ja sam već pojeo nešto jutros, nisam tako gladan“, reče. 

„I meni ogavno smrdi. Pi, bljak, fuj! Da nije pokvaren, šefe?“, upita Mali.

„Pa šta ćemo?“, upita Mona. 

„Evo plana. Kad uključimo kameru, ja ću da povedem dugačak govor o jedenju parizera, kako jedem baš ovakav jeftin parizer iz DIS-a kad god putujem avionom. Znači, umesto jedenja parizera, ponudiću priču o jedenju parizera. Onda ću da drobim o tome kako se izmišljaju laži svakoga dana, jer ako neko zna kako se izmišljaju laži, onda sam to ja...“

„Jeste šefe, vi ste tu maher“. 

„... I reći ću da je bitno da se vide rezultati. Tako, ne mora da se vidi proces jedenja, bitno je da se vide rezultati jedenja. Snimak jedenja maksimalno skratiti, par puta prikazati kako se sendvič smanjuje, i to je to, a narod će videti rezultate, videće ogriske od zuba, da se vidi da je griženo i jedeno“.

„Genijalno, šefe! A ko će da jede, šefe?“, upita Mali.

„Pa ješće kobre“. 

„Kobre?“.

„Dabre. Oni su uvek gladni. Držimo ih polugladne da se ne uspavaju dok me čuvaju. I da `grizu` ako neko opet pokuša atentat na mene. A i vi ćete po jedan zalogaj, čisto da se vidi da se grize“.

„Ali šefe...“. 

„Nema ali, nego po jedan zalogaj za kamere. Ajde, ajde, nećete ni osetiti parizer, stavićemo tri listića na pola kile hleba. Vidi koliki je ovaj `sava` hleb“.  

****

I tako, mediji su „kao“ po direktivi objavili kako je predsednik jeo sendvič sa parizerom, i niko od novinara nije primetio da ga zapravo nije jeo, već ga je samo držao u ruci. A svi su objavili snimak sa predsednikovog Instagram profila i svi su videli video. A ko je video video, video je da od predsednikovog jedenja parizera nema ni „j“ ni „p“. 

Zanimljivo, i prorežimski i prođilasovski mediji podjednako su podržali priču da je parizer pojeden od strane predsednika. Zaključak izvedite sami. Neki su se usudili da se našale da je stavio „zabrinjavajuće malo majoneza“. I to je sve. 

Ali ko ima oči, nek vidi. Ako je trebalo nešto da vidimo, onda je to kako predsednik grize, žvaće i guta parizer. Ne moramo gledati kako ga vari. Verovali bismo mu da ga nije ispovraćao nakon snimanja, bitno da je jeo. Ali nije. 

Da li je zaista bilo tako teško pojesti taj parizer barem jednom u životu? Predsednik se ipak radije odlučio na lošu iluzionističku predstavu i montažu video sadržaja, nego da okusi ijedan zalogaj parizera. U zemljama koje se makar pretvaraju da im je stalo do poštenja u politici, za ovo se ide na anketni odbor. Kao i za druge laži i prevare, poput fotošopirane slike iz „Ribnikara“. A nakon što se utvrde činjenice i okolnosti, koje su jasne kao dan, ide se na impičment. Ili - opoziv predsednika. 

**** 

Epilog: 

„Šta da radimo sa preostalim parizerom? Da bacimo u podrum da rastera pacove?“

„Šefe!“

„Šta je Mono?“

„Ostalo je još pola leba, mogu ja repete?“

(Autor je novinar i voditelj na jutjub kanalu Pravi odgovor)

Izvor:Pravda
 

Bonus video

 

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Kolumne

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA