Piše: Branko Veljković
Do Moskve je doveo svoju silu ojačanu Poljacima željnih osvete. Sto hiljada Poljskih dobrovoljaca „častio“ je i imenom pohoda na Rusiju – „Drugi poljski rat“…
Škot poreklom a ruski maršal, Mihail Berklaj de Toli, ministar i komandat ruske 1. armije, a potom i vrhovni komandant, odličan strateg, odabrao je povlačenje kao strategiju borbe protiv u tom momentu nadmoćnih francuskih kombinovanih armija, paleći sve iza sebe dok ne stigne „general zima“. Iako se Berklaj za svoju uspešnu strategiju konsultovao i sa vojnim stratezima i sa onostranim misticima (pre svega, on je bio Škot), ipak su ga Moskovski tuneli prepuni mraka proglasili za izdajnika. Tamna strana Moskve je oduvek tražila i krv, reke krvi a ne samo puku pobedu, jer samo oni znaju i odlučuju šta je ustvari „pobeda“. Znali su oni, što je voleo da citira i režiser u zelenom mantilu dok se družio sa onima što su nužni da popune broj, da na tom putu koji su svi oni slobodnom voljom odabrali, važi sledeće – „ako budeš imao sreće da poživiš dovoljno dugo videćeš kako se svaka pobeda na kraju pretvori u poraz“. Režiser zna o čemu priča, možda je znao i pre „šta mi je sve ovo trebalo“.
Car Ruski, poštovao je škota ali je ipak morao da ga smeni sa mesta vrhovnog komandanta i da postavi Mihaila Kutuzova. Kutuzov, neki kažu od Bačke, odabrao je boj i bojište. Borodin, 7. septembra 1812. godine. Kada krenu bitke i ratovi, kada krv krene da kropi zemlju vazda žednu krvi, Sotona se povlači i posmatra. On zna da je dovoljno duša inficirao i da u užasima koji slede on ne mora ništa da radi. LJudi su dovoljni. To visoki znaju, ali znaju i da tada niko ko se rodio kao čovek nije siguran, dogovori važe do rata i na kraju rata, između je esencija zla, a čovek nikada neće razumeti pravu prirodu zla.
Usledio je Borodinski masakr a Napoleon je ipak ušao u Moskvu.
Car Aleksandar I Pavlovič Romanov povukao se pred Napoleonom. Odabrao je da u povlačenju Moskvu spale ruski boljari. Prestonica od drveta na sedam brda i rekom koju ima, spaljena je da bi kasnije bila vazdignuta ona od kamena. Zgrade su spaljene a voda je zatrovana. U sve izvore pitke vode u regionu Moskve pobacane su uginule životinje i neke čudne supstance biljnog porekla. Unezvereni ađutanti optrčavali su oko Cara – „zašto Care truješ vodu, pa kad Francuzi odu i mi treba tu vodu da pijemo,...“. Cara, već uzdignutog, kao i jednog njegovog „naslednika“ sto i više zemaljskih godina kasnije, iritiralo je što njegovi najbliži saradnici ne razumeju šta radi, gledao je kroz svoje ađutante, generale, tražeći svetlo koje mu je obećano... Rekao je - „Uopšte nije važno što je voda otrovana za nas, ali taj mozaik sveta svima ćemo da pokažemo, da ćemo i mi da se otrujemo u sopstvenoj vodi ali da ćemo da odlučujemo o kraju,...“.
Zapamtite ovu njegovu rečenicu,…
Napoleonove armije su nestajale u stepama, žive ih je pojeo „general zima“ i morbus, exitus letalis, ali Napoleonov put još nije bio završen. Rečeno je da ima još puno toga da uradi. Za ono za šta je određen Napoleon znao je Ruski Car a sam Napoleon nije. Kada je posle užasa spaljene Moskve i preživelih vojnika i ranjenika koji su u bunilu pili zatrovanu vodu i umirali u teškim mukama, Napoleonov emisar došao do Kutuzova sa mirovnim predlogom, u želji da spase šta se spasiti može od Francuskih vojnika, Kutuzov, nadahnuti poštovalac rogova a posebno ovnovih, koje je uvek nosio za pojasom pored pištolja i sablje, prezrivo je pogledao carskog emisara, te mu reče – „Kosti vaših vojnika biće za ovim pojasom“. Prstom je pokazao na prazno mesto između rogova i pištolja i dao nalog da se užasnuti emisar isprati u svoj tabor.
Napoleon je bio prinuđen da izda naređenje o povlačenju u Francusku.
Ruski Car, sa gardom i odredima jurišnika, lično je na belom konju „ispratio“ Napoleona do samog Pariza, želeći da se uveri da se imeprator bezbedno vratio u svoj grad obezglavljenog Dionizija. Sve vreme povlačenja Napoleon je mogao da vidi Ruske konjanike kako ga prate, broje hiljade mrtvih Francuza i brinu se da sam Napolen bude bezbedan i da ima sve što mu treba, jer on je morao stići živ do Pariza, njegova armija ne. Tako je i bilo. Preživeli su retki.
Za Napoleona to je bio početak dogovorenog kraja. Kad te Rusi tako zasluženo zgaze onda je put od Borodina do Mansarove „Kraljevske kapele invalida“ (Chapelle Royale des Invalides) i sarkofaga sa pet soba, samo pitanje vremena.
Ruska strategija i smena glavnokomandujućeg, masovna stradanja, trovanje vode, paljenje Moskve, imalo je vrlo negativan odjek u vojsci i narodu. I pored konačne pobede, pretila je pobuna. Majstori igre pribegli su onda jednom starom i oprobanom obaveštajno-političkom zahvatu. Stvorili su „unutrašnjeg neprijatelja“, opasnih namera i širokog zahvata. Uz lično odobrenje Cara, odabran je oficir od najvećeg poverenja, iz Carskog okruženja i „zavera“ je počela. „Zaverenik“ je dobio zadatak da animira što može više oficira i plemića i da blagovremeno dostavlja detaljne spiskove o onima koji su na zaveru pristali i onih koji su odbili da u zaveri učestvuju. Kada je procenjeno da su svi bitni segmenti društva „pokriveni“ i da su se „upecali“ svi koji su skloni zaveri, usledila su masovna hapšenja i pogromi. Niko sa ovoga sveta nema precizne podatke o tome koliko je zaverenika nestalo u čistkama koje su usledile. Car je bio zadovoljan, organizatori su nagrađeni i unapređeni zbog uspešno obavljenog zadatka a glavni „zaverenik“ je posebno nagrađen. Nepunih šest meseci nakon otpočinjanja zavere, glavni, odabrani „zaverenik od poverenja“ ubijen je,... Car je rekao – „ako je pristao da glumi, ja ne mogu da budem siguran da za neko vreme neće da se unese u ulogu,...“
Dvesta godina kasnije, dana 23.08.2023. godine u avionskoj nesreći poginuo je Jevgenij Viktorović Prigožin, „Putinov kuvar“, ruski oligarh, navodni organizator mešanja u izborne i političke procese u SAD, FBI „Wanted“ sa ponuđenom nagradom od 250.000 USD, vlasnik kompanije „Konkord“, formalni osnivač plaćeničke vojske „Vagner“, jedan od najbližih saradnika ruskog predsednika Vladimira Putina, nosilac ordena heroja Ruske Federacije, heroj Donjecka, heroj Luganska,... Stradao je tačno dva meseca nakon kratkotrajne oružane pobune protiv Oružanih snaga Rusije 23.06.2023. godine,…
Toliko o tome,…
Od smrti Ruskog Cara, Cara pobednika Napoleona, do rođenja sledećeg pobednika o kome ću vam nešto reći prošlo je tek par decenija.
Josif Visarionovič DŽugašvili, čelični Staljin, sin moći, Bečki đak, školski drug Georgij Gurdžijeva iz teološke škole, prvi Generalni sekretar Centralnog komiteta Komunisitičke partije Sovjetskog Saveza, od 1922. godine pa do smrti 1953. godine, „tvorac“, ideolog i mentor iz senke velikog broja lidera najvećih država sveta svoga vremena.
Kada su nakon dogovora Ribentrop-Molotov nemački Vermaht i sovjetske trupe (u ovom napadu na Poljsku učestovala je i Slovačka) pregazile Poljsku u Moskvu je stigao spisak sa imenima i generalijama zarobljenih poljskih oficira i viđenijih ljudi. Oficir NKVD koji je doneo spiskove Staljinu pitao je šta da rade sa svim tim ljudima, po spisku preko 22.000. Staljin je kratko i smireno odgovorio – „Pobijte ih“. Oficir NKVD, iako već navikao na pokolje, pitao je Staljina – „Ali što da ih pobijemo, oni su se predali nama jer su voljni da sarađuju“. Staljin, sa dubokim razumevanjem za odluke i njemu dobro poznata razmišljanja Ruskog Cara pobednika Pavloviča, rekao je – „Moramo da im ostavimo nešto što neće zaboraviti nikada!“. Naređenje je sprovedeno. Staljin je pozvao tadašnjeg šefa NKVD-a, Lavrentija Beriju i dao mu nalog da nesretnog kolegu koji postavlja glupa pitanja prekomanduje na daleki, daleki istok uz komentar – „Šta će mi čovek koji ne razume šta radim!“. I bio je u pravu. Iako je samo 20 godina ranije, neposredno nakon 1. svetskog rata Staljin podržao stvaranje Poljske, Poljaci nikada neće zaboraviti pokolj oficira u Katinjskoj šumi, kao što ni Rusi nikada neće zaboraviti masovne zločine Poljaka kada su u „Smutno vreme“ Poljaci i njihov kralj Žigmund III napali Rusiju i ušli u Moskvu i Smolensk, gde su orijašili pune dve godine, nakon kog rata je zacarena dinastija Romanova,…
Drug Staljin, bio je sve samo nije bio neupućen. NJegovi konkretni zadaci obeležili su kompletnu noviju istoriju planete. Sve ih je izvršio pedantno i dosledno. Nikada nije prekšio dogovor ili obećano. Priznanje za to dao mu je i Vinston Čerčil, kada je 1955. godine izjavio – „Ne postoji reč koju nije održao iako je svašta pričao“.
Ono što se danas dešava je vreme nestanka Evropskih imperija. Planovi za nestajanja imperija kuju se još u momentu kada se imperije stvaraju ali operativno, plan za konačno uništenje evropskih imperija preciziran je za vreme trajanja Prvog svetskog rata. Ideološki okvir za taj proces dao je Tomas Vudro Vilson, svešteničko dete, 28. predsednik SAD, dobitnik Nobelove nagrade za mir, sa svojom idejom o pravu nacija na nezavisnost i inicijativom za stvaranje Društva naroda a da pri tom, SAD nikada nisu postale član ovog društva, jer nastala bi jako čudna situacija kada bi svi narodi, doseljenici u SAD ili oni domicilni, počeli da razmišljaju o svom „pravu“ na nezavisnot ili samoopredeljenje. Upravo ova ideja je kasnije „evoluirala“ do prava naroda i nacija na samoopredeljenje do otcepljenja. Ideja je doživela svoj „zvezdani trenutak“ i kroz proces formiranja svih balkanskih „naroda i narodnosti“ i kroz po eksperiment zvani Jugoslavija, pogubni Ustav iz 1974. godine. Po pitanju tog Ustava i nekakvih frakcija u srbskim službama koje su se navodno borile protiv razbijanja Jugoslavije i faktičkog komadanja Srbije na pokrajine i centralnu Srbiju bez prava glasa, sasvim je izvesno da je u pitanju samo urbana legenda. Osmišljena je da se „opere“ savest svih onih koji su možda i naslutili šta se dešava i sprema, ali nisu imali ni znanja ni snage da bilo šta s tim u vezi urade. Zarad manipulacije u narednim decenijama bilo je potrebno stvoriti kojekakve mitove, legende i uzore u masi stvarnih likova čije su stvarne biografije govorile da su radili sve upravo suprotno od onoga što je trebalo da se radi da bi se spasila država, čak i ta nesrećna Jugoslavija sa oročenim trajanjem. Svi oni su bili samo „ja sam samo radio svoj posao“ i nikada i ništa više od toga.
Na žalost, isto je i danas. Sve to u pričicama lepo zvuči, možda će nekad i da se opet snimi neki film o tome, ali sistem bezednost današnje Srbije ne razume globalne procese i zasigurno ne daje potrebne preporuke i ne sprovodi aktivnosti koje su neophodne zarad očuvanja Srbije kakvom je mi poznajemo. Državu vode ekipe ostrašćenih i beskrupuloznih zlikovaca, neobrazovanih i bezbožnih, uglavnom narkomana, netradicionalnih seksualnih sklonosti, odabranih po tim nakaradnim kriterijumima, „školovanih“ isključivo sa namerom da potpuno zatru sve elemente srbske državnosti (za zatiranje drugih naroda i država, birani i školovani su neki njihovi samozvanci). Sve je samo jedna velika, tragična farsa.
Jer, „sve što ide već je na prag kuće došlo“ i „nije svet ono što mišljaste“ a „sada se novi svet stvara“…
Uglavnom, Nobelov laureat, Vudro Vilson, odlično je znao da za njegovo vreme nije bilo planirano vreme mira već vreme rata i kroz njegove aktivnosti i ideje stvoreni su ideološki a kasnije i programski i organizacioni uslovi za praktično sve ratove 20. veka i planirani proces dekolonizacije planete. I ovo što se danas dešava u Africi i Aziji je ustvari sprovođenje ideološke i programske matrice zacrtane tada.
Upravo tada počela je i priprema terena za Vijetnamski rat koji je usledio tek decenijama kasnije. Tada je odabran i lider koji će taj proces da predvodi – Ngjen Sin Kung (Ngujen, „koji će biti pobednik“) ili Naguen Aikok. Nakon opsežne ideološke pripreme i komunističkog „staža“, 1930. godine dobio je zadatak da regrutuje za rat sposobne mlade ljude, rodoljube, u Hong Kongu. Uz „malu pomoć prijatelja“ brzo je formirao Komunističku partiju Vijetnama i počinje pobunu protiv Francuza. Rukovođenje pobunom prepustio je svom povereniku i prijateljima koji su kasnije mahom stradali u francuskim represalijama. Naguen je ostao u Hong Kongu gde ga je uhapsila Britanska služba. Francuzi zvanično traže njegovo izručenje ali je umesto francuzima, po nalogu kominterne, Naguen prebačen u Moskvu. U Moskvi, pod patronatom onih koji znaju, proveo je punih osam godina nakon čega je prebačen u Vijetnam. U Moskvi je, na insistiranje Staljina upoznao i Mustafu Golubića. Dobio je sva potrebna znanja i sredstva da podigne pobunu. Sada se, Naguen Aikok, više nije tako zvao, sa novim zadacima dobio je i novo ime – Ho Ši Min – što na vijetnamskom znači – „onaj koji je prosvetljen“. Kada je pokrenut rat protiv Francuza, jedan od ciljeva je bio da se sruši mit o vojnoj superiornosti i nepobedivosti Evropljana. To je bila klica koja je promenila sve.
Svesni kraja, predstavnici Francuskog Orijenta, mole svoju „braću“ iz tada već komunističke SSSR i Vašingtona da se Francuskoj dozvoli da ostane u Indo Kini ali su ljubazno odbijeni. Sve što je potom usledilo je bila samo tužna i brutalna agonija koja je odnela milione života u procesu čiji je ishod već bio dogovoren. Februara 1921. godine Vudro Vilson odlazi u zvaničnu i po prirodi kraja njegovog mandata, oproštajnu, posetu francuskoj indo Kini gde je organizovana konferencija o američkom planu i Vilsonovoj ideji o pravu nacija na nezavisnost. Bili su prisutni i kraljevi finansija tog (i sadašnjeg) vremena, predstavnici porodica Morgan, Rotšild i drugi i oni, tada, upoznaju Vilsona sa mladim Ho Ši Minom. Ambiciozni Ho Ši Min teatralno traži nezavisnost za Vijetnam odmah ali je zabelaženo da ga je tada bankar bratstva Morgan, uhvatio za lakat i rekao mu da još nije vreme za to. Obećao mu je stipendije, slavu, status nacionalnog heroja,... samo da bude strpljiv. I bio je. Izuzetno strpljiv i efikasan. NJegov „uspon“ na obećano mesto u istoriji „plaćeno“ je životima nekoliko miliona Vijetnamaca.
Na tom samitu, „slučajno“ se pojavio još jedan perspektivni „revolucionar“ i budući državnik svetskog formata, Staljin. „Tvorac“, Mao Cedunga ali i Čang Kaj Šeka, sa planom da „stvori“ sve bitnije lidere u tom delu sveta, tada u već teškom sukobu sa Lenjinom ali i sa idejom kako će Lenjina definitivno da skloni sa političke scene. Naime, Staljin je uspeo da nagovori Lenjina da skupi nekoliko desetina hiljada Ruskih vojnika i da ih pošalje kao ispomoć narodu Indije u borbi protiv kolonijalne Britanije. Lenjin, ne shvatajući da Staljin zna da vreme za „oslobađanje“ Indije još nije došlo, pristaje na taj sumanuti predlog, kreće u proces organizacije trupa i to mu je bio kraj. Završio je pod tajanstvenim okolnistima, kao „unutrašnji neprijatelj“, ali ovaj put ne državni,... Uglavnom, Staljin je na tom samitu britanskom premijeru Dejvidu Lojdu DŽordžu predstavio drugog „mladog lava“ novog svetskog poretka, Mohandas Karamčad Gandija, Mahatma Gandi (Mahatma na sanskritu znači – „velika duša“). Za Gandija i Indiju bio je određen put „satjagrahe“ (u slobodnom prevodu – „insistiranje na istini“, u političkoj praksi - nenasilni protesti) za ispunjenje ciljeva revolucije. Lojd DŽordž, upućeni, rekao je Gandiju tom prilikom – „a ti si taj koji će srušiti našu kolonijalnu upravu u Indiji“. Gandi je „odgovorio“ treptanjem.
Staljin je kao mlad prepoznat da ume da sagleda i izdrži „okvire objektivnosti“ i da u tim granicama izvrši sve poverene mu zadatke. Špekulacije o njegovom mentalnom zdravlju su u najmanju ruku neumesne bez validne dokumentacije, ali o stanju njegove duše može da govori samo nepomjanik lično. NJegovi susreti sa drugim „izabranim“ umeli su da budu vrlo dramatični. Nadimak „Staljin“ – čelični, dobio je za vreme jednog vrlo specifičnog školovanja u Beču gde je upoznao i „kolegu“ Josipa Broza Tita ali i Adolfa Hitlera. Za Tita je to bilo traumatično iskustvo koje je za života obojice obeležilo njihov odnos. Naime, Tito je pokušao da na Staljinu „primeni“ neka od znanja i veština koje je stekao na „školovanju“ u Beču, ali je Staljin to osetio. Igra se završila tako što se Tito, bukvalno, uneredio od straha koji mu je izazvao Staljin, prvo snagom naučenog a onda i drevnom dlanovačom čime mu je u oba sveta dao do znanja ko je ko. Tako je Tito do kraja života zaboravljao Staljina. Sumljam da je u tome uspeo.
Legenda kaže da se, kada je Staljin umro, o tome ćutalo deset dana,... Oni koji se pitaju trebalo je da se dogovore šta dalje,…
Staljin je, iako duboko svestan potpune marginalnosti Tita u okvirima svetske politike, ipak dao odlučujuću podršku da upravo Tito bude lider novostvorene države „istok na zapadu i zapad na istoku“. Za tako definisanu poziciju trebalo je stvoriti neophodne preduslove. Tokom rata, zbog opšte situacije, Staljin je sve do 1943. godine tražio od Tita da partizanske jedinice sadejstvuju sa Kraljevskom vojskom u otadžbini u borbi protiv nemaca dok je Tito uporno, prve dve godine rata, slao lažne izveštaje da su partizanske jedince u stvari hrvatske. Upućenima je bilo jasno ko protiv koga u Jugoslaviji ratuje ali je zbog prirode sveta koji je stvaran bilo nemoguće da Jugoslavija ostane kraljevina, ali, bilo je nemoguće i da bude klasična komunistička država, bez obzira na narative. Tek posle 1943. godine stvoreni su uslovi da se krene u proces međunarodne afirmacije Tita i rušenje JVuO i njenog komandata generala Draže Mihajlovića. Oba komandanata na terenu znali su šta se dogodilo i kakav je plan dogovoren u Teheranu 1943. godine i kasnije na Jalti 1945. godine, uostalom obojica su u temelju svojih „hramova“ imali isti kamen. Dakle, Tita su u tom smislu „stvorili“ Staljin i Ruzvelt. Tu je bio i tada za globalne igre već politički nejaki Vinston Čerčil ali samo kao „prisutni građanin“.
Tako je drug Tito dobio svoju privatnu državu. Još jedan nalickani samozvani ljubitelj skupih vina u aleji samozvanih „zaslužnih“ građana.
Međutim, od logorskih vatri i nameštanja partijskih drugova koji su previše znali na nemački metak i ustaški nož, pa do toga da nejaki i anonimni Tito stvarno preuzme državu bio je dugačak put. Prepun strahova, sa suđenim šamarima, što od Staljina zbog nadobudnosti što od ludog Srbina koji ga je zadlanio na Drvaru zbog kukavičluka i namere da se preda Nemcima, Tito je bio potpuno nepoznat narodu. Proces stvanja „legende“ ilegalnog rada, genijalnog stratega, hrabrog ilegalca konspirativnog imena i životnih navika, je bio naveliko u toku ali priče za uz logorsku vatru su jedno a preuzimanje države je nešto sasvim drugo. Kraj rata Tito je dočekao egzaltiran ali i uplašen i dezorjentisan. Država je bila prepuna zanemelih od patnje i užasa a pri tom ozbiljno naoružanih, političkim jedinicama su u stvari upravljali mehanizmi iz senke, stručni i obrazovani ljudi su uglavnom pobijeni ili proglašeni za narodne neprijatelje, naročito ako su bili Srbi. Tito je bio samo jedna javno prezentovana firgura sa brojnim zadacima na međunarodnom planu koje je trebalo da ispuni ali za to nije imao ni znanje ni resurse. Istovremeno, prepakivanje ustaških jedinca u KNOJ, masovni poratni masakri civilnog stanovništva po Srbiji i Crnoj Gori, narodu neshvatljivo masovno žrtvovanje Srbske omladine na Sremskom frontu, dalje plansko davastiranje Srbije na račun drugih republika, pretilo je da preraste u sveopštu pobunu naroda i građanski rat. Tada je dogovorena međunarodna akcija koja je imala za cilj da učvrsti Tita na vlasti i da se krene sa stvaranjem funkcionalne države. Ključni momenat je bila famozna rezolucija Infrombiroa „O stanju u KPJ“ u kojoj se osuđuje jugoslovensko rukovodstvo „zbog neprijateljske politike prema SSSR-u“. Titu je tim potezom dat prostor da na unutrašnjem planu kreira politički i bezbednosni fenomen „unutrašnjeg neprijatelja“. Dakle, nikakve stvarne vojne pretnje sa istoka nije bilo, Staljin nikada nije ni razmišljao da napadne Jugoslaviju, niti su postojali takvi planovi, niti je za tim bilo potrebe. Za armije SSSR-a koje su zgazile Treći Rajh i na dalekom istoku za par nedelja pregazile sve Japanske vojne jedinice na teritoriji većoj od Evrope, napad na ratom i pogromima devastiranu i masakriranu Jugoslaviju bi bio izlet. U to vreme Grčka je bila prepuna komunista koji su pokrenuli i građanski rat, sve sa podrškom Tita, koji ih je kada je za to došlo vreme uredno prodao i predao, u Italiji i Francuskoj su postojale jake komunističke partije i Staljin je, da je hteo, mogao da maršira do Atine i Rima, bez većih problema. Ali, Staljin se držao dogovora. Ni jedan metar poratnih granica nije nacrtan a da Staljin to prethodno nije dogovorio. Pri tom, sasvim je izvesno da bi u slučaju napada SSSR-a na Jugoslaviju ogromna većina jedinca JA jednostavno odbila da se bori protiv sovjeta i da bi izbio građanski rat u Jugoslaviji, te da bi onda, meta napada, bio samo Tito lično. Upućeni znaju da u Moskovskim Arhivima ne postoji ni jedan dokument o tome da je u vreme rezolucije IB-a postojao bilo kakav plan ili pokret trupa koji bi dao čak i nagoveštaj da se sprema vojni napad na Jugoslaviju. Održavani su samo redovni i planirani manevri na teritorijama pod neposrednom kontrolom Moskve. Famozna „Operacija Jugoslavija“ kao takva, nikada nije postojala. Sve je to bio trik. Trik koje trebao samo Titu.
Izmišljena pretnja sa istoka pretočila se u sveopšte ludilo masovnog dokazivanja vernosti novom zlatnom teletu idolopoklonštine – Titu. To je omogućilo realizaciju skrivenog i monstruoznog cilja. U par godina izvršena je potpuna bezbednosna procena svih političkih i iz rata izašlih vojnih kadrova i krenula su masovna hapšenja i progoni. Procenjivalo se samo po jednom nakaradnom kriterijumu – lojalnost Titu. Optužnicu je mogao da napiše svako protiv svakoga. Vladalo se strahom. Osmišljen je Goli otok i masa drugih stratišta za „staljiniste“. U svim većim gradovima formirani su zatvori za IB-eovce, Bileća, Sremska Mitrovica, Zabela, Velika Gradiška, Novi Sad, Centralni Zatvor u Beogradu, Zagreb, LJubljana, Titograd, Sarajevo, Lepoglava,... Osuđenici su bili u velikoj većini Srbi, bivši borci partizanskih jedinica a čuvari su bili mahom „prepakovane“ ustaše. Pakao na zemlji.
U politički pojmovnik uvršteni su potpuno novi termini – revidirac, inforbmiraš, ibeovac,…
Pet godina cela država je bila talac političkih ambicija i strahova jednog čoveka, sa izmišljenim spoljnim neprijateljem i anatemisanim armijama unutrašnjih neprijatelja. Ti ljudi su postajali neprijatelji političkim dekretom a ne svojom mišlju ili delovanjem. Većina njih nikada nije shvatila šta se ustvari dogodilo, zašto „dobra zemljo lažu“. Oni su voleli svoju zemlju i svoj narod i bili su spremni da za nju poginu, a taj „greh“ se nikada nije praštao, samo je eonima zloupotrebljavan od strane onih koji nemaju ni zemlju ni narod, već kreiraju zastave i granice da bi pokoljenja ginula oko izmišljenih geografija i istorija koje se nikada nisu desile.
Brutalnom progonu bile su izložene i porodice žigosanih. Trebalo je i semenu i plemenu dati do znanja da se reč samozvanih ne poriče,…
Razmislite, podseća li vas sva ova priča o kojekakvim spoljnim i unutrašnjim neprijateljima, „idolima“ koji nas opsedaju sa ekrana i bilborda, večitim pritiscima odozdo i odozgo i „junačkom otporu našeg rukovodstva“, na nešto što se dešava danas ?
Naravno, Titu, kao i svim drugim samozavncima sličnim njemu, nikada nije pretila nikakva realna opasnost iz inostranstva a još manje od „unutrašnjih“, hrvatskih, slovenačkih i lojalnih kadrova drugih naroda i narodnosti već isključivo od prvoboraca srbskog porekla i to ne zbog ideologije, koju van deklamovanih fraza i pamfleta niko nije ustvari razumeo, već zbog posle meteža i užasa rata sada vidljive izdaje i prevare. Preživeli prvoborci, koji su do masovnog presvlačenja ustaša i domobrana u partizanske uniforme, bili i kostur i meso svih partizanskih jedinica bili su u ogromnoj većini - Srbi. A „jugoslovenština“ je bila mnogo perfidnija od „amerikanizacije“ jer ste u Americi mogli da budete Amerikanac srbskog porekla a u Jugoslaviji je teško bilo biti Jugosloven „srbskog porekla“. Biti Jugosloven za Srbe značilo je odricanje od bilo čega Srbskog a naročito vere. Dakle, tražilo se da Jugosloven, ako je „bivši“ Srbin, bude potpuni konvertit i to javno deklarisani, što je u tom delu, ustvari, bio nastavak politke koju je sprovodila i NDH. To se nije tražilo od drugih naroda.
U Crnoj Gori postoje varošice u kojima su pojedine ulice imale više prvoboraca i ratnih generala od kompletne Hrvatske i Slovenije zajedno. To je bio prvi, pravi i jedini cilj „istrage“ unutrašnjeg neprijatelja - ubijanje i disciplinovajne Srba. Deca tog vremena, ne razumevajući uzroke tragedije i danas krvlju brane „pozicije“ u ratu koji nikada nije trebao da bude naš rat.
Sa druge strane, rezolucija IB-a i brutalni obračun sa takozvanim „staljinistima“ u Jugoslaviji, dao je planirani prostor spoljnoj politici SAD da krene u organizovani proces sufinasiranja nove Jugoslavije. Da nije bilo takvih unutrašnjih prilika u Jugoslaviji, u SAD nikada ne bi mogao da prođe program pomoći nekakvoj komunističkoj Jugoslaviji jer je Jugoslavija do 1947. godine viđena kao „najodaniji sovjetski satelit“. Pomoć je počela da dolazi zato što se Tito deklarisao kao neprijatelj Staljina, naravno uz znanje i odobrenje i Staljina i ključnih političkih lidera zapada. Tako je od strane zapada tolerisano i društveno uređenje i neviđena represija nad Srbima a Jugoslavija je dobila prostor da se pozicionira na međunarodnoj političkoj sceni kroz već smišljene planove za Pokret nesvrstnih. To je, ustavari, bio globalni trojanski konj, političko-ekonomski okvir kroz koji je ukalupljeno na desetine zemalja „trećeg sveta“. Iskanalisan je model njihovog razvoja i proces unifikacije po svim parametrima neophodnim za stvaranje globalne zajednice država kakvu imamo danas. Dakle, dobrovoljno, zemlje trećeg sveta su pod zastavom „nesvrstanih“ skinule omražene kolonijalne okove i stavile taj divni neokolonijalni jaram i sve to uz Titove megalomanske posete i onu Vilsonovu opasnu iluziju o „pravu nacija na nezavisnost“.
Sufinasiranje Jugoslavije je imalo puno oblika i načina. Od Trumanovih jaja do paketa UNRRA (United Nations Relief and Rehabilitation Administration) i vojne pomoći SAD po sporazumu od 14. novembra 1951. godine (te godine je Jugoslovenska armija preimenovana u JNA, Jugoslovenska narodna armija). Sporazumom je predviđeno i uvođenje JA (JNA) u zajedničko planiranje SAD i NATO u Evropi. Titova Jugoslavija je bila jedina komunistička država koja je bila aktivni učesnik vojnih projekata NATO. Na tajnim sastancima u Parizu, potpisnik sporazuma, Koča Popović uverio je Dvajta Ajzenhauera da Jugoslovenska vojska, iako komunistička, „nema problem da se suprotstavi Sovjetima u slučaju napada“ jer se „čitav rascep između Jugoslavije i Infrombiroa javio zbog imperijalističke prirode sovjetskog komunizma,...“ i da je „jugoslovenska armija spremna da zajedno sa vojnicima iz Zapadne Evrope pruži otpor SSSR-u,... kao i da „Tito nema sopstvenu privatnu politiku, da vlasti u Jugoslaviji imaju zajedničku politiku i da ne postoji mogućnost da (eventualna) privremena nesposobnost maršala Tita na bilo koji način nešto promeni po ovim pitanjima,...“. Dakle, jasno je da su svi subjekti politike u tadašnjoj Jugoslaviji pristali na sprovođenje plana predviđenog za Jugoslaviju i da je i sam Tito, u tom kontekstu, lako mogao da završi kao „privremeno nesposoban“ i da je bio „zamenljiv“, čak i da je hteo na nešto da utiče, a nije. Eventualni samoinicijativni unutrašnji otpori, mogući od strane tvrdih komunističkih linija sačinjenih isključivo od komunista Srbskog porekla, skršeni su u brutalnim masovnim čistkama od 1948. godine, preventivno. Zato IB, zato progoni, zato masakri,…
Po tom projektu, prema objavljenim podacima, Jugoslavija je „nagrađena“ sa 1.000 tenkova, 1.000 artiljerijskih oruđa, nešto više od 600 borbenih aviona, preko 20.000 vozila, velikom količinom pešadijskog naoružanja i opreme... Ukratko, prema tadašnjim vojnim pravilima, kompletno oruđe, oružje i oprema potrebna za rat za milion vojnika.
Prema raspoloživim saznanjima 70% ne-vojne pomoći donirano je od strane SAD a ukupna pomoć je do 1952. godine dostigla vrednost od 600 miliona dolara. Jugoslavija je bila jedina država Istočnog bloka koja je zvanično dobijala američku ekonomsku pomoć. Da je bila u pitanju još jedna velika prevara, od strane tadašnjeg rukovodstva države svesno i planski implementirana u politički i ekonomski sistem Jugoslavije (što na potpuno identičan način čine i današnje političke „elite“), govori nam i činjenica da je uz ekonomsku pomoć stigao i zahtev da se Jugoslavija prikloni bretonvudskom modelu upravljanja javnim finansijama. To je i učinjeno. Kasnije, po istom modelu „pomoći“, po principu „videli smo od Tita“, kompletan korpus zemalja trećeg sveta prihvatio je iste, pogubne, principe ekonomskog funkcionisanja i model bezgraničnog zaduživanja. Što se toga tiče, tu je igra završrena. Neokolonijalizam je dobio oblik predviđen za drugu polovinu 20. veka. Drug Tito je izvršio još jedan zadatak.
No, 600 miliona dolara deluje puno ali to je bila samo kap u moru novca koji je bio potreban za podizanje ratom razorene države. Pri tom, region su pogodile strašne suše, vladala je nemaština i bukvalno se umiralo od gladi. Bio je potreban dodatni izvor finansiranja državnog budžeta. Kontrolori svetskih finansija su sve to odlično znali jer su oni i stvarali uslove da do takvih devastacija dođe. Stvorili su problem ali su onda volšebno ponudili i „rešenje“, kao i uvek, kao i sada. U skladu sa novostvorenom pozicijom „istok na zapadu i zapad na istoku“, Jugoslavija je dobila pravo da se (ponovo) uključi u mrežu međunarodnog transporta narkotika i cigareta. Po dogovoru sa SAD, Italijani 1948. godine prepuštaju deo međunarodnih ruta za šverc narkotika i cigareta Titu sa idejom da se tako sufinansira Jugoslovenski budžet. U predratnoj Jugoslaviji ovaj posao je „išao“ prvo preko Rade Pašića i generala Petra Živkovića, sve dok bahatog Radu nije potisnula prekomorska „ekipa“ Danila Tomasovića sa svojim razgranatim međunarodnim mrežama. Posle rata, pa sve do raspada Jugoslavije taj „državni posao“ su obavljale posebne grupe u okviru sistema bezbednosti Jugoslavije, mahom odabrani pripadnici JNA. Onda je jedan general, šef KOS JNA, odlučio da taj posao prepusti svom zetu, a u Srbiji su se pojavili „bezbednjaci“ koji su pomislili da se taj „posao“ preuzima tako što se jedno jutro probudiš i kažeš sebi – ja sam veliki Don, odoh kod Eskobara po tonu, dve ... Dok je Tito bio živ taj posao su vodili profesionalci, ljudi koji su to radili za državu, sa vrlo strogim i visokim profesionalnim standardima i kriterijumima. Oko 12% svetskog transporta kokaina je u direktnoj vezi sa „izvođačima radova“ koji su poreklom sa naših prostora. Samo Đavo i knjigovođa znaju koliko je to novca. U predvečerje raspada Jugoslavije, pojavili su se moćni „bočni“ vetrovi kojima je cilj bio destabilizacija javnih finansija i razbijanje ekonomskog sistema. U vrlo kratkom vremenu počeli su brojni napadi na ljude našeg porekla koji su na ovim poslovima bili angažovani svuda po svetu. Prema nekim (neobjavljenim) saznanjima od 1985. godine do danas u kokainskim ratovima po svetu poginulo je preko 15.000 lica našeg porekla, mahom Srba i Crnogoraca i lica iz primorskih gradova tadašnje Jugoslavije. Za veliku većinu ne zna se ni grob gde im je. Vode se kao nestali.
Od tako „zarađenog“ novca finansirana je i VMRO i ustaški pokreti u kraljevini i Kralj Aleksandar Karađorđević je to znao,.. Metak kojim je ubijen plaćen je novcem „zarađenim“ u narko poslovima „naših“ narko dilera, finansiranje rastakanja države išlo je iz fondova nastalih kriminalom „naših“ ljudi sa naših prostora. Isto je bilo i u predvečerje 1991. godine. Gro novca sa kojima su finansirane kojekakve paravojne formacije, „heroji“ balkanskih ratova dobijali su od para „zarađenih“ prodajom narkotika u našim gradovima,... Kada se videlo da zbog platežne moći ali i zbog još uvek prisutnog javnog morala i svesti stanovništva neće biti dovoljno novca jer još uvek nema dovoljno narkomana, „odobren“ je uvoz prvih poker aparata u tadašnju Jugoslaviju, opet uz „pomoć“ Italije. Počelo se od prostora oko železničke stanice u Beogradu, pa preko manjih gradova u Srbiji, Hrvatskoj,... uvek smo sami sebi finansirali svaki rat,... ako tražite „unutrašnjeg neprijatelja“, to je jedini „unutrašnji neprijatelj“ a ne nesrećni domaćin sa Romanije, iz Šumadije ili od Vasojevića,…
I svi su to znali. I politika i akademija i crkva i „bezbednjaci“,... i svi su ćutali,... baš kao i sada što ćute,…
Nego, recite mi, koji „biznis“ cveta ovih dana u Srbiji ? Cela zemlja pliva u narkoticima. Neko mi reče, pojavio se i „roze“ kokain, miks koječega koji „betonira“ mozak,... a „očekuju“ se i „krokodili“ i kojekakva druga hemija. Neko je potisnuo i „albanku“, Bugari preuzimaju,... Loša „trava“ pada, ona dobra nikada,... Ko koga sada isplaćuje i za šta se „novci“ skupljaju ?
Danas, sve je isto samo njega nema,…
Kroz sve ove procese i dogovorene istorijske turbulencije socijalizam je dobio (ne)ljudski lik, najvećeg sina naših naroda i narodnosti – Tita.
Tu su i uvek otvoreni spiskovi „unutrašnjih neprijatelja“, pripadajući mauzolej u najlepšem delu Beograda, sletovi i padobranci, Titovi pioniri, „Galeb“, radne akcije, utihli patrijarsi sa svojim tarifama, zaslužni generali i politički „djelatnici“ usta večito punih Rusije sa ženama, ljubavnicama i ljubavnicima koji šopinguju po Italiji, decom koja se školuju na „omraženom“, dekadentnom zapadu, sa njihovim lovačkim kućama, „cvećarama“, gradovima na vodi i pored vode, kumovima „kontraverznim biznismenima“, batama i sekama krvavih ruku, šund televizijama i neminovnim ideolozima i promoterima svega i svačega, Bokan-kokan i Mali Mare Pate profila. A da, tu su i Bizon ekipe, podrumi za vina i podrumi za mašine za mlevenje ljudskog mesa, kobre-dabre junaci regrutovani za mlaćenje naroda, volim „istok“ i volim „zapad“ mudraci sa istog platnog spiska, farme i zadruge, ubice sa naplatnih rampi, atentatori bez meta,... nastavite niz…
Jugoslavija, sve i da joj nije na rođenju određen i dan kada će da umre, sa svim ovim nakazama i užasima, propala bi.
Šta velite za Srbiju ?
Ostale tekstove Branka Veljkovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
