Najnovije

Tako je govorio Srboljub Živanović

Srbi su narod koji, zbog strašnih uslova života na Balkanu, stalno ostaje bez institucija, ali kome Bog uvek šalje pojedince kadre da zamene mnoge ustanove. Takav je bio i svedok jasenovačkih užasa, dr Srboljub Živanović koji je, posle svog nedavnog prelaska odavde u večnost, iza sebe ostavio dragoceno nasleđe. Evo nekoliko odlomaka iz njegovih svedočenja – da se ne zaboravi, i da ne zaboravimo.

Srboljub Živanović (Foto: Jadovno 1941.)

Priredio: Vladimir Dimitrijević

Nekad i sad

A da nam se zločini ponavljaju dokaz je poslednji građanski rat, gde smo imali izvestan broj onih koljača – Hrvata, koji su klali u Jasenovcu, pa su ponovo sad klali ili  su, pak, njihova deca i sinovi, očevi su im klali u Jasenovcu, a oni su sada klali Srbe kada je hrvatska vojska, potpuno nezakonito upala u Bosnu i Hercegovinu, i napravili su veliku klanicu duž  Save. Meni je jedan otac pokazao fotografiju svoga sina, dečaka od 10 godina, kome su u zadnjem građanskom ratu, Hrvati odsekli glavu, pa su snimili leš deteta sa glavom pored leša. Drugi jedan mi je pokazao fotografiju svoje žene i dvoje dece koje su Hrvati ubili. A ja imam izvestan broj pisama koja su mi pisala deca, koju smo mi pomagali, deca-siročići Srba iz Brčkog, jer je Crkvena opština u Londonu uzela na sebe obavezu da izdržava ili pomaže finansijski tu decu koja su ostala siročići u građanskom ratu pa su onda ona nama, anonimno pisali, nisu znali ko njima šalje pomoć, ali su znali da neki ljudi šalju pomoć, pa su pisali ta pisma. U njima su opisi grozota što su Hrvati radili! I mi o svemu tome ponovo ćutimo, ćutimo sve dotle dok ne počnu ponovo da nas kolju.

A klaće nas sve dotle dok bude postojao Vatikan. Jer, Vatikan leži iza svega toga. Vatikan po kome treba srpsku naciju uništiti toliko da ona u brojnom smislu, u ekonomskom smislu, u svakom drugom pogledu, ne može i ne sme da bude jača od katoličke Hrvatske države. Eto, to je ta naša velika tragedija zbog koje treba pisati. A kad čovek pogleda udžbenike istorije kojima se služe u Srbiji u njima o Jasenovcu nema  ništa, ili ako se spomene, spomene se  u pola rečenice, isto onoliko koliko sam ja  mogao da vidfim da u istočnoj Africi znaju  o prvom svetskom ratu koji je opisan u udžbenicima u tri rečenice. Ako postoje tri rečenice u našim udžbenicima o Jasenovcu to je već jako mnogo.

U Republici Srpskoj je situacija sasvim drugačija. Tamo deca znaju. Ja sam bio na jednoj izložbi dečijih radova-crteža, gde su deca prema onome što su učili u školi radili crteže o Jsenovcu, pa je napravljena jedna velika izložba tih dečijih radova i crteža. Ja sam tamo otišao, seo sam u jedan ćošak u toj sali i kako su deca prolazila pored mene jer su došli da vide radove svojih drugova, pitao sam ih šta znaju o Jasenovcu. I bio sam iznađen kada sam video da deca znaju. Tamo se u školama uči, i na veronauci se uči, tamo se dobija sasvim drugačiji utisak. U Srbiji svega toga nema. Vrhunac svega toga je što je Srbija jedna od retkih zemalja u svetu u kojoj ne postoji Muzej  holokausta. Jedno od prvih stradanja Jevreja je mesto gde su Jevreji ubijani na taj način što su prevoženi u kamionima gasnim komorama, da bi sa Tašmajdana u Beogradu došli na Sajmište,  staro Sajmište u Zemunu. Bili su već mrtvi kada su ih dovozili u tim kamionima, tim dušegubkama.

( Časopis „Istina“ 2008. godine )

 

 

xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx

 

Hrvatski logori smrti

 

Mene su često pitali zašto ja upotrebljavam taj termin: hrvatski logori smrti ili hrvatski koljači. Pa ja ne znam na koji način da ih nazovem, jer  Hrvati su u redovima  križara, franjevaca, domobrana, ustaša, časnih sestara i raznih drugih organizacija građanskih i negrađanskih i pojedinih, kako se zove građanin, Hrvati su bili ti koji su ubijali. Postoji velika težnja, naravno,  kod  hrvatskih  vlasti, pogotovo posle Tuđmana itd., da se kaže da su ubijanja vršili nekakvi fašisti, kojih u Hrvatskoj nikada nije bilo, ili nacisti, koji nikada nisu postojali u Hrvatskoj. U Hrvatskoj su postojali Hrvati, a nije bilo drugih. I ti Hrvati su vršili ubijanja. Jeste da je bio izvestan broj koljača koji su bili muslimani, to su oni muslimani koje su oni stvarno indoktrinirali  u tom pogledu, ali je bilo dosta muslimana koji su se borili protiv toga divljanja koje su Hrvati imali.

Pored toga, ono što bi trebalo naša deca da znaju, a to da je ta nezavisna država Hrvtaska i ta hrvatska nacija, bili su jedini koji su svoje žrtve prethodno mučili, dugotrajno mučili pa ih tek onda ubijali.To nigde na svetu nije postojalo. Isto tako nigde na svetu nije postojao koncentracioni logor za decu. Bili su  koncentracioni logori, bilo je u pojedinim koncentracionim logorima i celih porodica, ali da izdvoje, sitnu, malu decu i da ih stave u poseban logor, nije nigde bilo. I šta se dešavalo sa tom decom ispod četiri godine starosti, koje su vodile časne sestre? Toj deci nisu dozvoljavali da se  umokre i bilo šta u toku noći, posle šest sati uveče to nijedno dete nije smelo da uradi. U slučaju da se to desilo, a kako ćete vi dete od dve, tri, četiri godine, naterati da sluša nekoga. Sledeće jutro bi hvatale tu decu za noge i razbijali im lobanje o zidove! I to se sve zna. Na poslednjoj međunarodnoj konferenciji o Jasenovcu, ja sam rekao   da mi kada smo vršili iskopavanja masovnih grobnica 1964. godine, da nam nije bilo dozvoljeno da imamo ni predstavnike štampe, ni fotografe, ni ništa  i da ja zbog toga ne mogu moj referat da ilustrujem bilo čime drugim, ali sam ja doveo jednu gospođu, koju su ustaše klale  kad je bila dete, a ostala je živa! Jer, neka časna sestra Pulherija ju je vukla za kosu da joj istakne vrat da bi koljač, Hrvat, mogao lakše da je zakolje. A, kaže, ona ga je tako gledala u oči, tim dečjim očicama, da mu je zadrhtala ruka, nije mogao da je zakolje do kraja nego je tako polupreklanu bacio u jamu i ona se posle u toku noći iskombeljala između leševa i ostala živa do danas. Odveli smo je u bolnicu gde su snimljeni svi ti njeni ožiljci  i sve te  rane koje ima. Ja sam nju izveo za katedru na kojoj sam držao taj moj  govor da bi mogla da pokaže ljudima ožiljak na vratu. I kažem: evo, na mesto fotografije možemo da pokažemo – ovo!

( Časopis „Istina“, oktobar 2008. )

 

kkkkkkkkkkkkkkkkkkkkkkkkkkkkkkkkkkkkk

 

Ustaški zločini prema deci

 

U svojoj knjizi “Srpska mladež sreza Perušić (Lika) žrtve genocide 1941-1945 god.” Dane Lastavica navodi pismo jednog italijanskog oficira u kome piše: ”Šta su im ti jadni Srbi učinili? Da li je humano izvlačiti nerođenu decu iz utroba majki, pa ih onda vešati na zidu sa natpisom – ”Srpsko meso – jedan dinar kilogram”… Oni su pobili očeve te dece…Oni su izvodili srpske majke sa mnogo dece iz njihovih kuća, da bi odmah posle toga njihove komšije Hrvati sa svojom decom započeli pljačku svojih dojučerašnjih suseda… Ti isti Hrvati su otimali decu od srpskih majki, hvatali ih za noge i razbijali njihove glave o drveće i kamenje, da bi ih potom bacili u jame..” Isti autor daje i jednu ilustrativnu tabelu žrtava u jednom mestu:

Deca do 1 godine starosti – 40

Deca od 1 do 7 godine starosti – 142

Deca od 7 do 12 godine starosti 97

Deca od 12 do 15 godine starosti – 65

Omladina od 15 do 20 godina starosti – 145.

Sve to od ukupno 1441 ubijene osobe. Ima bezbroj takvih primera.

Dušan Bursać u svojoj knjizi “Anđeli u paklu” pored ostalog na strani 26 daje opis kako su katoličke časne sestre trovale srpsku decu.

Jedna od žrtava mučenja i klanja koja je uspela da preživi jer je nedoklana živa bačena u raku iz koje se u toku noći izvukla gospođa Zorka Delić-Skiba, pored ostalog piše kako ju je časna sestra vukla za kosu da bi joj isturila vrat da bi ga hrvatski koljac lakše prerezao. NJemu je međutim zadrhtala ruka, pa je nedoklano dete bacio u grobnicu.

U svojoj knjizi “Sasečeno stablo Danonovih”, Cadik Danon piše: “Decu su otimali od majki na najbrutalniji način…Ubica bi dohvatio jedno po jedno dete i razbijao mu lobanju maljem, pa ga onda bacao u grob. Autor je ovo gledao sa odstojanja od 30 metara.

U svojoj knjizi “Najveći zločini današnjice” dr Dragoslav Stranjaković opisuje zločine koje su počinili katolici Hrvati i muslimani na preko 500 strana. Najužasniji su opisi klanja trudnih žena iz čijih su utroba vađena nerođena deca, koja su ubijana, ili pak opisi silovanja malih devojčica, učenica i mladih žena.(…)

Pišući o počinjenim zločinima od strane Hrvata i muslimana, Dušan Babić pored ostalog navodi kako su Tito i partizanski pokret bili protiv toga da se spreči ubijanje Srba, Jevreja i Roma i kako su težili da se istina o zločinima ne sazna. Tako navodi slučaj o stradanju članova odelenja za propagandu komunističke partije u Karlovcu, koji su napisali članak o masakru Srba. Svi su izvedeni pred preki sud partizanskih jedinica i osuđeni na smrt. Pogubljeni su 13-og i 14-og jula 1941. godine. On takođe navodi da je katolička crkva Hrvatske dočekala sa dobrodošlicom stvaranje Nezavisne države Hrvatske i da su katolički sveštenici odigrali značajnu ulogu u masakru srpskog življa. Zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac je 28-og aprila 1941. godine izdao okružnicu kojom je pozdravio stvaranje Nezavisne države Hrvatske i to ne samo “kao sin hrvatskog naroda već šta više kao predstavnik “svete stolice”. ”Hrvatska mora da postane pročišćen prostor na kome žive samo Hrvati.

Gojko Vezmar u knjizi “Ustaški zločini u Lici 1941 – 1945 god” iznosi imena sledećih katoličkih sveštenika, ubica i mučitelja Srba, Jevreja i Roma, a takvi podaci postoje i za mnoga druga mesta:

Časni Dragutin Kukolj, veroučitelj u gimnaziji; Nikola Masić, nastavnik. Obojica su regrutovali decu za članove križara i navodili ih da čine zločine. Josip Bujanović – pop Jole, Mihovil Marber, Stjepan Gabrić, Don Krsto Jelinić, LJubo Magaš, Vladimir Stuparić, Kargacin, Niksić, Josip Banić, Grga Starčević, Josip Fajdetić, Bruno Varijaza, kao i mnogi drugi.

Dr Nikola Nikolić, lekar i zatočenik Jasenovca, inače Hrvat, piše o zločinima koje je počinio Fratar Vjekoslav ili Tomislav Filipović – Majstorović zvani Fra Satana. On je u svešteničkoj odeždi klao malu decu. Isto to je radio i LJubo Miloš. Dr Srećko Perić, katolički sveštenik je pozivao ispred oltara u  svojoj crkvi: ”Hrvati, idite i pobijte sve Srbe, ali prvo ubijte moju sestru koja se udala za Srbina. Kada završite sa ubijanjem, vratite se natrag u crkvu i sva će vam nedela biti oproštena.” U pismu koje je poslao Hrvatskoj vladi Fra. Petar Berković opisuje zločine koje je počinio. Fra Alojzije Ćosić je dobio hrvatski orden za zločine počinjene nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Dane Lastavica piše o silovanju devojčica. Većina je silovana dok su primoravali njihove majke da gledaju. Prilikom ispitivanja na sudu posle II svetskog  rata, Jozo Borovac je priznao da je naterao Stojanku Bulat da drži svoju trinaestogodišnju ćerku Milevu dok ju je silovao. Učiteljicu Stanu Arnaut su silovali njeni učenici Hrvati.

Iz teksta:“PRAVOSLAVNO-KATOLIČKI DIJALOG I ULOGA KATOLIČKIH SVEŠTENIKA, ČASNIH SESTARA, KRIŽARA I KATOLIKA UOPŠTE U GENOCIDU NAD SRBIMA, JEVREJIMA I ROMIMA U JASENOVAČKOM SISTEMU HRVATSKIH KONCENTRACIONIH LOGORA

( Oktobar 2010. )

 

gggggggggggggggggggggggggggggggggggggggggggg

 

Garavica

 

Bihać je jedno od mesta pored koga se nalazi ogromno stratište 14 500 Srba pobijenih u toku Drugog svetskog rata, na mestu poznatom pod imenom Garavica. Na tom stratištu nikada nije izvršeno sudsko-medicinsko i sudsko-antropološko istraživanje masovnih grobnica. Grobnice su neobeležene, zarasle u trnje u i korov. Iznad grobnica krave pasu travu i rasipaju balegu. Na jednom bregu koji prestavlja centar stratišta, iako se zna da je većina grobnica u podnožju brega, nalazi se nekakva gomila bezličnih kamenih obeliska, koje su vlasti komunističke Jugoslavije postavile navodno kao spomenike žrtvama. Ti obelisci, sa ustaškim simbolima nikome ne govore o žrtvama. Ne zna se ko su bile žrtve, ko su bile ubice, ni ko je kada i zašto vršio ubijanje, ni ko je i kada naredio i zašto je naredio da se ti ljudi pobiju i izvrši genocid. Ne zna se ni odakle su žrtve dovedene. Po tim obeliscima sada huligani žvrljaju svakojake pogrdne poruke. Celo mesto je zapušteno, zagađeno smećem i balegom, a ispod površine zemlje leže ostaci mnogo hiljada žrtava koje su pobijene samo zato što su bili pravoslavni Srbi, Jevreji i Romi. Bili su druge vere, druge nacionalnosti i nisu bili katolici.

Organizovani program istrebljenja Srba u Drugom svetskom ratu počeo je odmah po uspostavljanju Nezavisne države Hrvatske i formiranjem lokalnih župa Krbave i Psat sa sedištem u Bišću (Bihaću). Prvo su pokupljeni Srbi iz samog Bišća, odmah pošto je veliki hrvatski župan LJubomir Kvaternik izdao proglas 20. juna 1941. godine u kome je rečeno: “U svrhu sačuvanja hrvatskog narodnog značaja grada Bišća i njegove bliže okoline zabranjuje se svim Vlasima, tzv. Srbima svaki pristup i zadržavanje u gradu Bišću i njegovoj okolini do udaljenosti od 15 km.”. Odmah su pokupljeni najugledniji i najbogatiji Srbi, 12. juna 1941. godine i pobijeni u zloglasnoj “kuki” posle tri dana mučenja. U  noći između 23. i 24. juna 1941. godine oko 1200 Srba je sabijeno na fudbalsko igralište u Bišću. NJih su izmučene i unezverene, izgladnele i premorene naterali da pešače prema Kulen Vakufu i Bosanskom Petrovcu odakle se nikada nisu vratili. Ove nesretne ljude pobila je grupa hercegovačkih muslimana koju je predvodio poznati krvnik Enver Kapetanović, 28. juna 1941. godine. Ubijanje na Garavici vršeno je uglavnom u periodu od 3. jula do 3.septembra 1941. godine. Prema podacima koje poseduje Muzej u Bišću na ovome mestu je stradalo preko 10 000 ljudi, dok drugi izvori govore da ih je bilo preko 14 450. Tu su stradali i Srbi pokupljeni iz okolnih mesta. Sam Bihać nije imao toliko stanovnika Srba. Dovođeni su i ubijani Srbi iz Bosanske Krupe, Bosanskog Petrovca, Cazina, Velike Kladuše pa čak i iz udaljnijih mesta iz Like kao što su Donji Lapac, Korenica i Slunj. Hrvatski i muslimanski zločinci su se trudili da unište tragove ovog strašnog pokolja, ali se tragovi ubijanja tolikog broja ljudi ne mogu izbrisati i zatrti. Poznato je da se samo nekoliko žrtava uspelo spasti i preživeti i oni su bili svedoci ovog užasnog pokolja.

Partizanski general Kosta Nađ je u jednom svom izveštaju od 4. novembra 1942. godine napisao kao komandant operativnog štaba za Bosansku Krajinu, pišući Vrhovnom štabu NOVJ i POJ, da je kod jednog zarobljenog Hrvata našao naređenje za klanje Srba i cifru od 12 do 15 hiljada likvidiranih “grko-ističnjaka” na području Bišća. Na ovom dokumentu se nalazi pečat ustaškog logora Bihać. Naslov dokumenta je “Nalog za vojnika Ramu Melkoća, da ima sve Vlahe, bili sumnjivi ili ne, poubijati. To ima izvršiti, jer sam danas dobio nalog od velikog župana da se pobiju svi od 16 do 100 godina. I Vlahinje koje su sumnjive, koje vam dođu pod ruku, ne puštajte”. Dokumenat se nalazi u Zborniku Vojno istorijskog Instituta u Beogradu, tom IV, knj.8.

Stanje u kome se nalazi stratište Garavica u Bišću je u najmanju ruku nezadovoljavajuće. Zapuštenost, smeće, travuljina i ostale gadosti daju se očistiti. To nije težak posao. Potrebno je međutim što pre izvršiti sudsko antropološka istraživanja masovnih grobnica, bar onih koje su najugroženije. Svaku grobnicu treba obeležiti sa jasnim natpisom. Postojeće kamene obeliske treba očistiti iako oni ništa ne govore o samom stratištu, o žrtvama i o ubicama, koliko je ljudi stradalo i od koga, ko su i odakle su žrtve, niti datumi kada je ubijanje vršeno. Zato je neophodno na Garavici podići jednu kapelu, koja ne mora da bude velika, ali koja treba da stoji kao trajni spomenik koje su tu pobijene samo zato što su bili Srbi pravoslavne vere. Naravno u kapeli mora da se nalazi napis o žrtvama genocida, počiniocima genocida, datumima i svim podacima za pamćenje. Na Garavici nisu ubijani ljudi zato što su bili nekakvi antifašisti, politički protivnici Hrvata i muslimana, protivnici križara i katolika već samo zato što su bili pravoslavni Srbi. Nema potrebe da se na Garavici podiže crkva. U nju nema ko da dolazi, jer su u toku prošlog građanskog rata devedesetih godina i preostali Srbi istrebljeni. Vlasti Federacije BiH bi morale da zaštite mesta stradanja Srba koja se nalaze na njihovoj teritoriji, jer to od njih zahteva ne samo međunarodna zajednica, već i osnovni etički i moralni kodeks ponašanja svake civilizovane vlasti.

GARAVICA, STRATIŠTE, SPOMEN – OBELEŽJE, maj 2010.

 

zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz

 

POVODOM IZJAVE KARDINALA VILIJAMA LEVADE O EKUMENIZMU

Povodom izjave predsednika Kongregacije za doktrinu vere Rimokatoličke “crkve” kardinala Vilijama Levade mogu da primetim sledeće:

Kardinal Levada nam je lepo objasnio šta Rimokatolici podrazumevaju pod ekumenizmom. Rekao je da je “Cilj ekumenizma ujedinjenje sa Rimokatoličkom crkvom”. U daljem izlaganju je podsetio i na primere iz Pravoslavne crkve.

Dobro je što je kardinal Levada ovako otvoreno objasnio značaj i značenje ekumenizma. Ostaje nam da se nadamo da će oni episkopi Srpske pravoslavne crkve koji se zalažu za ekumenizam, odnosno zajednicu sa Rimokatolicima najzad shvatiti da se ustvari bore za potčinjavanje Srpske pravoslavne crkve rimskom papi, Rimokatoličkoj crkvi i Vatikanu.

Moja je dužnost da podsetim sve one koji se bore za takav ekumenizam da svi razgovori o jedinstvu sa rimokatolicima po njihovom modelu, bar kada su Srbi u pitanju, vode preko Jasenovca i vekovnog genocida nad pravoslavnim Srbima i drugim nekatolicima. Oni koji se bore za takav ekumenizam izjednačuju katoličke “blažene” zločince poput Alojzija Stepinca, Dominika Mandića i sličnih sa srpskim svetiteljima i mučenicima  poput Sv. Nikolaja Srpskog, Sv. Platona Banjalučkog, Sv. Petra Sarajevskog i svih jasenovačkih i drugih mučenika, stradalnika i žrtava. I kada bude bilo govora o eventualnoj poseti pape Nišu, ovo  treba imati u vidu.

Nadam se da će ova iskrena izjava kardinala Vilijema Levade biti ozbiljno shvaćena i da će otvoriti oči onima koji još uvek misle da se sa rimokatolicima može postići nekakav prihvatljiv sporazum.

( MART 2010.)

Izvor: Iskra

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Kolumne

Filantropi iz evrope

Zvonjenje na vratima.Čovek otvara vrata i vidi na pragu kako stoji osoba sa kiselim izrazom ...

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA