Piše: Vladimir Dimitrijević

NA PUTEVIMA MODERNIZMA

Nedavno sam u pdf formatu dobio knjigu o liturgijskim reformama, u kojoj se nalazi niz tekstova ugednih duhovnika i bogoslova Pravoslavna Crkve, što su se oštro protivili booslužbenim reformama sprovođenim od strane modernista. ( Dobio sam odobrenje priređivača, pa celu knjigu donosim u prilogu ovog teksta. ) Te reforme su odavno zahvatile i Srpsku Pravoslavnu Crkvu: uklanjanje ikonostasa i otvoreni oltar, glasno čitanje svešteničkih molitava, pričešće bez ozbiljne molitvene i pokajničke pripreme, i slično: sve su to ozbiljne pojave koje pravoslavno hrišćanstvo razaraju iznutra i pripremaju ljude Crkve od Istoka za uniju sa papstvom. Jer, papisti su odavnom uništili svoju tradiionalnu misu radi ekumenizma i „osavremenjavanja“, pa nisu dobili ništa osim duhovne propasti i gubljenja vernika, što je proces koji sve više dobija na zamahu.

Pravoslavna Crkva je već imala strahotno iskustvo nesabornog uvoženja novog kalendara, koje je stvorilo teške posledice starokalendarskih raskola svuda, od Grčke do Rumunije. To je, kako je govorio Sveti Justin Ćelijski, razbilo molitveno jedinstvo istoćnih hrišćana, a sve u ime duha ovoga sveta, koji nije Duh Božji, nego duh laži i obmane. Jedino se Poljska Pravoslavna Crkva, da bi zaštitila svoju pastvu, vratila na pravoslavni bogoslužbeni kalendar. 

Ali, ipak je najopasnija liturgijska reforma. Jer Liturgija je atomsko jezgro Crkve. Svako rovarenje po atomskom jezgru može imati neviđene posledice. 

PRAVOSLAVNO BOGOSLUŽENJE I NOVOTARSTVO: KNJIGA U ODBRANU SVETOG PREDANJA PDF

ŠTA JE ZA NAS SVETA LITURGIJA 

Sveta Liturgija je srce Pravoslavne Crkve iz koga struje blagodati napajaju Telo Hristovo. Primajući, pod vidom hleba i vina, Telo i Krv Bogočoveka, mi postajemo usvojena čeda našeg nebeskog Oca i stičemo oboženje i večni život, koji ne možemo steći sopstvenim naporima. Sveti Ignjatije Bogonosac nazvao je pričešće „lekom besmrtnosti“. Kao što, zahvaljujući hlorofilu biljaka, u svojoj svakodnevnoj hrani jedemo preobraženu sunčevu energiju, tako se zahvaljujući Svetoj Liturgiji pričešćujemo nestvorenim božanskim energijama i postajemo, kako kažu Sveti Oci, „bogovi po blagodati“. Zbog toga je Liturgija kroz istoriju i bivala predmet sporenja i osporavanja od strane onih koji njene dubine, širine i visine nisu mogli da razumeju, pokušavajući da zemaljskom mišlju dokuče nadzemaljsku tajnu.

OTKAD JE NAŠA LITURGIJA

Liturgija kakvu danas znamo, uobličena je još pre dvanaest vekova i sa izvesnim manjim izmenama služi se do dana današnjeg. Bogoslužbena uputstva takozvanog Barberinijevog kodeksa, u kome je sačuvan skoro ceo tekst onovremene liturgije, sadrže rubrike o tihom čitanju svešteničkih molitava. Tako da je i u doba Svetoga Save bilo to isto: svešteničke molitve su se čitale tiho, oltarska zavesa se otvarala i navlačila u određenim trenucima Svete Liturgije.

U Zakonopravilu koje je preveo i priredio Sveti Sava, u tumačenju petog pravila Laodikijskog sabora stoji: „Molitve koje izgovara arhijerej nad rukopolaganim episkopima, i prezviterima, i đakonima, ne izgovaraju se mnogo glasno da svi ljudi čuju, nego samo oni koji su unutra sa arhijerejem svetiteljem“. U starom srpskom Služebniku iz 13. veka, a to je vek čiji je početak karakterističan po arhiepiskopskom delovanju Svetog Save, jasno stoji da sveštenik molitve čita tiho i nakon toga proiznosi vozglase, to jest završetak molitava je takav da ga čuju svi okupljeni u hramu. Da skratimo priču: Rusi, Bugari i Srbi, od kada su se krstili nikada nisu slušali naglas čitane svešteničke molitve. Da je bilo potrebno menjati taj poredak, to bi svakako učinili Sveti Sava, Sveti Vasilije Ostroški, Sveti Petar Cetinjski, Sveti Vladika Nikolaj i otac Justin Ćelijski. Oni to, međutim, nisu učinili. Za svakog pravoslavnog Srbina to bi trebalo da bude dovoljno.
Ali, za Srbina ekumenistu i modernistu to nije dovoljno. Kao što kaže dečja pesma:“Videla je žaba da se konji kuju,/ kako potkovani brže napreduju./ Rodila se želja od pameti jača,/ pa krenula da traži svoga potkivača“.

To jest, da liči na moderne rimokatolike. 

PRAVOSLAVNO BOGOSLUŽENJE I NOVOTARSTVO: KNJIGA U ODBRANU SVETOG PREDANJA PDF

MODERNISTIČKE TEŽNJE DRUGOG VATIKANSKOG KONCILA 

Drugi vatikanski koncil imao je za cilj osavremenjavanje rimokatolicizma koje bi hrišćanstvo učinilo dostupnijim modernom čoveku. Pored naglašavanja potrebe za ekumenskim zbližavanjem sa ostalim hrišćanima (u stvari, za novom vrstom unijaćenja skrivenog iza maske pluralizma i tolerancije), odlučeno je da se i bogosluženje prilagodi zahtevima novog doba. Pedesetak godina pre toga pojedini rimokatolički naučnici - liturgičari počeli su sa istraživanjem ranohrišćanskog bogosluženja i izveli pogrešne zaključke o njemu: tobož, u ranoj crkvi bogosluženje je bilo neposrednije, bez pregrada između sveštenika i naroda, a sveštenik je bio licem okrenut narodu. Na osnovu tih zaključaka papa Pavle Šesti je sproveo reformu mimske mise (rimokatoličke liturgije). Iz mise je uklonjen vekovima prisutan latinski jezik, Časna trpeza izneta pred narod, sveštenik se okrenuo licem ka narodu, služba je skraćena na tridesetak minuta, uzdržanje od hrane pred primanje hostije (rimokatoličkog pričešća) svedeno je na sat vremena, iz hramova su uklonjeni mnogi ukrasi, statue svetaca, a novi hramovi su građeni kao sterilne zgrade u modernističkom protestantskom stilu. Na misama su ponegde počeli da koriste i rok muziku da bi privukli mlade.

POSLEDICE KONCILSKOG BEZUMLJA 

Posledice su bile katastrofalne. Broj vernika u crkvama naglo je opao, nastali su mnogi raskoli, francuski kardinal Marsel Lefevr odbio je modernističku reformu i odvojio se od Vatikana sa stotinama hiljada sledbenika. Ozbiljni rimokatolički liturgičari počeli su da dokazuju da pretpostavke bogoslužbene reforme nisu bile ispravne. A pogotovu tvrdnja da je sveštenik služio licem okrenut narodu. On je to činio samo kad je čitao Jevanđelje i propovedao (kao i danas), ali su hleb i vino, koji treba da se silom Duha Svetoga pretvore u Telo i Krv Hristovu, bili prinošeni tako što su i sveštenik i narod bili okrenuti istoku, koji simbolizuje Spasitelja i NJegovo prisustvo.

Uočavajući katastrofalne posledice nepromišljene reforme,  papa Benedikt Šesnaesti dopustio je služenje tradicionalne latinske mise, trudeći se da zabrani svako bogoslužbeno eksperimentisanje i neozbiljnost. Pisao je, u svojoj knjizi „Duh Liturgije“, da „Liturgija ostaje Liturgija samo dok onaj koji je služi ne može da manipuliđe njenim spoljašnjim elementima“ – to jest, dok ne može da ekspermentiše.  Međutim, čim je papa Racinger smenjen, modernista Bergoljo, to jest sadašnji pontifeks Franjo, udario je na svaki pokušaj bogoslužbene retradicionalizacije, i napravio dodatni haos među vernicima. 

UTICAJ RIMOKATOLIKA NA PRAVOSLAVNE 

Rimokatolički teolozi koji su doveli do bogoslužbenih reformi, svojim knjigama i stavovima, veoma su uticali na pravoslavne reformatore, od protojereja Nikolaja Afanasjeva i Aleksandra Šmemana do današnjih grčkih modernista, među kojima se naročito isticao neofanariotski ideolog, pokojni mitropolit Jovan Zizjulas. Čitajući rimokatoličke liturgičare modernističkog pravca, i sami skloni ekumenizmu, modernisti na Istoku su prihvatali pogrešne zaključke zapadnih naučnika i sada pokušavaju da ih nametnu Pravoslavnoj Crkvi. 

Karakterističan je bio slučaj manastira Novi Skit u Pravoslavnoj Crkvi Amerike. Tamošnji monasi, bivši rimokatolici koji su formalno prešli u pravoslavlje, ali ostali latinskog duha, predano su se zalagali za radikalne liturgijske reforme, slične onima koje je sproveo Vatikan. Rešili su da naglas čitaju svešteničke molitve, nemaju oltarsku zavesu, da drže otvoren oltar, odvojen od hrama providnim ikonostasom itd. Inače, monasi Novog Skita su poznati po tome što gaje kučiće i svoj metod dresure pasa prodaju širom Amerike. Ako znamo da su najveći pravoslavni liturgičari bili sveci, od Svetog Jovana Zlatoustog do Svetog Jovana Kronštatskog, a da se danas reformom liturgije, između ostalih, bave i američki dreseri pasa, onda nam mora biti jasno da tu nešto nije u redu.

PRAVOSLAVNO BOGOSLUŽENJE I NOVOTARSTVO: KNJIGA U ODBRANU SVETOG PREDANJA PDF

DESAKRALIZACIJA KAO CILJ 

Zašto neki u Crkvi od Istoka razaraju Svetu Liturgiju? Pred nama je pitanje onoga što je francuski neotradicionalista, Rene Genon, smatrao kontratradicijom, a što njegov ruski sledbenik, izvesni Ali Turgijev, definiše ovako:“Za razliku od SPOLJAŠNJE DESAKRALIZACIJE (obesvećivanja, nap. V.D.) tradicionalnih ustanova putem parodije i izrugivanja (venčavanje homoseksualaca, otvaranje hramova svih konfesija), ona (kontratradicojska aktivnost, nap.V.D.) može da se sastoji u unutrašnjem razvraćenju, koje uopšte ne dodiruje spoljašnju stranu. Krivotvorina takvog tipa nije moguća bez potpune promene celokupnog načina religioznog življenja, iz čega proističe da „sveci satanini“ (đavolopoklonici) moraju da deluju u okviru zajednica verujućih, kao njihovi vođi (recimo, crkveni jerarsi). Pošto je, po ljudskim merilima, za „podzemno“ okončanje ove unutarnje desakralizacije potrebno duže vreme, mora da postoji i izvesna „naslednost“, koja garantuje celishodno razaranje tradicionalne ustanove tokom niza pokolenja (mehanizam koji to omogućava je kotrainicijacija /.../) Pritom je sasvim jasno da će pripadnici zajednice (oni, za koje su kontrainicirani jerarsi nosioci duhovnog autoriteta) ostati potpuno neupućeni u ono što se zbiva (jer bi onda izraz „da prevari ako bude moguće i izabrane“ bio samo retorska figura). Na kraju, zadatak „svetih satane“ ( đavopoklonika ) svodi se na to da obred u potpunosti liše njegove blagodatne sile (to je moguće postići putem izmene obrednosti, to jest putem takvog popuštanja u zahtevima prema mirjanima koje će svakako dovesti do desakralizacije). Kada se antihrist učvrsti, sva moć svetovne vlasti (osnažena lažnim čudima palih angela) udariće ne po zajednici, ne na savez duhovne braće, nego na usamljenog pojedinca“.

Cilj je, dakle, razaranje Crkve Hristove, da bi na vlast došao antihrist. I tome pomažu, svim silama, ekumenisti i modernisti maskirani u pravoslavne klirike i teologe. 

RASKOL U VASELJENSKOM PRAVOSLAVLJU 

U ovom trenutku, Pravoslavna Crkva je podeljena više no ikad u novijoj istoriji. Carigradski Juda na mestu patrijarha, Vartolomej, ozakonio je ukrajinsko bezakonje, koje nije čak ni raskol, nego bezblagodatna klovnijada ( jer, vođa tzv. „Pravoslavne crkve Ukrajine“, Vartolomejevog gadaluka, tzv. Epifanije Dumenko, nema ni hirotoniju, nego je naslednik samohirotonisanih klovnova iz doba boljševičkog prevrata ), i, pošto su fanariotsku samovolju jelinske Crkve podržale ( po naređenju NATO pakta ), prekinuto je liturgijsko opštenje između Moskve i Carigrada, a podela će se još dublje širiti po tkivu Crkve, kao rak – rana.
Ipak, ne treba gubiti nadu.      

U ČEMU JE NADA?

U istoriji Crkve bilo je teških perioda, kada je situacija, kako su govorili Sveti Oci za epohu sukoba sa arijancima „ličila na tuču u mraku“: nije se znalo ko koga udara i zašto. Sveti Grigorije Bogoslov je u to vreme upozoravao, pišući episkopima svog doba: „Povod vaših sporova je Sveta Trojica, a istinski uzrok neverovatna mržnja“ i dodavao je: „Crkve su bez pastira; dobro propada, zlo nadvladava; treba ploviti noću, a nigde nema svetlosti koja pokazuje put“ itd. Međutim, Gospod je uvek davao pobedu i mir Crkvi Svojoj. Ako hoćemo da nastavimo putem ka večnosti, tako mora biti i sada: vratiti se pravoslavlju i pravoživlju, i čekati Boga da nas, kako kažu psalmi, izbavi od malodušnosti i od bure.

A bogosluženje treba i mora da ostane u duhu Svetog Predanja. Inače ćemo se obezblagodatiti i nestati u vrtlozima ekumenističko – modernističkih laži. 

PRAVOSLAVNO BOGOSLUŽENJE I NOVOTARSTVO: KNJIGA U ODBRANU SVETOG PREDANJA PDF

Izvor: Pravda