Odlomak iz knjige Radovana Kalabića „Pod prekornim pogledom istorije (knjiga druga)”, pročitan na naučnom skupu „Tito i mi” u Udruženju književnika Srbije u Beogradu, 2. marta 2013, u organizaciji Izdavačke kuće „Catena mundi”.
Josip Broz Tito – kao geopolitička paradigma srpskog istorijskog poloma i udesa – iskrsava pred novim generacijama sa stotinu lažnih imena, krinki i obrazina. I sa samo jednim pravim, autentičnim i demonskim licem, koje se još brižno krije i uporno medijski maskira. To je nakazno lice tuđina, samozvanca, zavojevača i ništitelja srpske državnosti i nacionalne slobode, srpskog duha i narodnog bića.
Broz je Srbiji nametnut ispod bombi naših angloameričkih saveznika i instaliran na gusenicama sovjetskih tenkova pre skoro sedam decenija. Pa je ostavljen da bez nadzora i kontrole piruje po njoj u osvetničkom zanosu. Da bez suda i presude za kratko vreme celu Srbiju pretvori u veliku grobnicu svojih protivnika i neistomišljenika. Da srpsku mladost žrtvuje na kasapnici Sremskog fronta, a najumnije srpske glave sa žigom izdajnika osudi na smrt i večno progonstvo.
Slaba Srbija = jaka Jugoslavija
Kao najperverznija osveta istorije, on je suma i najveći zajednički imenitelj svih antisrpskih programa u 20. veku. I onih habzburških i onih kominternovskih. I vatikanskih i ustaških. I svih internacionalističkih. S puškom u ruci kao austrijski kaplar iz 1914, ili Valter u belim rukavicama između dva rata; agent Kominterne i profesionalni likvidator u Španiji; komunistički revolucionar i nemački saradnik koji zapodeva građanski rat u Srbiji i kidiše na vlast pod okupacijom; staljinista koji se suprotstavlja Staljinu staljinističkim i golootočkim metodama; mason 32. reda, britanski agent i Trojanski konj Zapada u Istočnom bloku; projektovani lider nesvrstanih u tzv. Trećem svetu; lažni mirotvorac, a pravi i veliki liferant naoružanja po svetu, koji je Jugoslaviju još 1954. posredno uveo u NATO kroz vojni savez s Turskom i Grčkom; prvak eksperimentalne društvene operete od samoupravnog socijalizma; razmetljivac i gizdavac, autokrata i jugoslovenski diktator, on je menjao maršalske uniforme kao čarape, a samo antisrpski šinjel nikada nije odlagao. Jer se tek zaogrnut njime doživotno održavao na vlasti, svojoj jedinoj životnoj strasti.
Svoj vladarski tron ojačavao je stalnim slabljenjem Srbije, dosledno sprovodeći programske odluke iz Drezdena, Petog kongresa Kominterne (1924) i Četvrtog kongresa KPJ (1928), po kojima svako ima pravo na svoj separatizam i svoju državu na Balkanu. Sem Srba, koji su zbog svog navodnog hegemonizma i ugnjetavanja svih drugih naroda u okruženju izgubili pravo i na državu i na postojanje. Nema tog srpskog dušmanina s kojim nije pravio kratkoročne i dugoročne saveze – od Bugarina Ivana Karaivanova, enkavedeovca u aparatu Kominterne, preko ustaše Ante Pavelića, do nemačkog okupatora u Srbiji. Da bi se prvo oslobodio svih srpskih kadrova u partiji koji nisu pristajali na terorističko uništenje svega srpskog u Jugoslaviji. Da bi ga po okončanju našeg nesrećnog građanskog i bratoubilačkog rata pripustili da umaršira u Beograd i „pusti krv Srbiji”, te ga konačno okitili lovorovim vencem pobednika i proglasili „najvećim sinom svih naših naroda i narodnosti”.
Kukavica, koja je na prvi znak opasnosti bila spremna da beži s opljačkanim blagom, kao što je bežao iz Užica žrtvujući Radnički bataljon sastavljen od srpskih seljaka i zanatlija na Kadinjači. Da na milost i nemilost okupatoru ostavlja ranjenike na Palisadu i na Sutjesci. Ili da se u panici preda kao što je pokušao u Drvaru posle nemačkog desanta. Genijalni strateg bežanije tek je u mržnji prema Srbima i Rusima pokazivao svirepost zbog koje su ga njegovi pretpostavljeni u austrijskoj vojsci dva puta odlikovali. NJegovo prvo odlikovanje podudara se s prvim genocidom u 20. veku, počinjenim nad Srbima u Mačvi i Podrinju. NJegova je jedinica, 25. domobranski puk, bila u sastavu one zloglasne 42. domobranske Vražje divizije, iza koje su od leta 1914. ostajali pustoš i smrt hiljada srpskih civila, dece, žena i staraca. Prekomandovan na ruski front, Broz je dobio novu srebrnu medalju za hrabrost iskazanu u borbi protiv ruskog vojnika.
Marta 1943. on preko svojih izaslanika Milovana Đilasa, Vladimira Velebita i Koče Popovića nudi Nemcima primirje i savezništvo, poručujući da će se u slučaju iskrcavanja saveznika na Jadranu, boriti i protiv njih. Jer on ima samo jednog ratnog protivnika – prvog gerilca u okupiranoj Evropi: đenerala Dragoljuba, Dražu Mihailovića. Čiča Dražu – simbola srpske nepokornosti i slobodarskog duha. Onoga koji je rame uz rame s vojvodama Mišićem, Putnikom, Stepom i Bojovićem bacio na pleća moćnu Habzburšku monarhiju i pripremio grobnicu Otomanskom carstvu. Onog srpskog div-junaka i najodlikovanijeg vojskovođu našeg za koga je vladika Nikolaj rekao: „Draža Mihailović bio je legendarna ličnost i za vreme svog života; no njegova mučenička smrt stvorila je oko njegovog imena oreol svetog ratnika. S vremenom taj će oreol bivati sve svetliji, a ime Dražino sve slavnije.”
Prećutna saglasnost za NDH
Broz je menjao lične podatke, imena, zanimanja, identitet, saveznike, stavove, mišljenja, bračne i ine naložnice sa istom onom lakoćom s kojom ih se i odricao. Ostao je dosledan samo svojoj razornoj antisrpskoj delatnosti. I kad je, uz pomoć glasova srpskih izroda, donosio zakone o zabrani povratka na Kosovo i Metohiju Srbima proteranim za vreme Drugog rata. I kad je pustošio srpska industrijska postrojenja i preseljavao ih u Albaniju Envera Hodže. I kad je planirao da se od Staljina brani bukvalnim potapanjem Srbije. Kad je okrutnim metodama titoističkog udbašenja rasturao Srpsku pravoslavnu crkvu kod kuće i na strani. A njene episkope trovao, zlostavljao i ucenjivao. I kad je, uz prećutnu saglasnost svojih zapadnih partnera, likvidirao prvake srpske političke emigracije na tom istom „demokratskom” Zapadu. On je, istovremeno, sklanjao, čuvao i pazio u Sarajevu „dušu pacovskih kanala” – katoličkog sveštenika franjevačkog reda Vrhbosanske nadbiskupije – Krunoslava Draganovića.
Predratnom docentu crkvene povijesti na Katoličkom bogoslovskom fakultetu u Zagrebu, Broz je omogućio da posle rata predaje isti predmet na Sarajevskoj bogosloviji. Dok je nemačkog sužnja, Svetog Nikolaja Srpskog, osudio kao neprijatelja i izdajnika naroda i progonio do poslednjeg dana čak i u SAD, dotle je s kardinalom Alojzijem Stepincem „muški razgovarao” telefonom i po sat vremena, ostavljajući ga da mirno skonča u nekoj vrsti kućne izolacije. U toplini porodičnog doma. Ustaškog poglavnika Antu Pavelića nije se trudio ni da zadrži u zemlji ni da mu sudi, pa nam ostaje da i danas nagađamo na šta se sve obavezao prilikom svoje ratne posete papi Piju XII, avgusta 1944, a pre nego što su ga ustoličili u Beogradu. Kao što ne znamo ni detalje njegovog razgovora s papom Pavlom VI iz 1971, koji je trajao punih 75 minuta i za koji se jedino pouzdano zna da je bio do tada najduži razgovor koji je neki državnik imao sa zvaničnim predstavnikom Svete stolice.
Elitnim ustaškim legionarima, poput Marka Mesića, odlikovanog za hrabrost u Staljingradskoj bici, Broz je dao šansu da komanduju, da se „iskupljuju i dokazuju” u partizanskim jedinicama, koje je gurnuo na Srbe u Čačku. Za to vreme, zapovednik Ustaške odbrane Vjekoslav Maks Luburić na miru je uništavao u martu i aprilu 1945. sve tragove genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima u Jasenovcu. Prve partizanske jedinice puštene su u opusteli Jasenovac 2. i 3. maja 1945, nekoliko dana pred kapitulaciju Trećeg rajha. Tito nije prezao ni od toga da čelne funkcije u tajnoj političkoj policiji poverava bivšim pripadnicima „Hitlerjugenda”, poput Staneta Dolanca. Ni da sprečava iznošenje istine o Kurtu Valdhajmu, nacističkom ubici srpske dece s Kozare. On je, uz prećutnu pomoć jugoslovenskog titoizma, postao ni manje ni više već generalni sekretar posleratne OUN.
Među Srbima je nepogrešivo za saradnike i za poslugu birao najgore. Od ostrvljenih Stambolića, preko razvratnih Markovića, pritupastih Rankovića, retardiranih imitatora poput generala LJubičića, krvoločnih Penezića i budalastog poltrona Vidića, zvaničnog predlagača da Užice ponese Titovo ime… Ustavnim promenama iz 1974. Broz je Srbiju dodatno teritorijalno osakatio, oslabio i ponizio. Glavu časnog profesora Mihaila Đurića, s Pravnog fakulteta Beogradskog univerziteta – koji se stručno usprotivio novom ubijanju Srbije – na tacni, kao na poklon, odnela mu je na Brione sadašnja sveštenoslužiteljka evropske i moderne anti-Srbije. Samo je Broz imao one srbofobe Latine i Latinke koji su za vreme svog slepog služenja njemu zabranili najviše knjiga, filmova, pozorišnih predstava i izložbi, da bi se, pritom, nazvali – srpskim liberalima.
Da li bi od srpske kulture ostao kamen na kamenu da su se kojim slučajem nazvali pravim imenom – titoisti i antisrpski antiliberali? Da bi moglo da se peva kako se on voli više od mame i tate, morali su decenijama da budu ućutkivani i živi sahranjivani Crnjanski i Dučić, Slobodan Jovanović, Lazo M. Kostić, Stanislav Krakov, Đoko Slijepčević, Marko S. Marković, Marko Milunović Piper, Dimitrije – Mita Đorđević, Vladimir Velmar Janković, Dobroslav Jevđević, Ratko Parežanin, Ratko Obradović, Božidar Purić, Radoje Vukčević, Ivan Avakumović… Da bi on izgledao što veći, morali su da budu opatuljeni Stefan Nemanja, Sveti Sava, car Dušan, kralj Milutin, Karađorđe i Miloš, Jovan Ristić, Ilija Garašanin, Milovan Milovanović Balačko, kralj Petar Prvi Oslobodilac, kralj Aleksandar Prvi Ujedinitelj… Sad nas uveravaju da on od 1976. nije vladao ni sobom ni Jugoslavijom. Možda njegova telesna lutka i nije od tog vremena vladala onom nesrećnom zemljom, ali je zloduh titoizma vladao svakim pedljem srpskog etničkog prostora.
Demonska nekropola
Za mesto svog lečenja on je izabrao provincijsku Emonu, kako bi i u poslednjim časovima bio bliži Beču i Vatikanu. Dedinje i Beograd su, međutim, odredili kao mesto njegove poslednje volje. Najveća podvala Srbima u 20. veku nije mogla ni da umre ni da se sahrani kao čovek. Uzurpator srpske zemlje i fatalni uljez srpske istorije – prema svedočenju najbližih saradnika i službenih lica – dva puta je sahranjivan u istom danu. Prvi put – javno, ceremonijalno i za kamere. Dakle, lažno. Drugi put – tajno, pod okriljem mraka i uz svetlost reflektora, u najužem krugu službenih lica. Tek tada je na njegovu faraonsku grobnicu, pomoću teških građevinskih mašina, navaljena mermerna stena od nekoliko tona kako im ideološki vampir ne bi utekao.
Ili da nekom nevernom Tomi budućih srpskih naraštaja ne bi palo na pamet da proverava šta je stvarno položeno u tu demonsku nekropolu na Dedinju, iz koje i danas po Srbiji isijava štetna politička radioaktivnost, koja održava na nogama ideološke utvare i sapliće tek prohodale generacije Srba? Nasamareni predstavnici tzv. međunarodne zajednice i jugoslovenska javnost strpljivo su odstojali Titovu prvu, lažnu sahranu. On im se svima narugao s one strane svog fingiranog groba. Čini to i sadašnjim generacijama Srba. Kao što nadahnjuje svoje današnje ideološke potomke, koji svoju srbofobiju zaklanjaju iza široko razvijenih zastava u borbi za tzv. ljudska i manjinska prava.
Neki dobronamerni mladi ljudi predlažu da Srbija s titoizmom raskine i tako što će civilizovano i demokratskom procedurom otvoriti njegovu humku na Dedinju, a njegove posmrtne ostatke – kao oca nacije – vratiti u Agram, u Hrvatsku. Sve je to prilično naivno i teško izvodljivo. Današnjoj EU-Hrvatskoj ideološka strvina titoizma ne treba ni zarad arheološke atrakcije. NJega se odriču i u Sloveniji, BiH, Makedoniji, Crnoj Gori, pa čak i na otetom Kosovu i Metohiji. Od njegovog nasleđa ograđuju se svi oni koji se, bez njegove pomoći i pomoći stranaca, nikada ne bi dočepali svojih suverenih država. NJega nerado pominju – iako ga u srcu nose – čak i vojvođanski separatisti. Svi oni procenjuju, uostalom ne bez osnova, da je Broz iznikao, izrastao i multiplikovao se na zabludama, slabostima, porazima, naivnostima, neznanjima i internacionalnim utopijama naših predaka. Na našoj nesreći i grehu. Na našoj nezrelosti.
Baš zbog toga njegovo grobno mesto – ma šta ono zaista bilo – treba da ostane u Beogradu. Kao „Muzej strave i užasa”. Kao opomena i kao istinska prilika za gorko pokajanje. Kao bolno i isceliteljsko podsećanje na decenije našeg samoporicanja i nestajanja u titoističkom pandemonijumu. Kako bismo, u mislima prečišćeni i od greha pročišćeni, mogli da se vratimo Bogu, sebi, svom pravom srpskom identitetu. Svetosavlju i kosovskom zavetu. A da, istovremeno, s lakoćom prepoznajemo ovovremenu titoističku menažeriju, koja se prerušila u moderne EU-Talibane. Koji nas – baš kao i Broz – štapom i šargarepom, kolektivno i mame i nagone u „svetlu budućnost”. U kojoj bismo bili samo dobro uhranjeni sužnji. Bez imena, bez vere, bez srca, bez mozga i bez duše. Gde bismo živeli život bez smisla i čekali smrt bez nade. Uostalom, kao i svi bezbožnici i zatočenici globalnog civilizacijskog logora. Ili večiti podstanari nove Vavilonske kule.
Radovan Kalabić je književnik, istoriograf i predsednik žirija Udruženja književnika Srbije za dodelu „Nagrade Janko Veselinović za najbolji istorijski roman na srpskom jeziku“. Autor je 12 knjiga, među kojima su „Srpska emigracija“, „Grofovska vremena“ i „Ravnogorska istorija“.
UKRAJINCI NAČELNIK GAZI LJUDE PO ULICI: Pakleni snimak koji kruži mrežama (UZNEMIRUJUĆI VIDEO)
Standard.rs
