Ni dvadeset godina nije bilo proteklo od smrti Hrista Spasitelja, a njegovo se ime već pročulo po celom Balkanskom Poluostrvu. Slavu i značaj toga imena nije razneo u ovim stranama ma ko no najbolji od najboljih, najčuveniji od najčuvenijih, najoduševljeniji od najoduševljenijih sledbenika i propovednika Hristovih, apostol Pavle. Sa ovoga poluostrva prosvećivao je veliki apostol svetlošću Hristovom i obližnje poluostrvo gordoga grada Rima. Na našem poluostrvu, istina, pretrpeo je Pavle i mnoge poruge i mnoga bedstvija, pored radosti i prijateljske predusretljivosti, koja ga je često do suza morala tronuti i koje se on često sećao. Živ je otišao s našeg poluostrva veliki apostol; rastegnuta savest večnoga /i večno krvavoga/ grada primila je na sebe njegov život.
Dođi u Maćedoniju i pomozi nam! /Dela ap. 16, 9/. Ovim rečima bio je pozvat apostol Pavle u snu, od jednoga čoveka, za vreme svoga bavljenja u Troji. I on je odmah došao i doneo pomoć. Pomoć je bila u Hristu, apostol je razumeo dobro mig Proviđenja, zato je i pomoć od njega. Balkanskim mnogbošcima bile su upućene ove dobro poznate božanstvene reči apostolove:
Blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista /Kor. 1, 3/.
Što je ludo pred svijetom ono izbra Bog da posrami premudrost; i što je slabo pred svijetom ono izbra Bog da posrami jako /1. Kor. 1, 27/.
Ako jezike čovečje i anđelske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči /1. Kor. 13, 1/.
I tako dalje. Teško je odabrati i navesti najlepša od mnogobrojnih lepih mesta iz dveju poslanica Korinćanima i iz poslanica Solunjanima i Filipljanima, koje su bile upućene od apostola balkanskim mnogobošcima, tek obraćenim u veru. Apostol se uporno i vatreno bori protiv idolopoklonstva, protiv sujeverja, maloverja i prljavog, nedostojnog života. On propoveda odbacivanje staroga čoveka i vaskrsavanje novoga čoveka; on preporučuje oblačenje u Hrista; smrt grehu a život Hristu. On vojuje protiv vlade karnalnih slabosti nad spiritualnim moćima čovekovog bića; on vojuje za slobodu i gospodarstvo duha, i to duha Hristovog nad svakim drugim duhom. Kupljeni ste skupo ne budite robovi ljudima /Kor. 7, 23/. Onaj ko je slobodan u Hristu, jedinu je slobodan čovek. Takav je slobodan i od samoga sebe i od drugih ljudi. Slobodnoga u Hristu ništa ne može okovati ropskim lancima, – ni strasti telesne, ni strah pred ljudima. Pravom slobodom uzdigne se čovek iznad sebe samog i iznad drugih ljudi. Niko u svetu nije bio tako sputan u karnalno i ništavno ropstvo kao Korinćani prvog hrišćanskog veka, niti je iko u svetu čuo tako silnu apostolsku reč o slobodi kao ti isti Korinćani, kao i Solunjani, kao i svi ostali balkanski mnogobošci osećali su, se prvi silnoj propovedi apostolskoj kao čovek u teškome snu pri silnoj lomnjavi gromova. Od gromovnog potresa zaspali se polubudi no dremež ga savlađuje i ponovo baca u duboki ponor nesvesti; on se opet diše i opet pada, opet se budi i opet spava. Mnogobošci su tako osećali silan potres od apostolskih reči, od apostolskog ognja i oduševljenja, ali se nisu mogli odjednom istrgnuti iz okova, kojima su sami sebe i jedan drugog bili okovali. Propoved o Hristu njima nije bila došla kao pesma, kojom majka dete budi, i koja je slična pesmi, koja i uspavljuje. No naglo i budno došla je ta propoved među njih, kao lomljava gromova, ili kao silno treštanje truba za ustajanje. Za ustajanje! Bilo je mučno ustati. Apostol Pavle nije došao kao lekar, koji laska bolesti i bolesniku, računajući na vreme kao na najbolji lek; ne, on je došao kao lekar, koji odmah postavlja sigurnu dijagnozu i ima siguran lek, brži i pouzdaniji od vremena. Bolest je greh, lek je Hristos. Odvratna i teška bolest, lek i suviše gorak za bolesnika! Uzeti taj lek ne znači ostati ležeći u postelji i čekati. Uzeti taj lek znači zatresti se kao elektrizovan i znači napustiti ležanje i čekanje, i znači sažeći ognjem mnogu trulež na sebi i prenuti slomljenom dušom i ostrvljenim i malaksalim od greha telom. Atinski epikurejci smejali su se apostolu i njegovoj medicini. No neki bolesnici probali su ovu novu medicinu i izlečili su se. I izlečivši se i oni su postajali apostoli te nove, gorke, medicine. I tako postepeno raslo je stado Hristovo, polagano zidala se crkva Božja na Balkanu. Postepeno su se ljudi budili i polagano ustajali. Gorki lek ozdravljavo je sve bolesne, koji su se usudili da ga uzmu. Taj gorki lek bila je pomoć, koju je apostol Pavle doneo u Maćedoniju onima, koji su pomoć od njega potrebovali.
Tako je Hristos došao na Balkan. Došao je ne kao tat u noći no kao bura, koju nagoveštaju zatišja i omorina i sanjivost.
*
Vreme je prolazilo, Hrišćanstvo se na Balkanu sve jače utvrđivalo. Stoleća su prolazila, a Balkan je u jedno vreme bio postao glavna tvrđava Hrišćanstva. Veliki balkanski Apostol bio je već davno umro, no apostolstvo njegovo je živelo i produžavalo se kroz stotine i hiljade novih apostola, po mnogobrojnim gradovima i selima Balkana. I po mnogobrojnim gradovima i selima Balkana dizali su se k nebu veličanstveni spomenici hrišćansko–apostolske pobede. U jedno vreme apostol je našao na Balkanu simpatije za Hrista i njegovo jevanđelje samo kod ćilimara Akvile i njegove žene Priscile. Kad su prošla stoleća, ispunjena apostolskom revnošću i krvavim dragovoljnim žrtvama, hrišćaninom se zvao i imperator rimski na Bosforu, koji je vladao od Gibraltara do Indije. I u jedno vreme zanatlijske kuće služile su na Balkanu kao jedine bogomolje hrišćanske. U jedno vreme proste zanatlijske kuće, a u drugo vreme – Aja–Sofija! U jedno vreme bili su skromni skupovi apostolskih pristalica u domu ćilimara Akvile, a u drugo vreme hrišćanski vaseljenski sabor od nekoliko stotina crkvenih poglavara pod počasnim predsedništvom imperatora Istoka i Zapada! U jedno vreme smo gorušičino zrno, u drugo vreme lisnato drvo. Apostolsko seme na Balkanu urodilo je krupnim plodom. Za tri stoleća mnogobožački Balkan je postao žižom svetlosti, Hristove. S Balkana su slati novi apostoli, novi misionari, i na Istok i na Sever. Narodi, koji su dolazili na Balkan s pretenzijom da na njemu i ostanu, morali su napustiti svoju veru i obratiti se Hristu. Morali su – no bez spoljašnjeg primoravanja. Kraljevi i carevi balkanski priznavali su dragovoljno Hrista za svoga gospodara. Najmoćniji i najplemenitiji i najučeniji bili su nekoliko daljih stoleća i najodaniji Hristovi sledbenici. Vladaoci su obeležavali svoju vladavinu hramovima Hristu Spasitelju. Najveća i najplemenitija utakmica među vladaocima balkanskim bila je utakmica u proslavljanju imena Hristova. Vladaoci i vladalački sinovi napustili su presto i raskošnu ugodnost života i posvećivali se potpuno tvrdom i trudnom delu služenja Hristu. Ne samo gradovi bili su ukrašeni bogomoljama hrišćanskim, no i malo naseljena sela; i ne samo malo naseljena sela, no i ne naseljene pustinje. Slava Hristova brujala je pod svodovima Aja–Sofije u Konstantinovom gradu, i u sv. Dimitriju u Solunu, i u Atini, i Skoplju i Prizrenu, i u Sofiji i u Nišu, i Dubrovniku i Sarajevu; slava Hristova čula se i po dubravama: na Pindosu i Olimpu, na kršnom Atosu i visokom Rilu, pod Ostrogom i u Ibarskoj Klisuri, u Homolju, pod Vlasinom, pod Rudnikom, pod Šarom.
Tako je Hristos carovao na Balkanu mnogo stoleća. I blagodat i mir od Boga Oca i Gospoda Isusa osećao se u milione skrušenih srca, kako srca careva carigradskih i skopljanskih, tako i srca pastira rilskih i velebitskih.
*
U ono vreme kad je građena Sveta Sofija u Carigradu, kao najveći spomenik trijumfa Hrišćanstva na Balkanu, u Meki se rodilo jedno dete, u plemenu Korešitima. I kada je se slava Hristova uveliko pojala u Sv. Sofiji, ovo korešitsko siroče, sad već kao zreo čovek, teralo je kroz pustinju karavan kamila bogate udovice Kadidže, teralo je karavan, posmatralo zvezdano nebo nad sobom i uzbuđivalo se mislima o Alahu, koji je bog nad bogovima, i mislilo o sebi kao proroku Alahovom.
Vreme je prolazilo i pretvaralo svojom snagom pustinje u plodne ravnice, a plodne ravnice u pustinje. Jedan debeo soj vremena od blizu hiljadu godina pokrio je bio grob i ime korešiteskoga proroka, kad je vojska njegovih sledbenika prekoračila s jednog kontinenta na mesto zvanje Muhamed. Korešitski prorok trijumfovao je sad na Vitlejemskim Bogom. Tako je izgledalo. U samoj stvari sad je tek Hristos pokazao svoju pravu moć. Svoju pravu moć Hristos nikad nije pokazivao onda kad su mu ljudi podizali gorostasne hramove spolja, od mermera i zlata; on je onda pokazivao svoju pravu moć, kad su mu ljudi podizali hramove unutra, u duši svojoj, od mermera, koji se zove vera, i od zlata, koje se zove ljubav. Oni koji su zidali Hristu hramove spolja, često puta smatrali su te hramove kao opraštajnicu za sve prošle i buduće grehe. Oni pak, koji su zidali Hristu hram unutra, zidali su u sebi tvrd grad protiv greha i pada.
Kad je sa Aja–Sofije skinut krst i zablistao se polumesec, Hristos se spustio sa visine u srca onih pobeđenih i ugnjetenih, malih ljudi, kojima je u ropstvu i za ropstvo trebalo mnogo srca. Čudotvorno dejstvo Hrista nikad se na Balkanu nije tako silno pokazalo od vremena apostola Pavla kao u vreme mnogih stoleća robovanja balkanskih hrišćana. Snažnim Hristos samo dodaje, a slabim daje. Za to se Hristos veći pokazuje na slabim nego na snažnim. Balkanski robovi bili su slabi, njima je Hristos morao dati, i to dati sve, jer sve im je bilo uzeto. Hristos je dao sve, dao je sebe, i njime su robovi živeli. S Hristom je robovima bilo lako ne samo živeti i trpeti, no i umreti. Evo samo jednog stiha robovske pesme, koji izražava svu psihologiju hrišćanskog ropstva na Balkanu:
Srb je Hristov, raduje se smrti,
Čin te Turci, što je vama drago.
To su reči mladoga hrišćanskog roba, koji je išao na svoju Golgotu, s kocem na ramenu. Đakon Avakum je pobedio korešitskog proroka Hristom, kome je on u duši svojoj bio podigao hram. Sitno je herojstvo ovoga sultana, koji je na Sv. Sofiji zamenio polumesecom prema idealnom herojstvu đakona Avakuma. „Rob“ Avakum imao je Hristovu slobodu, koja je jača od svakog ropstva i svakog despotizma. Uzdignut nad samim sobom, nad Turcima – dželatima svojim i nad sentimentalnošću svoje rođene majke, slobodan u Hristu čovek radovao se smrti. Radovati se smrti! Čovek koji se raduje smrti pre vaskrsenja u istoriji i od onoga koji se straši smrti.
Za zlo u svetu najstrašniji su oni ljudi, koji se ne boje smrti. Svaka je Golgota dovikivala svetu: zli svete, ja ću pobediti! Junačna smrt može da koregira nekorektan život.
Hristos! Onome, ko se suviše raduje u ovom svetu, Hristos je drug, koji se ženira. Onome pak, ko trpi, Hristos je najodaniji prijatelj. Velika je razlika između druga i prijatelja, Teodosijevom i Dušanovom i Simeunovom Balkanu Hristos je bio drug; Balkanu ipak po kosovskom, porobljenom, Hristos je bio prijatelj.
Evo tri etape Hristovog življenja i stradanja na Balkanu:
1. Hristos u vreme ćilimara Akvile,
2. Hristos u vreme Aja–Sofije, i velikih Sabora, i Slovenskog carovanja, i
3. Hristos u vreme balkanskog robovanja /od skidanja do ponovnog nameštanja krsta na Aja–Sofiji/.
Najvatrenije je Hristos propovedao u prvoj etapi, najviše se blistao /i ženirao/ u drugoj, a najviše je pomagao u trećoj.
Sutra?
Kako će biti sutra predstavljen Hristos na Balkanu? Nad Skopljem i Solunom zablistao se već krst na mesto polumeseca, sutra će zablistati i na Sv. Sofiji. No je li s tim svršeno? Ne, s tim je samo početo. Je li to najvažnije? Ne, to je samo važno. S tim je početo novo vreme Hristovog blistanja na Balkanu. A blistanje nije najvažnija stvar u ulozi Hrista u svetu. Važnija je od toga borba i pomaganje. Hristos se borio do danas s arapskim prorokom i iz borbe izišao kao pobedilac. Hristu se ne dopada hladan blesak. Vizantiski carevi, koji su podizali sjajne hramove Hristu a svome bližnjem oči kopali, slavili su Hrista hladnim bleskom. Hladan blesak to je prelivanje svetlosti na ledu. Hristos nema ništa protiv spoljašnjeg blesaka Sv. Sofije, no samo tako ako spoljašnjem blesku odgovara unutra srazmerna toplina vere i molitve. Svede li se pak sve na spoljašnji blesak, onda bi Hristos rado izišao iz Justinijanovog hrama i uputio se u skromnu gornicu ćilimara Akvile.
U vreme robovanja Balkan je Hristom živeo. Sutra neće biti na Balkanu ni robova ni gospodara, nego će svi biti slobodni. No politička sloboda nije još Hristova sloboda. U sred najveće političke slobode ljudi mogu ipak biti robovi. A dokle god na zemlji bude bilo ropstva u makom obliku, dotle će Hristova moć ljudima biti neophodna. Juče je se borio Hristos na Balkanu protiv greha muhamedanaca prema hrišćanima, sutra će se boriti protiv greha hrišćana prema hrišćanima. Velika uloga još predstoji Hristu na Balkanu. Kakva – to Bog zna. A otkuda ja znam, da ta buduća uloga Hristova mora biti velika? Gde god se nalaze dispozicije za greh, tu je uloga Hristova velika. Balkanci imaju dosta sposobnosti za vrlinu Hristovu no i dosta dispozicije za greh, za ne–Hristov Anti Hristov greh. Dokle god te dispozicije za greh budu trajale, dotle će i Hristos biti potreban na Balkanu kao prijatelj i pomagač. Zagledajmo svak u svoju dušu i upitajmo se – dokle? Dokle sa grehom protiv Hrista; kad sa Hristom protiv greha?
Izvor:Pravda/V.D.
