Да је све кренуло наопако знао сам већ трећег дана.
Да све ово на добро испасти не може. Довести такву екипу у град и пустити их без акције да дивљају Илиџом, без пара, без жена, без цигара. Стотину њих, стотину жигосаних, са петсто година робије и које љето Господње приде. Трећег дана наш снајпериста Божо Корњача убио је оџачара. Тешке су сарајевске магле. Када дође јесен, што се полако претвара у зиму, магле притисну чаршију, помијешају се са људским лицима, која нестају и губе се у њој. Магла улази кроз нос и уши, пуни лобању. Дим од топлана и оџака, издувни гасови аутомобила — све се то помијеша са маглом, која се настани у души и разара тијело. Такву је маглу волио Софроније Сефер, Циганин, оџачар из свих предграђа Сарајева. Извлачећи се зором из своје куће јазбине, покривене лимом од битуменских буради, у којој је спавало, једно до другог, осморо вјечно гладне мусаве Циганчади, кретао је пут града на работу. „Молим, молим ... кишобране поправљам ... оџаке чистим ... молим, молим ... извол’те госпоја!” Ако би га позвали из муслиманске куће, прије почетка посла и обавезног дуготрајног цјенкања, у којем је уживао, почињао је увијек истом реченицом: „Де, вијека ти, џенабету, наспи даиџи Сеферу једну ракију, душник ми се од магле заунуо.” Ако би га позвали из српске куће, скидајући с леђа ранац као да скида са себе терет овога и онога свијета, обраћао се укућанима: „Ајде, благошу, наспи стрика Софронију једну мученицу, да се јутрос прекрстимо.” А онда би погледом, по соби тражио икону. Ако је није било, скоро шапатом приупитао би домаћицу: „Која оно слава вама бијаше, Свети Лука?” Тако су живјели, поштујући Бога и Алаха, и псујући и једног и другог, Циганин Софроније и Циганин Сефер, а да један другом нису сметали. Временом је од два имена настало једно име и презиме — Сефер Софроније. Тако су га знали по цијелом Сарајеву. Своје право име одавно је заборавио, или га је крио из страха од злог погледа и горег времена. „Добро, реци ти нама, јеси ли ти Сефер Софроније или Софроније Сефер?” — дирали су га у кафани код Рамиза Курајице док је пио кувану ракију. Волио је Софроније Сефер свој посао. Ту, кад се попне на кров, високо изнад земље, чинило му се да град није више онако мрачан и гарав. Био је далеко од људи и њихових ситних пакости, није чуо плач вјечито гладне Циганчади, ни вику своје, као и све Циганке, прерано остарјеле жене. Увијек је имао пуне џепове зрневља и сувог хљеба за голубове. Био је сам са голубовима који су му слијетали на рамена. И на главу. Он, Сефер Софроније, господар сарајевских голубова, који су га познавали боље од људи и који би се појављивали однекуд из магле, чим би се на кров попео.
Читајте колумне Небојше ЈеврићаНебојша Јеврић: Бик аутономаш
Више од свега мрзио је, као и сви димњичари, електричне пећи и све те изуме новог времена, који су му отимали посао. Дошла је јесен. Опет су магле у Сарајеву. Тешка и тмурна ратна јесен. Стисли мразеви. Мјесецима нема струје. Прорадили су годинама некоришћени димњаци. Бубњаре направљене од буради, стари, одавно заборављени, шпорети извучени су из подрума. Посјечени су најљепши сарајевски паркови. И опет је Софроније Сефер кретао на посао: „Молим, молим ... кишобране поправљам ... ножеве, чакије, каме оштрим ... бајонете оштрим, молим, молим, изволи народе, изволи војско... димњаке чистим...” Његов глас мијешао се с експлозијама граната, рафалима из аутомата, реским пуцњевима снајпериста. Сваки дан би, сједећи на бријегу, Софроније Сефер бројао попаљене куће, донде докле му је поглед допирао. Од запаљене куће остајао је, готово увијек, читав једино димњак. Као, можда, чувар; чувар и гарант да ће у тој кући опет живјети људи. Остао је читав димњак што ће га, можда, једног дана чистити неки од Софронијевих потомака. Никада није имао више посла него ове ратне јесени и зиме. Димњаци, који годинама нису чишћени јер није ложено, лако су се загушивали. Људи су ложили ватру свим и свачим. Свим што би им под руку дошло. Од књига, столица и паркета, до гума. Са мраком, почињало је радно вријеме оџачара Софронија Сефера. Због снајпериста, који су вребали са свих страна, пео се на кров само у ноћи без мјесеца или кад тешки облак покрије небо. Тако је било и сада. Читав дан је падала киша. Софроније Сефер чистио је посљедњи димњак те ноћи. А онда је дунуо вјетар и облаци су се размакли. На небу је био пун мјесец. И јасно се видио на површини мјесеца цигански ковач Азри Даут, који је, кујући, претварао гвожђе у злато, господар небеских Цигана. Божо Корњача стражарио је на свом мјесту када је угледао, једно сто метара лијево, на самој линији раздвајања, тамо гдје никога није очекивао, човјека у црној униформи. Добро је видио његову црну униформу, маскирном бојом покривено лице: учинило му се да види одбљијесак слова „U” са капе. Баш одатле, из тог правца, дошао је јуче снајперски метак и ранио борца из друге чете. Добар је стријелац Божо Корњача. Никада му рука није задрхтала. Пустио је кратак рафал из аповке. Са крова се скотрљало тијело, и бупнуло на асфалт. До зоре се прослављао добар погодак Божа Корњаче. „На колико се био привукао, мајку му усташку. Могао нас је све побити, црнокошуљаш.” „Е, шта ћеш му, гдје му је враг срећу носио!” А ујутру, извиђачи су донијели тијело Софронија Сефера, сарајевског оџачара. Крв се помијешала са гарежом и капала по блату.
Прочитај још:Ратна репортажа: Вође ја, вође само ја…Ратна репортажа: Заробљен црнац на ТребевићуРатна репортажа: Боканови добровољци
Извор: Правда/Небојша Јеврић