Пише: Ђорђе П. Мамула
Шта се то дешава широм света? Зашто су демонстранти преплавили улице градова?
Немири су прво почели у Еквадору, који је уништен за две године, због социјалног незадовољства изазваног одлукама председнка Лењина Морена, мерама штедње по налогу ММФ, као услов за кредите. Иронијом судбине, баш Лењин и ММФ руку под руку, ради останка на власти. Избори у Мексику су 2018., намештени.
Председник Чилеа Себастиан Пињера је наивно одлучио да се повећа цена карте за метро за само 4%. Убрзо је пожалио. Дана 18. октобра 2019.г. су почеле врло јаке демонстрације. Хитно је повукао одлуку, али је повећање цене карата био догађај окидач, пуцањ у буре барута. Војска је изведена на улице главног града. Кап је прелила чашу беса. Букнула је улица. Милион људи се окупило, само на улицама главног града Сантјага де Чилеа (од 5,6 милиона становника Сантјага). Нарастао је социјални електрицитет због економске ситуације. У децембру је власт већ морала да припреми промене Пиночеовог устава од пре 26 година, који забрањује национализацију ( док се у Црној Гори уводи конфискација црквене имовине ). Вероватно је, не само због национализацијe, председник Чилеа Аљенде убијен, а Кисинџер добио Нобелову награду за мир, као саветник америчког председника Никсона за безбедност. После октобарске побуне предложене промене Устава Чилеа су са нагласком за јачање људских права. Власт се уфлекала као да је бомба бачена у септичку јаму. А почело је због веће цене карте за метро. „Демократија без народа“ не пролази увек.
Незадовољство је избило и у Аргентини, јер је председник Маурисијо Макри најавио мере штедње, условљене диктатом ММФ ради добијања кредита што је политика Фонда од оснивања.
Питање заштите човекове средине поново је кренуло из Француске. Иначе, у Француској су демонстрације „жутих прслука“, избезумљених људи попримиле жестоко насиље, због Макронове реформе пензијоног система. На полицију за растурање демонстрација се бацала киселина.
Са друге стране израз кризе у тој држави, оснивачу Европске економске заједнице, ЕУ, је неизмеран растврло бруталног насиља на женама. Мушкарцима насилницима се неодузима дозвола за оружје, док га не потегну на жену-жртву. Кад га потегну, умируће жене саопштавју присутним сведоцима зашто су убијене, па понекад и полицији која је дошла како би потврдила своју немоћ. У Француској према подацима владе, једну жену убије тренутни или бивши партнер на свака три дана.( Октобар 2019.) Ни пет узастопних пријава полицији није довољно. Тамо као ни у Србији не постоји кривично дело, убиство жене, femicid, (Макронов израз). Али Французи ће одржати 91 конференцију о томе. Једну жену је тамо партнер полуголу избацио из стана, а полиција јој је објаснила да не може да се врати и узме своје ствари, јер стамбени кредит није преузет на њено име. Дакле, она је грађанка другог реда. Путеви новца одређују права у Француској, од јуче после Брегзита, јединој нуклеарној сили у ЕУ.
Грешке власника западних приватних банака су преваљиване на пореске обвезнике, да не би пропаст тих банака повукла државе у хаос. Проблем је и у том што је у ЕУ корупција на годишњем нивоу око 120 милијарди евра, нерачунајући корупцију у бриселској и стразбуршкој администрацији која је енормна. О количинама опраног новца који је ушао у легалне ЕУ токове да неговоримо. Отето више није проклето, па се ето у Црној Гори посеже за црквеном имовином, која иначе црквама још није враћена, у ери еконмског либерализма. Берлински зид и даље стоји у главама многих члановавлада.
Француски економиста Тома Пикети предлаже да сваки грађанин његове земље добије по 120.000 евра како би се смањиле социјалне разлике. Тешко је живети пристојно и достојанствено (трошкови хране, превоза, струје, комуникације) па је Француска влада одлучила да не мења ништа ни у издвојеном пензијском фонду за полицајце, због њихове функције јавне заштите, јер их пристојне пензије у будућности задржавају у полицији и државној безбедности. Вероватно нас зато Макрон упозорава, „НАТО је на самрти, Европа је на ивици понора“. Та смрт и тај понор изводе грађане на улице широм света због ломова тих пројеката са свим последицама широм света. Све пролази, елите остају.
Београдска „Политика“ извештава да је „Коза ностра“ добијала субвенције ЕУ, и да више не мора да се бави ризичним послом разбојничког пљачкањем банка. Око 5 милијарди евра је добијено од ЕУ кроз субвенције добијене на тенедерима за закупљивање хиљаде хектара земље у јавном власништву, за период од 10 година.
У Алжиру демонстрације трају преко годину дана, јер председник Бутефлика хоће по пети пут да се кандидује, са све можданим ударом. Тек му је 83. година и још није стигао све да каже. Демостранти траже да војска престане да монополише власт, па из тога насиље и нарочито нафту, што је овде практиковала ЈНА узимајући рекет од Индустрије Нафте.
Године 2010., „арапско пролеће“ се покренуло жестоким демонстрацијама из Туниса.
У Ирану трају демонстрације, а број убијених демонстраната се држи у тајности.
У Хонгконгу демонстрације нису зауставиле ни млазеви кинеске воде под притиском, ни кинески сузавац, ни бибер-спреј демократија.
Марксова дефиниција каже: право је воља владајуће класе подигнута на ниво закона. И то и гледамо широм света, а владајуће коалиције све више личе на владајућу класу.
Њујорк тајмс ( октобар 2019.) пише да је варање на факултетима попримило глобалне размере, али му је интернет дао индустријску димензију. Сајтови нуде есеје чији су аутори из Кеније ( годишњи приход по глави становника износи 1.700 долара) и Индије, где се тешко живи. Сарађују и амерички аутори и шаљу радове до Кеније и Индије, или где је већ посао склопљен. Амерички аутори траже само 30 долара по једној страни, уз гаранцију ВКВ услуге.
Аустралијски и британски универзитети покушавају да ту праксу искорене. Американци су развили софтвере који препознају плагијате и већ имају податке о студентима који нису написали ни један једини рад. Све су купили. У ЕУ су и неки министри плагијатори поднели оставке. Ми овде у том послу нисмо аматери, али, изгледа да у поређењу са овима из Кеније и Индије заостајемо, обзиром да се они у индустрији аурорских, писаних научних радова прешли линије спољно–трговинског пословања.
Борис Џонсон враћа британски дух Маргарет Тачер и Черчила на границу канала Ламанш према ЕУ, али не и према европском делу Русије. И Брегзит је израз неповерења у економски либерализам данашњег света. Наравно Џонсонова влада има свој економски либерализам и други јој не треба, мада Британија остаје највећи амерички носач авиона.
Као што смо раније истицали Шпанију и даље „разбија“ евро, а не Каталонија. У Шпанији се 40% нових уговора о раду склапа на период краћи од месец дана, као последица економске либералне стварности. Тамо је франкизам и даље јак.
Климатске промене и неједнакост људи су у свету огромни и садашњи тржишни капитализам је неодржив на дуги рок o чему је било речи и на јануарском Светском економском форуму у Давосу. Познати проблем неописиво загађење воде, земље и ваздуха, истерали су више милиона миграната из њихових држава, баш услед великог пада медицинског квалитета животаи ратова. Србија је по том мерилу испод 70 места по критеријуму квалитета живота, што је разлог одласка грађана из Србије.
Наравно, уложени новац из „пореских рајева“ заводи „пакао“ на тржиштима која за многе нису рајска. Опште је место да догод постоје „порески рајеви“ прогресивно опорезивање ће водити до бекства капитала и економских криза са агресивним демонстрацијама грађана. Чак је у Британији формирање влада Лабуриста, увек доводило до бежања капитала са Острва.
Поново истичемо раније аргументе.
Немачки лист „Шпигл“ домеће да литије због Закон о слободи вероисповjести у Црној Гори не јењавају. Притом се није само реч о црквеној имовини: председник Ђукановић свесно подстиче сукобе, оцењује Шпигел у тексту под насловом „Милови трикови“.
Правна служба Скупштине Црне Горе утврдила ја да Предлог закона о слободи вероисповести није усклађен са Уставом и правним системом Црне Горе. У саопштењу Правне службе је наведено да поједине одредбе Предлога закона нису карактеристичне за правни систем.
Закон је ипак изгласан, уз примедбе Митрополије црногорско приморске и Демократског фронта. Васељенски патријарх је поновио да Васељенска патријаршија признаје у Црној Гори једино Српску православну цркву као канонску. Пре тога је упуитио писменим путем исту поруку председнику Републике Милу Ђукановићу.
Нови Закон о слободи вероисповjести прописује да цркве у Црној Гори морају пружити доказ о власништву над зградама и земљиштем које су поседовале пре 1918. године. Без доказа, тој имовини прети конфискација. „Та одредба је превасходно усмерена против утицајне Српске православне цркве у држави, а којој припада већина верника у Црној Гори“, пише Шпигел.
„Српској православној цркви ће бити тешко да пружи доказе о власништву многих старих имања, јер су катастри у региону углавном уведени тек после 1918. Иако су међународна тела попут Савета Европе изричито затражила од црногорске владе да закон структуира у конструктивном дијалогу, са свима који су погођени, контроверзна одредба је ипак задржана у закону“, закључује „Шпигл“.
Венецијанска комисија, или како гласи пуни назив, Европска комисија за демокртију путем права је саветодавно тело Савета Европе, које се бави уставним и изборним правом, је оценила да је Закон споран. Та комисија даје савете у оквиру надлежности државама чланицама Савета Европе, а само чланство је претпоставка да је држава демократска.
Митрополиту црногорско-приморском је упућена је последња опомена од председника владе Душка Марковића.
Министарство спољних послова у Русији оцењује да је црногорски закон „напад на јединство православља“, наводи се на крају текста који објављује Шпигел, обзиром да је православље угрожено у свету, од Украјине до Сирије, према речима владике Будимљанско-никшићке епархије господина Јоаникија.
Докторанд са факултета Политичких наука у Београду, Бобан Стојановић је у емисији ТВ Н1 рекао да ће на крају Црна Гора изгубити спор СПЦ, пред Европским судом у Стазбуру.
Критике на рачун Закона о слободи вјероисповјести су са позиције грађанског погледа на свет, посебно истакли др Дритон Абазовић из политичке организације „УРА“ и Џемал Перовић из покрета „Одупри се“. Абазовић је споменуо као врло спорне чланове Закона 62., 63., и 64.
Црна Гора је пре 1918. године другачија држава него после 1918.г. Пре 1918.г. Бока Которска је била део Аустро-Угарске царевине. Црна Гора је до 1918.г. била од Цетиња до Вирпазара, а на море је излазила од Бара до Улциња, што спорни Закон занемарује. Дакле, Стара Херцеговина са Никшићем није била до 1918.г. део Црнe Горe. Зато чуди да саветници власти или нису питани или нису знали за наведене историјске чињенице.
Утисак је заправо да се овим законом конфискује имовина СПЦ, дакле одузима се без накнаде имовинa којa иначе у целини није ни враћена црквама. Очигледно је да држава нема пара да купи црквено имање у Буљарицама, где је тржишна цена солидна, па јој je онда „боље“ да га бесплатно конфискује, па после прода као државно земљиште, а онда ето и пара, којих тренутно нема довољно. Владика Будимљанско-никшићке епархије господин Јоаникије каже: „Борба је тек почела, нема одустајања, побеђујемо“.
„Вијести“ су прве реаговале и навеле да Закон неће проћи испитивање пред Уставним судом Црне Горе.
Хегел : „Политика је мирно уживање приватне својине“, а „истина је у целини“.
Текст Ђорша Мамуле “Ванредно стање” можете прочитати ОВДЕ.
