Pravda

Intervju koji je za Geopolitiku u avgustu 2014. dao mr. Saša Marković koji je ubijen u Budvi 17. aprila 2015 prenosimo u celosti. „Računao sam sa pokušajima ignorisanja, s obzirom na to da smo defakto države okupirane od strane SAD. Da li će „Južni tok“ u Srbiji biti onaj činilac koji će dati snagu Srbiji da se od te okupacije oslobodi, pokazaće bliska budućnost. Za Crnu Goru se bojim da ima malo nade, imajući u vidu činjenicu da čitava politička elita, kako ona u vlasti, tako i ona u opoziciji, ide u američku ambasadu po mišljenje“, rekao je na početku razgovora Saša Marković. Svojom knjigom Vi potvrđujete neprijatnu ali očiglednu istinu da je angloamerička elita, pod plaštom demokratije, svetu nametnula neoimperijalizam. Ko čini tu elitu, i koliko su duboki njeni koreni? - Da bih mogao precizno da vam odgovorim na to pitanje, prvo moramo Ameriku definisati kao državu nacionalne bezbednosti, a nikako kao demokratski uređenu državu. Ko čini glavne komponente države nacionalne bezbednosti u SAD govori nam, između ostalih, i vrlo značajan insajder, bivši karijerni oficir, a sada profesor na Univerzitetu u Bostonu, i vrlo plodan i čitan autor, Endrju Baćević (Andrew J. Bacevich), u svojoj knjizi „Vašingtonska pravila“ („Wahington Rules“). Dakle, to je vrh ministarstava odbrane i spoljnih poslova SAD, kao i unutrašnja bezbednost („Homland security“), zajedno sa čelnicima raznih obaveštajnih agencija. Takođe, elitu čine i razne „tink-tank“ grupe, lobisti, najznačajniji advokati, naravno i menadžeri najvećih banaka i korporacija, posebno onih vezanih za budžet preko ministarstva odbrane, vodeći novinari elitnih novinskih izdanja poput „NJujork tajmsa“, kao i članovi kvazi-akademskih grupa, poput Saveta za spoljne poslove, ili diplomaca prestižnih obrazovnih ustanova tipa Harvardove Kenedi škole za upravljanje. Naravno, na vrhu ledenog brega ove elite, koja je faktički samo izvršilac poslova, nalaze se stvarni donosioci odluka. To su, pre svih, stara aristokratija Velike Britanije zajedno sa kraljevskom porodicom, kao i direktni potomci onih porodica koje su još u 19. veku preuzele monopol u Americi. Pogrešno je religijski određivati ovu usku grupu koju čini nekoliko stotina porodica, ali među njima sigurno dominiraju beli anglosaksonski protestanti („WASP“). Engleze ste označili kao generator kriza iza kojih stoji finansijska politička moć, ali naglašavate da su u osvajanje sveta uvukli i SAD. Kada je i zašto krenuo taj proces? -U Engleskoj postoji viševekovna tradicija geopolitike. Naravno, i među njima ima raznih struja. U knjizi kažem da je Sesil Rouds (u to vreme najbogatiji čovek imperije),  zajedno sa Lordom Ešerom (ličnim poverenikom kraljice Viktorije, a kasnije i najuticajnijim savetnikom kralja Edvarda VII i kralja DŽordža V) i Vilijamom Stidom (najuticajnijim novinarom u imperiji) krajem 19. veka formirao tajno društvo koje se sastojalo od užeg i šireg kruga. Uži krug se zvao „Društvo izabranih“ („The Society of Elect“) i činilo ga je sedam do deset članova. Širi, ili spoljašnji krug ovog društva zvao se „Asocijacija pomagača“ („The Association of Helpers“). Stotinjak najznačajnijih novinara, naučnika, političara i plemstvo bili su u širem krugu, kao vrsta logistike „Društvu izabranih“. Iako je u laičkoj javnosti ovo društvo najčešće poznato kao „Društvo okruglog stola“ („Round Table Group“), najpreciznije ime društva nam je dao uvaženi profesor sa Harvarda, Prinstona i DŽordžtaun univerziteta, Karol Kvigli, koji ga naziva „Milnerova grupa“ (po značaju koji je u njemu imao Alfred Milner, koji je po želji Sesila Roudsa preuzeo kontrolu nad društvom nakon Sesilove smrti). Dakle, Sesil Rouds je stvorio tajno društvo koje je kontrolisalo sva druga tajna društva u imperiji. Posebno je značajno napomenuti kontrolu nad tajnim društvima prestižnih univerziteta, gde se faktički i vršila regrutacija budućih lidera u imperiji. Takođe, društvo je kontrolisalo političke partije, kao i sva značajnija novinska izdanja, među kojima i čuveni nedeljnik „Tajms“ („The Times“) više od pedeset godina. Tajno društvo je izdavalo i svoj mesečni časopis, koji se zvao „Okrugli sto“ („The Round Table“), a 1919. je osnovalo i Kraljevski institut za spoljne poslove, koji je imao dominantnu ulogu u kreiranju spoljnih poslova imperije. Sesil Rouds je bio svestan limita Britanskog carstva i želeo je da uvuče SAD u svoje planove izgradnje novog sveta na federalnim osnovama, sa Britanijom kao nukleusom, u centru. Vreme će pokazati da će taj poduhvat Britaniju koštati imperije. Ipak, vrh njene elite će preživeti i u sinergiji sa vrhom američke elite stvoriće novi centar za izgradnju sveta koji će kontrolisati Angloamerikanci, ovog puta u Vašingtonu. I Versajski mir smatrate zločinačkim poduhvatom! Da li to znači da su i svi istorijski događaji pre i posle njega, počev od Prvog i Drugog svetskog rata pa do danas, posledice isključivo anglosaksonskih odluka i njihovog promišljenog plana? - Zločinački poduhvat je termin koji upotrebljava sud u Hagu. S obzirom na to da ne cenim taj sud, najbolje je ne koristiti njegove termine, iako sam i sam to ponekad činio. Versajski mir je kreirao uslove za Drugi svetski rat. I to se nije desilo greškom. Britanci su u drugoj polovini 19. veka dobili dostojnog takmaca u Bizmarkovoj ujedinjenoj Nemačkoj. Nemačka postaje više nego konkurentna Britaniji, gradi flotu, naoružava se, njeni su proizvodi kvalitetniji i jeftiniji. Na drugoj strani, početkom 20. veka Rusija počinje brzo da se modernizuje i predstavlja ništa manju opasnost Britanskoj imperiji. Eventualno strateško približavanje ova dva carstva, nemačkog i ruskog, značilo bi i definitivan kraj britanske dominacije. Britnaci su pragmatično odlučili da se prvo obračunaju sa Nemcima, praveći veliku koaliciju protiv njih. Niz istorijskih događaja su doveli do toga da Rusi uđu u koaliciju protiv Nemačke, ali sigurno je jedna od najvažnijih činjenica da u blizini nemačkog cara više nije bilo nekog poput Bizmarka, koji je uvek upozoravao da se ne sme ići protiv carske Rusije. Takođe, ruski car Nikolaj II, posle atentata na premijera Petra Stolipina 1911. nije imao u svom okruženju dominantne mirotvorce. Versajski mir definitvno nije imao za cilj mir i stabilnost, nego slabljenje britanskih protivnika i njihovo uvlačenje u međusobni sukob. Britanci nisu uspeli da poraze Nemačku u Prvom svetskom ratu na način da je mogu potpuno uništiti, ali su zato uspeli da unište Rusko carstvo i cara Nikolaja II, direktno pomažući Februarsku revoluciju i svrgavanje cara. Takođe, kasnija sramna uloga Britanije u nedavanju azila caru i njegovoj porodici, kao i britanska otvorena izdaja vojske Belih (Judeniča i Kolčaka) koja se suprotstavila boljševicima, govori o tome koji su bili stvarni geopolitički interesi Britanije. Torsten Veblen (jedan od vodećih ekonomista s početka 20. veka) je već 1919. direktno optužio arhitekte Versajskog mira da žele da stvore reakcionarnu Nemačku koja će biti gurnuta u rat sa boljševičkom Rusijom. Kasnije finansiranje i dovođenje Hitlera na vlast od strane angloameričke elite (o kojem je vrlo precizno pisao profesor Entoni Saton sa Stenforda, a danas se tom temom više nego uspešno bavi mladi profesor Gvido Đakomo Preparata sa Univerziteta u Vankuveru), potvrđuje ovo Veblenovo „proročanstvo“. Setimo se reči Harija Trumana, budućeg predsednika, u to vreme senatora, izrečenih na stepenicama američkog Kongresa u leto 1941. da Amerika sada mora pomagati svim sredstvima kako Nemce, tako i Sovjete, kako bi se što više ubijali između sebe. Na svako pominjanje nevidljive vlade i njene finansijske moći branioci lažne demokratije potežu svoj glavni spin da je to teorija zavere. Kojim argumentima dokazujete da nije u pitanju teorija, već zavera u praksi? - U svojoj knjizi precizno objašnjavam da je priča o teoriji zavere spin američkih obaveštajnih službi, kako bi se obesmislio svaki ozbiljniji naučni rad koji preispituje demokratiju u Americi. Citirao bih velikog Gora Vidala: „Ja nisam teoretičar zavera, ja sam onaj koji zavere analizira“. Prof. dr Darko Tanasković rekao je na promociji knjige da Vaši stavovi nisu „antiamerički“, što je i razumljivo, jer Vi znate da je američki narod takođe žrtva najperfidnijeg imperijalnog totalitarizma. Da li on neminovno vodi u haos svetskih razmera ili, možda, u četvrti svetski rat, kao što kaže Žan Bodrijar? - Istina je da moji stavovi nisu antiamerički. Naprotiv, ja volim Ameriku. Zato sam, između ostalog, i kao dug prema svojoj velikoj ljubavi, morao napisati knjigu o Americi, „Manifest protiv imperije ‒ prilog istoriji američkog (neo)imperijalizma“. Svi smo mi žrtve perfidnosti imperijalnog totalitarizma Sjedinjenih Država, kako njeni građani, tako i oni koji su u vreme realsocijalizma od Amerike očekivali demokratiju. Danajski darovi koje smo dobili u vidu neokolonijalnih, novostvorenih država u Istočnoj Evropi su bili jaka pilula za buđenje. Četvrti svetski rat, kako ga naziva Bodrijar, već je u toku. Mi smo njegovi sudeonici, a to što bombe još uvek ne padaju po našim gradovima možemo zahvaliti samo Vladimiru Putinu i novoprobuđenoj Rusiji, koja je jasno stavila do znanja Vašingtonu da je kadra i da je odlučna da upotrebi nuklearno oružje, ako to bude potrebno. Zato se četvrti svetski rat vodi na potpuno drugačiji način od prethodna dva svetska, kao i Hladnog rata. Iz Vaših stavova proizilazi da je izbegavanje dramatičnih sukobljavanja moguće pod uslovom da SAD prihvate princip multipolarnosti kao razuman izbor. Među silama koje bi činile protivtežu, Vi, međutim, ne vidite Evropsku uniju. Zbog čega? - Vrh angloameričke elite ne vidi svoju državu u multipolarnom svetu, oni su sve uložili na stvaranje unipolarnog sveta sa centrom u Vašingtonu. Spinovanje Bžežinskog i Kisindžera da SAD treba da podele moć u svetu sa svojim partnerima je providno. Oni obmanjuju da žele svet regija sa jakim regionalnim silama, jer uvek na kraju Ameriku postavljaju za vrhovnog medijatora. Rusija i Kina to ne prihvataju. Evropska unija je pravno-politički provizorijum, koji ja precizno nazivam okupacionom zonom Sjedinjenih Država. Naravno, u okviru Evropske unije glavna nepoznanica je Nemačka. Ona je ponovo izrasla u ekonomskog džina, te je samo pitanje vremena kada će početi da vodi svoju samostalnu spoljnu politiku, jer nju i dalje vidim bezbednosno pod protektoratom Amerike (što Snoudenova svedočenja više nego potvrđuju). Jedna od Vaših pretpostavki je da će anglosaksonski interesi, kako je još 1904. godine rekao Halifor Mekinder, početi da se urušavaju onoga momenta kada dve razvijene zemlje, Rusija i Nemačka, počnu strateški da se zbližavaju. Da li je taj proces već započeo? - Oslobađanje Nemačke iz angloameričkog zagrljaja je moguće jedino njenim približavanjem Rusiji. NJoj u tom poduhvatu treba zaštita Rusije, kao nuklearne supersile. Da li će to približavanje biti samo nemačko, ili će ići u paketu zajedno sa Francuskom, takođe je jedno od zanimljivih pitanja koje će nam doneti bliska budućnost. Ne sumnjam da će Nemačka krenuti u kidanje američkih lanaca. Pitanje je koliko će Amerika to uspeti da odgodi. Rat u Ukrajini je jedan od tih američkih međupoteza kojim pokušavaju da dobiju na vremenu. U kojoj meri će tim procesima doprineti osnivanje Razvojne banke zemalja BRIKS-a, sa početnim kapitalom od 100 milijardi dolara, i koliko će on ugroziti američku dominaciju u svetskoj ekonomiji, koju Amerika koristi preko MMF-a i SB? - Države koje grade novi multipolarni svet, pre svih Rusija i Kina, precizno vode svoju politiku. Razvojna banka BRIKS-a je ozbiljan udarac u temelje Breton Vudsa iz kojeg je SAD crpela moć kojom je dominirala svetskom ekonomijom od kraja Drugog svetskog rata, preko MMF-a i SB. Ukoliko države BRIKS-a odluče i da definitivno izbace dolar kao svetsku rezervnu valutu, Amerika ne samo da će izgubiti dominaciju u svetskoj ekonomiji, već će se naći u ekonomskom kolapsu sa nesagledivim posledicama. Na drugoj strani, Amerika uveliko radi na buđenju „arapskog proleća“ i ostvarenju svojih interesa od Mediterana, preko Bliskog istoka i Persijskog zaliva, do Monsunskih obala. Objasnite nam kakvu ulogu u ovim procesima ima Sirija, a kakvu Iran. - To je prepoznata Spajkmanova geopolitička strategija, koju je on nazvao „Rimlend“. Naime, kao što smo zaključili da je neminovno stvaranje buduće osovine moći u Evroaziji, na potezu Berlin‒Moskva‒Peking, Amerika pokušava kontrolom priobalja „toplih mora“ da obuzdava moć kontinentalnih sila, koje će kontrolisati najveću teritoriju Evroazije. Basen Mediterana, Bliski istok, Persijski zaliv i Monsunske obale su teritorije kojima Amerika želi da dominira. Otpor Sirije i Irana je od fundamentalnog značaja za eventualni američki neuspeh u ovom poduhvatu. Vi podržavate tezu Emanuela Toda da Izrael nije država, već „kontinentalni nosač aviona“, a na drugoj strani izražavate uverenje da Jevreji nikada ne bi sprovodili aparthejd prema Palestincima, čiji smo aktuelni svedoci. Kako objašnjavate te kontradiktornosti? - Izrael jeste produžena ruka Amerike za kontrolu Bliskog istoka. Kao što smo i rekli, lako je manipulisati narodom, ili narodima. Ukoliko Iran uspe da napravi atomsku bombu, Izrael će izgubiti svoj značaj u regionu, dakle značaj kontinentalnog nosača aviona Amerike, a Amerika će posle toga izgubiti  Bliski istok i kontrolu naftnih izvora. To govori o velikoj ranjivosti Amerike na svim meridijanima, a ne samo u centru Evroazije. Na kraju, koliko dugo može da traje tiranija javnog mnjenja kao posledica masovne medijske manipulacije koju proizvode i kontrolišu finansijski oligarsi? - Internet i svetske alternativne medijske mreže, kao i globalne televizijske kuće koje nam dolaze iz Rusije i Kine, sve više ruše ono što je još u 19. veku prepoznao Aleksis de Tokvil kao tiraniju javnog mnjenja, koju su Angloamerikanci, uz pomoć pameti Frojdovog sestrića Edvarda Berneza, oca moderne propagande, doveli do savršenstva. Novi multipolarni svet je garancija da će doći do oslobađanja. Naravno, moramo uvek računati i na opasnost da je vrh angloameričke elite kadar da uvuče današnju civilizaciju u apokalipsu. Šta je to „politička korektnost“ Upitan da li očekuje komentare jalovih analitičara da je njegova knjiga „politički nekorektna“, a potom i medijsku izolaciju, Saša Marković je odgovorio pitanjem – šta je to danas „politička korektnost“. Da li je politička korektnost američki neoimperijalizam nazivati širenjem demokratije i borbom za ljudska prava, ili navlačenje neokolnijalne košulje državama u tranziciji od strane Amerike, nazivati EU atlantskim integracijama. Marković je svestan da njegova preciznost u stavovima sigurno iritira one koji su istinu prodali za naučne titule, ili visoka politička nameštenja. Na njegovu žalost, ovo prodavanje istine nije trend samo kod nas. Medijska izolacija je nešto na šta je računao, ali ona se, ipak, polako razgrće. Liberal protiv neoliberalizma Saša Marković je rođen 1967. godine na Cetinju. Bio je poslanik u Skupštini Republike Crne Gore i poslanik u Skupštini Državne zajednice Srbija i Crna Gora, kao i član parlamentarne Komisije za bezbednost državne zajednice. Učesnik je velikog broja konferencija i parlamentarnih susreta, kao i studijskih boravaka u zemlji i inostranstvu, organizovanih od strane SAD i EU. Studirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i na Fakultetu političkih nauka, takođe u Beogradu. Magistrirao je na Akademiji za diplomatiju i bezbednost u Beogradu, sa temom ,,Kraj unipolarnog i nastajanje multipolarnog svetskog poretka: analiza tranzicije globalne političke moći“.  Ubijen u Budvi 17. aprila 2015.

Pročitajte još:Da li je Saša Marković ubijen zbog intervjua koji je dao hrvatskoj televizijiBudva: Upucan bivši poslanik Saša Marković

Izvor: Geopolitika