Pravda

Ukrajina je bila (hvala Bogu, bila!) odlučujući projekat SAD predviđen da se iskoristi u završnoj fazi uništavanja Rusije. Naporima ruske diplomatije - zahvaljujući samo njima - postojanje kijevskog režima stavljeno je u direktnu zavisnost od pridržavanja prvih tačaka sporazuma iz Minska. Ovo samo po sebi raduje u bilo kom razvoju događaja. Ako Kijev napadne Novorosiju ponovo, ustanike niko neće moći zaustaviti, čak ni Putin, ako uopšte, iskreno govoreći, i bude hteo to da radi. Ako pak nesigurni mir bude sačuvan, Porošenko će biti primoran da izmeni ustav u skladu sa minskim dogovorima, što će značiti raspad Ukrajine i njeno postepeno puzanje u Rusiju, u celini ili u delovima. Imenovanje Kuljmuhametova za specijalnog predstavnika Ruske Federacije u Kontakt grupi za Ukrajinu govori da je vreme dodvoravanja kijevskom režimu prošlo. Više niko neće ubeđivati Porošenka na sledeći ustupak, niko neće objašnjavati ukroidiotima, koji su se domogli vlasti, očigledne istine, poput one o debaljcevskom kotlu. NJima će se jednostavno ukazivati na sledeći problem i kontrolisati njegovo otklanjanje. Neizbežna federalizacija, ako se to bude tako zvalo, omogućiće ne samo odvajanje od Ukrajine svih onih koji to žele (ključna reč je - „svih“), nego i smanjiti, konačno, nivo rusofobskog raspoloženja na preostalim teritorija (ako takvih bude i bilo). Razarajući neuspeh ukrajinske operacije, za SAD predstavlja značajan gubitak, ne samo po njihov imidž. „Nezavisna“ je za njih bila gotovo poslednja stavka u borbi za pravo za nastavak vekovne agresije Novog Sveta. Tokom prošle godine smo videli kako su pipci američkog demona, pruženi ka drugim kontinentima, odsečeni i umiru jedan za drugim. Jer, ne samo da trpe neuspehe u ratnim konfliktima. Doživeo fijasko je i „lukavi plan“ finansijskih korporacija koje stoje iza Vašingtona, usmeren na uništavanje ekonomija velikih zemalja u razvoju - Argentine, Brazila i Rusije, a pride i Kine - sa kasnijom destabilizacijom celog „trećeg sveta“. Svi ovi teški i gorki porazi došli su kao potpuno iznenađenje. Stejt departman nije očekivao da će Putin pokazati ovakvu odlučnost, operativnost i tajnovitost. Pokušaji zastrašivanja uz pomoć mističnih žrtvi i poluneuračunljivih ritualnih ubijanja takođe ništa nisu doneli - na pogrešnog su udarili. Zbog toga se danas pred SAD nalazi neodložan zadatak - hitno izraditi novi scenario za spasavanje trenutnog geopolitičkog režima i svoje glavne uloge u njemu. U svakoj borbi fatalna greška može biti potcenjivanje neprijatelja. Naš sofisticirani partner poseduje vekovno iskustvo osvajačkih i kolonijalnih operacija - vojnih, ekonomskih, informacionih. On je autor i jedinstveni izvođač niza uspešnih državnih udara u svim duginim bojama u veoma dalekim zemljama, mentalno i ideološki njemu apsolutno stranih. NJegov najnoviji izum - tehnika reprogramiranja svesti stanovišta čitavih država - i dalje je neprevaziđeno remek-delo, čiji su detalji još uvek nejasni ne samo najširoj javnosti nego i stručnjacima, a i samim građanima, koji su podvrgnuti intenzivnoj obradi sive materije. Sve ovo ukazuje na to da prekookeanske kolege ne menjaju strategiju i taktiku u zavisnosti od dešavanja, već pokušavaju da formiraju situaciju na način koji njima odgovara. Po formuli: ne traži opoziciju, već je sam stvori; ne podgrevaj postojeća raspoloženja, već izmisli i uvedi u igru nova; ne treba banalno likvidirati nepoćudne političare, novinare i javne ličnosti, već stvoriti završnu kompoziciju od simboličnih krvavavih provokacija i eliminacija. Da, naši „prijatelji“ doživljavaju ovu u suštini bezumnu aktivnost upravo kao umetnost. Gde se nalaze koreni takvog izopačenog pogleda na život? U masonskim procedurama, idejnoj osnovi kapitalizma ili u istoriji kolonijalne politike - sada nije bitno. Vitalni zadatak je shvatiti - gde i kako će biti nanesen sledeći udarac. Za to je potrebno, pre svega, odrediti područje potencijalnih budućih uticaja američkog diktata. Jasno je da stvaranje teritorije uticaja od nule, na primer, u nekim afričkim državama, zahteva vreme od nekoliko godina, a upravo to nemaju njihovi finansijski magnati - Putin mudro koristiti faktor vremena i direktno im gazi na pete, konstantno prevodeći jednovalutni i jednopolarni sistem na multipolarne koloseke. Shodno tome, poligon za napad na Rusiju (na bilo koji način) upravo će biti teritorije, koje su već pod kontrolom Amerike. Pokušaj da se iskomplikuje situacija unutar same Rusije završen je neuspehom - ni sankcije, ni pomoć sa Zapada finansirane opozicije, ni ekonomske teškoće - nisu pomogle. Naprotiv, Putinov rejting obara sve rekorde, liberalni krugovi su diskreditovani, čini se, za dugo vremena, ako ne i zauvek, a konsolidacija ruskog društva je značajno porasla, uprkos ekonomskim teškoćama. Naravno, u rizičnoj zoni su sve zemlje ZND. Međutim, i ovde ih je Putin, po svemu sudeći, preduhitrio. Povezivanjem „biših“ sovjetskih republika ozbiljnim ugovorima i sporazumima, uključujući i susednu Tursku, Kinu, Iran, i, iskreno govoreći, ponegde jednostavno zastrašujući susede - on je smanjio rizik mogućeg otvaranja sledećeg konflikta. Rezultat je to što u sadašnjem trenutku ni jedan faktor nestabilnosti kojih, nažalost, ima veoma mnogo, nije prerastao u fazu otvorene konfrontacije, a samim tim, u narednim mesecima, revolucija jednostavno nema vremena da sazri. Još jedna „teritorija američkih zabluda“ - Bliski Istok - nalazi su u procesu teških borbi sa Islamskom državom, a ti momci su mnogo ozbiljniji nego američke specijalne snage. Iz Jemena brzo nestala američka vojska - svedoči da ovaj put oni nisu autori državnog udara. Saudijska Arabija, shvativši da će Islamska država biti mnogo gori sused, a da će biti mnogo bliži, trenutno je zauzeta potragom za saveznicima i, naravno, obraća se upravo Rusiji čija su mirovna uloga i pristojno ponašanje prema partnerima dobro poznati. Tako Amerika ostaje u nekoj konfuziji, nalazi se u procesu definisanja svoje buduće politike u tom regionu, shvatajući da huškanje Islamske države na Rusiju - nije ostvarivo ni danas, ni sutra, čak ni prekosutra, a da su ekstremisti spremni da navale odmah na SAD. Na taj način, neosporni američki vazal ostaje jedino Evropa, pa čak ni ona ne cela. I upravo u njoj, poslednjih meseci primetni su različiti procesi, očigledno ne prirodnog i ne domaćeg porekla: 1. Oživljavanje fašizma na istoku Evrope - ključ je za otvaranje još jednog Overtonovog okna. Malo je verovatno da su politički stratezi u Vašingtonu toliko glupi da ozbiljno veruju u opšte širenje poražene nacističke ideologije. Umesto toga, ovde imamo pokušaj zamene slike Evrope, okupirane od Hitlera, slikom Evrope okupirane od strane Sovjetskog Saveza. Rusiju je u ovom slučaju lako predstviti kao izvor sveg zla, a onda prirodno ona postaje objekat agresije. Ovo objašnjava naglasak ne toliko na opravdanje nacizma, koliko na iskrivljavanje rezultata Drugog svetskog rata i Velikog Otadžbinskog rata i nivelisanje Pobede. Istom cilju služi i izjednačavanje režima Staljina i Hitlera, komunizma i fašizma. Evropljanima se sugeriše da je sve jednostavno: jedan tiranin pobedio drugog tiranina, a ne zna se ko je od njih gori. 2. Prvom tačkom objašnjava se druga - divlja antiruska histerija u Poljskoj i baltičkim zemljama. NJena obeležja su: a) bezuslovna podrška Kijevu, koja ide sve do ukazivanja EU, SAD i Rusiji na to kako treba da postupaju sa nesrećnom Nezavnisnom, što i potvrđuje demonstracija prijateljskih osećanja prema Porošenku; b) Paranoične izjave o skoroj ruskoj agresiji, u kombinaciji sa histeričnim molbama HATO-u kako bi se zaštitile nesrećne baltičke državice od „nuklearnog napada Putina“; c) besramna militarizacija, koja u kontekstu postojećih oružanih snaga Estonije, Letonije, Litvanije i Poljske - čak i sa američkim isporukama - stvara kod razumnijih komšija osećaj očekivanja komičnog spektakla na vojnu temu sa veoma smešnim krajem. 3. Dramatičan i, uopšte, objektivno ničim opravdan pad evra do nivoa viđenog samo u osvit njegovog postojanja, stvara utisak stezanja omče. A svemu treba dodati i švajcarski „potez skakačem“ sredinom januara koji je rezultirao time da franak bude proglašen „odvezanim“ od evropske valute; a Švajcarci, kao što znamo, ne rade ništa sebi na gubitak. 4. Prilično iznenađujuće pogoršavanje problema sa Grčkom, njeno demonstrativno okretanje ka Rusiji i bezobrazno trolovanje EU sa praktično nemogućim zahtevima za restrukturiranje i za, čak, potpuno otpisivanje svih dugova. Pravi inicijator ovakvog ponašanja i dalje ostaje nevidljiv iza prašnjavih političkih kulisa. Samo jedna stvar je jasna: Rusija ima suviše bliske trgovinske veze sa EU da bi na bilo koji način provocirala njen raskol. A uloga fitilja kojim bi se zapalila Evropa, ne pristaje ni Grčkoj, zato je sva prilika da će ga zapaliti neko treći - onaj, ko ima koristi od toga. 5. Islamizacija EU još jedan je izvor problema. Dotok migranata se pojačava svakim danom. Pri čemu niko ne postavlja pitanje - zašto oni idu baš u Evropu, a ne, recimo, u druge, mirnije regione Afrike i Azije, u Kinu, u Indiju, na kraju krajeva, u tu istu Ameriku, jer se to u savremenim uslovima prevoza teško može smatrati problemom? Ko ih usmerava? Logično je pretpostaviti, da je to verovatno onaj isti inspirator, koji pokreće sve oružane sukobe na Istoku. Za potpuno sagledavanje situacije treba dodati da kontakti rukovodstva Rusije sa predstavnicima Evropske unije trenutno prolaze kroz teška vremena i prilično su ograničeni. Ovo, prirodno, smanjuje mogućnost uticaja Moskve na evropsku situaciju i u mnogim pozicijama joj ostavlja samo ulogu posmatrača. Navedeni argumenti formiraju tužnu sliku: do nedavno potpuno stabilna, jedinstvena i obezbeđena Evropa odjednom - treba naglasiti „odjednom“ - u relativno kratkom vremenskom periodu dočekala je da po njoj špartaju tri duha: militarizovana zona „Ukrajina-Poljska- baltičke državice“ sa fašističkim predznakom, znatno obezvrđeni evro i kriminalizacija na islamskoj osnovi. A zanimljiva stvar je da sva tri duha imaju zajedničkog kreatora. Dakle, može se izvesti samo jedan zaključak: naši američki prijatelji su odlučili da se ozbiljno pozabave prosperitetnom starom Evropom. Delimično ovo je i razumljivo: šta će globalnim finansijskim elitama područje sa snažnom, stabilnom valutom, kada njihov sivo-zeleni miljenik uskoro stiže do svog kraja. Nikakvo dovođenje u pitanje savezništva i pseća odanost nekih evropskih lidera prema američkim vladarima, naravno, ništa ne znači: družba je družba, a novac je nešto drugo. [caption id="attachment_470817" align="aligncenter" width="640"] Družba je družba, a novac je nešto drugo. (Foto: Pixabay)[/caption] Kojem fitilju će biti prinesena vatra? Najverovatnije, svim trima. Naši prijatelji preko bare neće igrati na jednu kartu već će se osigurati. Smrt evrozone će dovesti do podrške dolaru, a rezultat će biti - nastavak diktature Sjedinjenih Američkih Država za duži vremenski period. Nije isključeno da Vašington sanja i potpunu dolarizaciju EU, što bi u velikoj meri oživelo umiruće štamparske mašine i donelo svežu snagu učaurenim finansijskim magnataima. Pri čemu, neki delovi, pretvorene u ekonomsku ruinu, Evrope mogli bi da podivljaju do stepena otvorenog oružanog sukoba i napada na Rusiju, za šta bi blagu ideološku osnovu pripremio Stejt department. Trezvenomisleće zapadne zemlje zato planiraju da se uhvate u koštac sa radikalnim islamistima. U slučaju rasplamsane istočnoevropske šizofrenije, oni jednostavno za to neće imati snage. Američkom samoljublju, ranjenom porazima u svim aspektima, kao vazduh je potreban novi grandiozni projekat u duhu holivudskih filmova katastrofe. Tužno istorijsko iskustvo prethodnika ničemu ne uči ni SAD, ni Evropsku uniju, jer ga oni ne znaju. Sopstvene greške, oni, naravno, ponekad uzimaju u obzir, ali predator ne može promeniti matricu svog uma i uvek će skakati na neprijatelja, dok mu ovaj, izgubivši strpljenje, ne zavrne šiju. Zbog toga, mi predlažemo svoj kratak scenario za predstojeći blokbaster: „Jednom, davno, Rotšild, Rokfeler i Morgan odlučili da odgaje u Evropi Hitlera. Kraj avanture je dobro poznat. I bez obzira gde planiraju da ga ponovo odgaje - njegov kraj će biti isti".

Pročitajte još:Šta hoće Putin?LAZANSKI: Poruke s Crvenog trga

Izvor: fakti.org