Piše: Pepe Eskobar
Spektakularni poraz neoliberalkonske (od termina neoliberalizam i neokonsi; prim. prev.) Demokratske partije – zarobljene od klintonovske keš mašinerije – u suočavanju sa Trampovim fenomenom gotovo izvesno će dovesti do radikalne preorijentacije ka, još jedanput, njenom prirodnom glasačkom telu – američkoj radničkoj klasi i progresivnim reformistima.
Majkl Hadson insistira da je to jedini izlaz: „Da li će samo stajati po strani i dopustiti da partiju nakon Hilarinog pada zarobi Goldman Saksova Siti grup banda Roberta Rubina, koja je podržavala Klintonovu i Obamu?“
Hadson navodi da je za demokrate jedini izlaz povratak staroj dobroj krilatici „To je ekonomija, budalo!“ („It’s the economy, stypid!”). Ovo povlači jednu pikantnu kontradikciju. Upravo ta rečenica je bila pobedonosna mantra Bila Klintona u dinamičnim 90-tim. U 2016. Bil je naizgled bio ignorisan u Hilarinoj kampanji, hendikepiranoj Podestom i Vikiliksom.
Povrh toga, sudeći prema Hadsonu, raskid sa neoliberalnom opsesijom „mora početi od administracije Bila Klintona, prijateljski nastrojene prema Volstritu, „kako bi se posao doveo do kraja“. Jedina nada za demokrate je da „urade ono što je britanska Laburistička partija uradila kad je počistila Blerove tačeriste“.
NJujorški poslovni/investicioni izvor sa jakim vezama u američkom establišmentu koji je nagovestio Trampovu pobedu nedeljama pre nego što se dogodila predlaže radikalno drugačiji pristup:
„Tramp bi trebalo da se sastane sa Bilom Klintonom da porazgovaraju o njegovim idejama podrške inovacijama koje kreiraju nove industrije, što je razlog zbog kojeg je Klintonova vladavina bila toliko uspešna. Napustio je kabinet sa rejtingom od 65 odsto uprkos skandalu sa Monikom Levinski. Bil mi je rekao da je planski stvorio dot.com eru sa ciljem sponzorisanja inovativnih ideja i da nije mario zbog toga što je 98 odsto novih start-ap kompanija propadalo, sve dok je preostalih dva odsto vuklo ekonomiju napred. Do te mere je bio uspešan da je ostavio ogroman budžetski višak, koji je Buš junior potom spiskao u sumanutim ratovima. Možete li da zamislite kako trošite 3.000 milijardi dolara na pronalaženje jednog čoveka u Avganistanu ili imaginarnog oružja za mosovno uništenje u Iraku?“
I to nas dovodi do Kerola Kiglija: „Kigli je bio učitelj Bila Klintona, kojeg je pomenuo u svom inauguracionom govoru. Napisao je važno delo Evolucija civilizacija, u kojem se bavi uticajem tehnološkog napretka na stimulisanje ekonomije. Veoma dosadna, ali važna knjiga. Nakon što sam je pročitao, razgovarao sam o njoj sa Bilom i primetio da je zna napamet. Rekao je da je ta knjiga temelj cele njegove političke karijere i naveo da je ključna stvar razumeti kako podsticati inovacije boreći se sa institucionalnim predrasudama protiv promena.“
Bil Klinton bi bez problema prihvatio da uveri Trampa u važnost inovacija za američku ekonomiju, imajući na umu da tehnološki napredak (na primer, robotika) ne podrazumeva uvek otvaranje novih radnih mesta.
Međutim, Bil bi potpuno drugačije reagovao kad bi morao da prizna kako kazino-kapitalizam Volstrita mora biti stavljen pod kontrolu, budući da je on otvorio tu Pandorinu kutiju. Naš izvor predlaže da Tramp postupi sasvim drugačije:
„Jednostavno rešenje je da se odvoje bankarske pozajmice od svih drugih aktivnosti, kako je nalagao Glas-Stigalov zakon. Banke ne bi smele da trguju u stranim valutama, derivatima itd. Smele bi da pozajmljuju isključivo fabrikama. Ključ je da se FED natera da bankama dozvoli pozajmice samo za produktivne investicije, a ne za finansijske spekulacije. Ukinuo bih sve marginalne bankarske pozajmice. Osim toga, Komisiji za hartije od vrednosti (SEC) bi trebao da bude poveren zadatak sprečavanja upotrebe novčanih pozajmica za manipulaciju tržištem“.
Nazovite to višim poretkom od Trampovog tornja.
Čak 47 odsto američkih birača nije iskoristilo svoje pravo glasa 8. novembra. Za Trampa je glasalo, grubo rečeno, oko 25,5 odsto ukupnog broja upisanih birača, što je zapravo manje od Hilarinih 25,6 odsto. To znači da on de fakto ima mandat četvrtine Amerikanaca. To i nije baš preterano visoka popularnost. Ključno pitanje je da li će tramponomika (Trampova ekonomska politika; aluzija na čuvenu Reganovu „reganomiku“; prim. prev.) biti u stanju da makar donekle obuzda najdivljije aspekte nekontrolisanog neoliberalizma.
Majk Dejvis, autor knjiga Grad kvarca i Planeta favela, navodi da je nemoguće pomiriti ekonomske tegobe milenaralaca sa strahom starije belačke radničke klase. On smatra da rešenje nije u „trampizmu“, nego u „demokratskom socijalizmu“, koji bi pokrenuo novi nju dil, istinsku „Ekonomsku povelju o pravima“ (Povelja o pravima – na engleskom “Bill of rights“ – je kolektivni naziv za prvih deset amandmana na Ustav SAD; prim. prev.). Nema šanse da će republikanski Kapitol hil (deo Vašingtona u kojem se nalazi Kongres SAD; prim. prev.) dopustiti Trampu da izvede neki ruzveltovski (Frenklin Delano Ruzvelt) trik.
Noam Čomski je pragmatičniji. On primećuje kako „prvobitna reakcija poslovnog sveta otkriva da Big farma, Volstrit, vojna industrija, energetska industrija i slične divne institucije očekuju veoma svetlu budućnost“.
Ali postoji bar jedna veoma pozitivna stvar; Tramp je predložio infrastrukturni program vredan 1.000 milijardi dolara – kopirajući ono na čemu Kina radi već duže od decenije. Čomski navodi da je to u suštini Obamin stimulativni program koji je odbijen u Kongresu pod izgovorom da bi doveo do eksplozije deficita. Mnogo veća eksplozija će se dogoditi ukoliko Tramp izgura šta je naumio, s obzirom da je predložio „radikalno smanjenje poreza za bogate i korporativni sektor i povećanje budžeta Pentagona“.
Postoje, doduše, dve opcije. Prva je da se prosto ignoriše nadimanje balona deficita u skladu sa maksimom Dika Čejnija: „Regan je dokazao da je deficit nevažan“. Druga je varijacija prve, prema predlogu Elen Braun, štampajte koliko god novca je potrebno da se izgradi sva neophodna infrastruktura.
Volstrit je masovno glasao protiv Trampa. Bil Klinton je bio njihov Otac, Sin i Sveti duh. Budući da su sada termini „levica“ i „desnica“ i „progresivci“ i „populisti“ gotovo u potpunosti obesmišljeni, možda nagovoranje Bila Klintona da svrati do Trampovog tornja nije tako loša ideja.
Izvor: Sputnik International/ Novi Standard
