Piše: Rostislav Išćenko, komentator informativne agencije RT Sada rukovodioci američkog vojnog ministarstva imaju mesec dana da se prilagode novim strateškim prioritetima. Praktično svi posmatrači su primetili da se prvi put u poslednjih pet godina na spisku odbrambenih prioriteta SAD nije našla Rusija, koja je u poslednje dve godine Obaminog mandata zauzimala počasno prvo mesto glavnih pretnji za Sjedinjene Američke Države. Američki jastrebovi su zato čak već stigli da izraze ogorčenje tim povodom i da obećaju Trampu da neće uspeti da tek tako prekine konfrontaciju sa Moskvom. Navodno će otpor u Pentagonu, Senatu i Predstavničkom domu Kongresa biti više nego ozbiljan. Mislim da oni u konkretnom slučaju preuveličavaju mogućnosti suprotstavljanja Trampovom opredeljenju da postigne kompromis sa Rusijom. Da američke elite nisu smatrale da je politika liberalnih globalista, čije je oličenje bila Hilari Klinton, iscrpela svoje mogućnosti, Tramp ne bi postao predsednik. A bili smo svedoci da je grupacija radikalnih globalista, koja se okupila oko Soroša i pokušala da spreči Trampa da dođe na vlast, bila apsolutno marginalizovana. Čak ni onaj deo elite koji se kladio na pobedu Klintonove nije podržao radikalne globaliste. To znači da se američka politička elita složila i sa potrebom promene spoljnopolitičkih prioriteta. Zato će se Trampove inicijative, svakako, suočiti sa birokratskim otporom, ali ni približno tako snažnim kako smatraju pesimisti. Opasnost vreba s druge strane. Prvi put u poslednjih nekoliko godina među odbrambenim prioritetima SAD kao jedna od glavnih pretnji našla se Kina. U paketu sa ekonomskim zahtevima prema Kini koje je Tramp već najavio, kao i oštrim diplomatskim gestom (izjavom da SAD ništa ne obavezuje da poštuju princip "jedne Kine"), to znači da se Tramp odlučio za konfrontaciju sa Kinom u svim sferama. Može se očekivati intenziviranje vojne konfrontacije između Vašingtona i Pekinga u akvatoriji Tihog okeana u celini, a naročito u Južnom Kineskom moru. Nesuglasice u tom regionu nisu ništa manje složene od onih na Bliskom Istoku, i situacija može da dostigne usijanje gotovo u tren oka. Pritom je Rusija zainteresovana za održavanje dobrih odnosa praktično sa svim potencijalnim učesnicima sukoba. A demonstrativna spremnost Trampa na traženje kompromisa sa Moskvom skida sa spiska oponenata i SAD. Međutim, Kina je saveznik Rusije. Premda vojno-političke obaveze nisu formalizovane nikakvim sporazumom, na osnovu izjava šefova država i konkretnih poteza (naročito u poslednje dve godine) može se smatrati da su saveznički odnosi uspostavljeni. Štaviše, Rusiju za Kinu vezuje nešto više od prostog potpisivanja formalnih papira. Kao što je poznato, kada sporazum prestane da bude koristan, uvek se nađe izgovor za njegovo nesprovođenje. Ali, ovo nije takav slučaj. Svi ruski politički i ekonomski projekti pravljeni su polazeći od pretpostavke da će Kina narednih decenija biti jedna od vodećih privreda planete. Ako kineska privreda propadne (a Trampov plan podrazumeva upravo takav rezultat), prestaće i kinesko-evropska trgovina, a sa njom i tranzitni tokovi preko ruske teritorije. Trampov plan je zasnovan na obnovi američke ekonomske moći putem vraćanja proizvodnje iz Kine u SAD i eliminisanju nejednake trgovinske razmene između tih dveju zemalja. Grubo govoreći, Tramp želi da se robe, koje sada proizvode Kinezi u američkim preduzećima izmeštenim na kinesku teritoriju i koje zatim prodaju Amerikancima i Evropljanima, proizvode u fabrikama vraćenim na američku teritoriju i da ih prodaju Amerikanci. I ujedno, da porezi popunjavaju američki budžet. Nije teško shvatiti da Amerikanci, ukoliko se to dogodi, neće morati ništa da prevoze preko ruske teritorije. NJihovi robni tokovi ka Aziji će prolaziti kroz Tihi okean, a ka Evropi — kroz Atlantski. I neće ih voziti ruski vozovi i kamioni, već američki trgovački brodovi. Ako Tramp uspe da vrati Americi status 'majstorske radionice sveta', nema sumnje da će sve glavne trgovinske i političke veze tog istog sveta voditi ka SAD. Američke elite su zato i prihvatile Trampov program, jer su globalisti, iskreno verujući da je Kina jača od Rusije i da će lakše pobediti na tom "frontu", pogrešili. Postalo je jasno da Vašington može da pogine zajedno sa Moskvom u nuklearnom ratu, ali da ne može da pobedi Rusiju. Tramp je samo predložio da se okuša sreća na "kineskom frontu". NJegov program se zasniva na pretpostavci da će Kinu biti lakše pobediti. Ali, isto kao što je hipotetički pad Rusije predodređivao pad Kine (zbog čega je Peking i podržao Rusiju u konfrontaciji sa Vašingtonom), hipotetički pad Kine predodređuje, ako ne pad Rusije, onda njeno izolovanje i faktičko svođenje na nivo regionalne sile. Tramp je spreman da, kao kompromis, prizna ruske interese u zonama koje su potpuno uništene politikom globalista (Ukrajina, Sirija, moguće Istočna Evropa), kao i u Srednjoj Aziji, koja će u slučaju suzbijanja Kine postati duboka svetska periferija. Te "akvizicije" zahtevaju ogromna ulaganja, ali nisu sposobne da donose profit ukoliko SAD okupe oko sebe ceo ostatak sveta. Stoga Moskva nikako ne može da nemo posmatra kako Tramp pokušava da uništi njenog strateškog partnera u Aziji. Rusko delovanje u odnosima s Kinom teško da može da se svidi Americi. S obzirom na tradicije vašingtonske diplomatije, može se očekivati primena metoda "uvezivanja". Postizanje dogovora o Evropi i Bliskom Istoku biće uslovljeno ruskim davanjem Americi odrešenih ruku po pitanju Kine. Kao što je već rečeno, Moskva ne može to sebi da dozvoli. A to znači da se dugoročno kompleksno rešavanje rusko-američkih nesuglasica odlaže. Naravno, retorika nove administracije će biti umerenija. Smanjiće se i vojno-politički pritisak na Moskvu (resursi su potrebni Trampu za reforme u SAD, kao i za konfrontaciju s Kinom), ali problemi neće biti rešeni, već odloženi za kasnije, kada SAD reše kinesko pitanje.
U svakom slučaju, dok god se Kina nalazi na spisku vojnih prioriteta američke administracije, ma koliko Vašington ispoljavao svoj prijateljski stav prema Rusiji, ne može se govoriti o odricanju SAD od agresivne politike globalne hegemonije, već o prebacivanju glavnog udara sa ruskog na kineski "front". A to znači da ćemo moći da osetimo samo privremeno varljivo olakšanje, ali da se pretnja zbog toga neće smanjiti. Izvor: fakti.org
