Pravda

Piše: Aleksandar Pavić „Bezgrešni“, „napredni“ globaliberalneokonzervativni Zapad nikad ne može pred očima javnosti ili istorije da bude kriv za nešto loše što se dešava, ili odgovoran za neki zločin. Uvek je neko drugi kriv, uvek se mora pokrenuti lov na veštice da bi se skrenula pažnja sa sopstvene krivice, nesposobnosti, zločinačkih namera. „Meka moć“ ne trpi istinsko suočavanje sa sopstvenom prošlošću. Hilari Klinton je bila barjaktar takvog Zapada. I njene pristalice, sponzori, saučesnici, i dalje ne mogu da se pomire sa činjenicom da je ona izgubila na izborima. Po njima, nemoguće je da je običnom američkom svetu dozlogrdila globalistička politika koju je lansirao seksualni manijak i masovni ubica za koga se udala, politike koja je industrijski, finansijski i moralno opustošila onu Ameriku koja je narodnu privrženost obezbeđivala tako što mu je, više od verovatno bilo koje druge zemlje, pružala ravnopravnu priliku da uspe, ako je spreman da radi i rizikuje, i da misli i radi šta hoće ako to ne krši ustav i zakone. Ma neee. Naprotiv, ubeđuju nas izborni gubitnici, sigurno bi za Hilari i njene konsultante-multimilionere, multi-kulti japije i ljubitelje sušija i „umerenih terorista“ listom glasao taj ubogi svet koji životari na ogromnom prostoru između zlatnih američkih obala, kojeg je sama Hilari prezrivno tokom kampanje nazvala „šakom jada“ – samo da se nije umešala zla, nedemokratska, retrogradna, neokomunistička, kagebeovska Rusija i, u sprezi sa “izdajnikom“ Trampom, pomrsila im svima račune. Sad još samo treba dokazati kako se to tačno desilo, odnosno kome je Putin tačno naredio, koga je potplatio a koga kompromitovao da taj pakleni plan sprovede u delo. I s kim se to iz Trampovog kabineta udružio. Kako je to tačno, i to u sprezi sa američkim konzervativcima „petokolonašima“, Rusija otela smernom i poštenom američkom narodu mogućnost da ga Hilari jaše četiri, a možda i celih osam godina – pitanje je svih pitanja koja zaokupljaju sluđeni, zbunjeni, dezorijentisani, ali ipak spremni za svako zlo globaliberalneokonski mozak još od noći 8. na 9. novembar 2016. godine. I, posle svih senzacionalističkih najava, napisa, ekskluziva, nezakonito objavljenih poverljivih razgovora, iza kojih su stajala najsvetlija imena i „brendovi“ „slobodnih i nezavisnih medija“ bezgrešnog Zapada, poput etabliranih NJujork tajmsa i Vašington posta, ali i novijih zvezda na liberalnom medijskom nebu poput Hafington posta, Politika, Bazfida, itd. – još uvek nemamo ništa. Nikakve konkretne dokaze za „rusko mešanje“ u američke izbore. Nikakvog traga od „saradnje“ Trampa ili njegovih ljudi sa navodnim naslednicima samog Josifa Visarionoviča u Lubjanki. Ovo su, između ostalih, potvrdili i direktori američke Nacionalne obaveštajne agencije i Federalnog biroa za istrage, kao i nekadašnji drugi čovek CIA. Što, naravno, ne znači da „istrage“ neće biti nastavljene. Jer, kako neki od kongresmena iz redova ranjenog global-establišmenta drže, samo zato što za osam meseci nije nađen nikakav dokaz, ne znači da neće kad-tad biti nađen. Niti da uobičajeni razgovori i kontakti sa ruskim – kao i sa bilo kojim drugim – diplomatama ne znače „nešto više“ od onoga što spada u opis posla svakog ko se bavi normalnim državnim poslovima u Vašingtonu. A sad je, na samom početku proleća, ova rusofobija izbornih gubitnika i ugroženih geopolitičkih hegemona i formalno-pravno legitimisana, pošto je direktor FBI DŽejms Komi pred američkim kongresom upravo potvrdio da je u toku opsežna istraga o „pokušajima ruske vlade da se umeša u predsedničke izbore 2016. godine“, što uključuje i istragu o „eventualnim vezama između pojedinaca koji su učestvovali u Trampovoj kampanji i ruske vlade“, kao i o postojanju „koordinacije“ između njih. Koliko će istraga trajati – to niko ne može da kaže. Sam Komi je pred kongresom rekao, s ozbirom da se radi o „kontraobaveštajnoj istrazi“ koja se tiče poverljivih podataka, da on neće biti u mogućnosti da kaže ni šta se tačno istražuje ni ko. Predsedavajući komiteta za obaveštajne poslove donjeg doma kongresa Devin Nunjes je novonajavljenu istragu opisao kao „veliki sivi oblak“ koji će lebdeti nad Trampovom Belom kućom: „Mislim da će ovo biti vrlo problematično – da ne možete čak ni da kažete da li su ljudi u Beloj kući ili administraciji pod nekom vrstom istrage. Mislim da je to vrlo problematično,“ zabrinuto je konstatovao Nunjes. NJegov kolega, republikanski kongresmen Majkl Turner, takođe je, sa sličnom zebnjom, upotrebio metaforu oblaka, konstatujući da Komijevo saopštenje o pokrenutoj orvelovskoj istrazi najavljuje „oblak koji podriva naš sistem“. Dobrodošli u Haški tribunal – American style. Ono što brine republikance je, razume se, san snova za Hilarine „demokrate“. Tek ovo su prave igre bez granica, u režiji Velikog brata lično: istraga o kojoj se ništa tačno ne zna, sa neodređenim opsegom i rokom trajanja. Tramp je i zvanično dobio svoj Damoklov mač. Kao, uostalom, i rusko-američki odnosi. Ako bude bilo po globaliberalneokonsima, glavna tema više neće biti kako popraviti ozbiljno narušene rusko-američke odnose, već – ko se uopšte usuđuje ne da popravlja odnose sa Rusima, već da s njima čak normalno i razgovara. Koliko je to sve pakleno pokvareno i opasno, ne mora ni da se objašnjava. I po rusko-američke odnose i svetski mir, i po samu demokratiju, odnosno ostatke njenih ostataka. Kao što ne mora da se u Srbiji objašnjava ni to koliko sve ovo liči na lov na veštice koji se iz globaliberalnekon Brisela-Berlina-Londona-Pariza u poslednje vreme pokušava pokrenuti na našim prostorima, uz pomoć gebelsovskih laži poput ovih najnovijih izvestioca EUroparlamenta za Srbiju Mekalistera – da je za sve sadašnje „nevolje“ i „destabilizaciju“ kod nas zapravo kriva Rusija. A ne nikako Zapad, koji od početka veka ima monopol nad svim spolja indukovanim političkim, diplomatskim, ekonomskim, društvenim i kulturnim procesima. Sve ovdašnje „tranzicije“, „demokratizacije“, „humanitarne intervencije“, i „integracije“ nose isključivo zapadni pečat. U svemu tome je Rusija kriva jedino zato što je živa. Nažalost, Hilari, Angela, Mekalister, Mejova, Soroš i ostatak vesele družine to stvarno tako i misle. I spremni su da ginu do poslednjeg Srbina da bi to dokazali. Računajući, valjda, da imaju posla sa večitim ponavljačima. Imaju li? Izvor: Fond strateške kulture