Bajden, homoseksualci i “naša” vojska
O upotrebljivosti LGBT+ aktivizma za američku spoljnu politiku (ovo +, inače, stoji zbog mahnite hiperinflacije raznoraznih seksualizama koja – hiperinflacija – preti da ovu skraćenicu učini dužom od broja pi) sasvim je otvoreno govorio tadašnji potpredsednik SAD DŽozef Bajden.
Iz arhive izvlačimo njegov govor u Los Anđelesu od 25. marta 2014: „Barak (Obama) i ja verujemo da su prava LGBT osoba neodvojivi deo američke promocije ljudskih prava širom sveta… Prva i najvažnija stvar koju je ova administracija uradila je to što je iskoristila svoju nadmoć najmoćnije nacije na Zemlji da stane u odbranu LGBT prava širom sveta… A to znači i da smo svoje diplomate obučili i opremili tako da LGBT prava integrišu u spoljnu politiku Amerike u 21. veku.“
Bajden dalje u svom govoru iznosi pohvale na račun partnera u zaštiti LGBT prava kao što je Albanija – da, Albanija – i kritikuje one koji ta prava ne poštuju po meri američke spoljne politike – pogađate, kritika je pre svega usmerena prema Rusiji i Kini – i sve bi to još možda i moglo da se pomeša sa iskrenom borbom za ljudska prava, doduše, ovde nam na pamet opet pada zlosrećna Libija, samo da je potpredsednik Bajden i jednom rečju, a nije nijednom, spomenuo Saudijsku Arabiju. U kojoj se manifestovanje homoseksualizma – prema izveštajima Bi-Bi-Sija, „Gardijana“ i „Vašington posta“ – kažnjava i mučenjem, doživotnim zatvorom, pa čak i smrću.
Uz ono što je rekao, i ovo što Bajden tada nije rekao govori nam zapravo baš sve što treba da znamo o motivima američkog zalaganja za LGBT+ prava širom sveta. Ta prava su, naime, vredna pažnje samo ako su (geo)politički upotrebljiva. Da je drugačije, Bajden bi o Saudijskoj Arabiji morao da kaže baš sve ono što o njoj nije rekao.
Tako da nimalo ne treba da nas čudi što je taj svoj govor u Los Anđelesu, sav posvećen globalnoj američkoj borbi za prava seksualnih manjina, završio rečima: „Neka Bog zaštiti našu vojsku.“ Posle čega je, stoji u zvaničnom transkriptu, usledio aplauz.
EPOA – European Pride Organisers Association – organizacija organizatora parada ponosa širom Evrope, okuplja i one zemlje koje se nalaze na nišanu NATO članstva, gotovo bez izuzetka. Od Srbije, Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije i naravno Crne Gore, preko Moldavije pa do one dve postsovjetske države u kojima je NATO udar na Rusiju najizraženiji, Ukrajine i Gruzije.
Rusija, Belorusija, Kazahstan i tako redom skroz do Kine, prajdova nema tamo gde nema američke ruke u obliku čeličnog stiska, što nas učvršćuje u uverenju da tu uopšte nije reč o samonikloj i spontanoj pojavi već o procesima kojima je dirigovano sa stanovišta o kome je govorio citirani potpredsednik Bajden.
Beograd 2022
Sve nas to dovodi do Srbije i Beograda koji će, pošto su imali zadovoljstvo da ovog septembra organizuju Paradu ponosa kojoj je – naravno – prisustvovao i odlazeći američki ambasador Kajl Skot, imati i naročito zadovoljstvo da kroz tri godine, 2022, budu domaćini Euro prajda, panevropske Parade ponosa. U nadmetanju za organizaciju toga pobedili smo Barselonu, Lisabon i Dablin.
I sve to možda ne bi ni bilo vredno naročitog osvrta da organizatori beogradskog prajda, uz svoju prijavu na konkurs za 2022, nisu priložili i pismo premijerke Srbije Ane Brnabić u kome ona u ime Vlade Srbije pruža „punu podršku“ kandidaturi i obećava pomoć u organizaciji ove manifestacije. Zbog koje će, najavljeno je već, „glavna obeležja grada biti dekorisana duginim bojama“ a naš grad, iako nas o tome niko ništa nije pitao, sav razdragan i veseo (eng. gej).
Iako bismo, iz pristojnosti, radije po strani ostavili premijerkino seksualno opredeljenje, njena lična stvar uostalom, to ne možemo već i zbog razložne sumnje da je upala u, takoreći, moralni sukob interesa budući da funkciju koju obavlja koristi za afirmaciju sopstvenih sklonosti.
Ako pak na to dodamo i nesumnjivu činjenicu da ovaj njen potez, da je u medijima dobio pažnju kakvu nam se čini da zaslužuje, svakako ne bi naišao na odobravanje najvećeg dela ovdašnje javnosti, a pogotovo ne onog njenog dela koji glasa za stranku kojoj ima da zahvali što je dospela na premijersku funkciju, i dodatno imamo razloga da se zapitamo zašto je to učinila. Možda, zaista, veruje u plemenitost borbe za prava seksualnih manjina, ali način na koji to čini u prisustvu ambasadora Skota, uz Bajdenovu izgovorenu i neizgovorenu poruku koja svemu tome nudi dopunski smisao, čitavom pregnuću daju i dimenziju koja se više tiče tuđih nego naših interesa, uključujući tu i ovdašnju LGBT+ populaciju.
Populaciona politika
Dublji pak problem s ovom državnom promocijom LGBT+-izma zadire skroz do pitanja naše nacionalne bezbednosti, onako kako je ona definisana Strategijom nacionalne bezbednosti koja je nedavno dostavljena Skupštini Srbije na usvajanje.
U njoj se sasvim ispravno upozorava da „sve veći bezbednosni rizik predstavlja stanje u demografskoj sferi koje karakteriše niska stopa nataliteta“, da „problemi demografskog razvoja Republike Srbije“, koji se „ispoljavaju u vidu niske stope nataliteta“, mogu „doprineti (…) starenju stanovništva i, u krajnjem, ugrožavanju samih osnova biološkog opstanka stanovništva Republike Srbije“, zbog čega se i konstatuje da je „razvoj demografskog potencijala od primarnog značaja za Republiku Srbiju i njene građane. U skladu s tim, preduzeće se intenzivno sistemsko delovanje društvenih subjekata u svim sferama demografskog razvitka, i to: povećanja nataliteta, smanjenja mortaliteta i migracija građana (unutrašnjih i međunarodnih) radi povećanja radnog i fertilnog potencijala neophodnog za reprodukciju novih generacija.“
Pa se otuda i postavlja razložno pitanje (na koje je odgovor bolno očigledan) na koji to tačno način promocija LGBT+ vrednosti podstiče populacionu politiku i demografski razvoj društva? I kakva se to društvena klima stvara, ne poštovanjem prava manjina jer uopšte o tome nije reč već ovako agresivnim javnim zagovaranjem opredeljenja koje, takva je naime biološka nužnost, predstavlja slepo crevo kada se radi o „povećanju radnog i fertilnog potencijala neophodnog za reprodukciju novih generacija“, ovo nasuprot „ugrožavanju samih osnova biološkog opstanka stanovništva Republike Srbije“.
Što se pak budućnosti ovih procesa tiče, nastave li da idu putem kojim su krenuli, pa, nju već možemo da vidimo tamo odakle nam je i došla. Primera radi, Masačusetski tehnološki institut, čuveni MIT, studentima objavljuje uputstvo za upotrebu rodno neutralnih ličnih zamenica (ni muški, ni ženski, ni srednji rod, izmišljene su neke nove reči), izvesna Kejt Denijels na Bi-Bi-Siju deci predškolskog uzrasta objašnjava da ne postoji samo muško i žensko, bata i seka, nego „više od 100, ako ne i više, polnih identiteta“, a kad smo već kod obrazovanja dece, širom Amerike, pišu „NJujork tajms“ i „Gardijan“, travestiti po knjižarama deci čitaju priče kao što je „DŽulijan je sirena“, sve to sa ciljem da se „deci daju glamurozni, pozitivni, i nepokolebljivo kvir uzori“…
A sve je počelo zastavom duginih boja u San Francisku 1978. godine. Da li je ovo budućnost Srbije koju želimo? Ili bi bolje bilo da dugu vratimo deci…
Obaranje bombardera B-2 od mita do istine! Više o tome saznajte OVDE.
Izvor: pecat.co. rs
