Najnovije

SLOVENAČKI NAPOR DA SE RAZVIJE PVO: Od nade do propasti raketnog sistema Roland!

Dolazak ruskog hibridnog sistema „Pancir S-1“ (NATO oznaka SA-22 Grejhaund) i potvrda da je Srbija kupila ovaj PVO sistem koji će u budućnosti sa dve baterije činiti kičmu protivzadušne odbrane podstaklo je da se napiše priča o slovenačkom naporu da razvije savremeni PVO sistem, koji zbog narazumevanja visokih vojnih kadrova i politike nikada do kraja nije zaživeo. U okviru te priče podsetića se na nabavku raketnog sistema malog dometa „Roland 2“, koji je trebao da bude zamajac u razvoju PVO Slovenije i početak nabavke savremenih PVO sistema, malog i srednjeg dometa koji bi činili slojevitu odbrane ove članice EU i NATO.

Raketni sistem "Roland" (Foto: jutjub)

Priča o nabavci raketnog sistema malog dometa „Roland“ počela je februara 2000. kada je slovenačko Ministarstvo odbrane objavilo da će Slovenačka vojska 2001, godine uvesti u operativnu upotrebu jednu bateriju raketnog sistema “ Roland 2″, koji je upotrebljavala nemačka mornarica u PVO zaštiti baza, a koji su proglašeni kao višak.

Ova najava ubrzo je dočekana na nož slovenačkih medija koji su smatrali da je ovakva nabavka nepotrebna, da je sistem zastareo i da je novac izdvojen za ovu kupovinu bolje utrošiti za nešto „pametnije“.

Opis sistema „Roland“

Priča o razvoju raketnog sistema malog dometa „Roland“ počela je 1964. godine kada su francuska kompanija Aerospaitale i zapadno nemački Meseršmit- Bolkov- Blohom potpisali ugovor o razvoju novog raketnog sistema PVO malog dometa pod imenom „Roland“. Aerospaitale preuzeo je na sebe obavezu da razvije verziju za upotrebu u odličnim vremenskim uslovima, koja je nazvana „Roland 1“, dok je zapadnonemački koncern Meseršmit- Bolkov- Blohom preuzeo razvoj verzije za upotrebu u svim vremenskim uslovima. Da bi mogli zajednički nastupati prema drugim kupcima osnovana je nova zajednička kompanija Euromissile. Daljim radom primat je dobila verzija za upotrebu u svim vremenskim uslovima poznata kao „Roland 2“, a obeležava se i kako „Roland 3“ zbog modifikacija koje su usledile na sistemu od 1990 tih godina prošlog veka.

Francuzi su za sebe napravili 181 vatrenu jedinicu postavljenu na šasiju tenka AMX-30, posle čega je ovaj guseničar dobio oznaku AMX-30R. Od tog broja 98 je bilo u verziji „Roland 2“ i 83 u verziji „Roland 1“. Nemci su svoje „Rolande“ dobili 1978. godine kada su postepeno počeli da zamenjuju svoje dvocevne PVO topove tipa L/70 kalibra 40 mm. Do juna 1981. Zapadnonemačkoj Armiji isporučen je bio 141 „Roland“. Prva operativna jedinica sa ovim PVO sistemom bila je u Školi nemačke protivvazdušne odbrane u Rendsburgu, gde su se i obučavali mnogo decenija kasnije i prvi slovenački raketaši. Sa ovim sistemom opremljene su bile tri raketna puka „Bundesvera“ i to 100. koji je postao operativan juna 1981, 200. jula 1982 i 300. jula 1983. Svaki raketni puk činili su: Štab, tri raketne baterije svaki sa po 12 vatrenih jedinica, kao i baterija za podršku na svaki puk. Za Zapadnonemačku armiju ovaj raketni sistem bio je postavljen na BVP Marder koji su montirani u fabrici Tysen Henscel. Dok je za zapadnonemačku mornaricu bio montiran na teškim kamionima tipa MAN.

Od inostranih kupaca sistem su nabavili Brazil i to jednu batriju sa 50 raketa, zatim Španija koja je kupila 18 sistema i to 9 za upotrebu po lepom vremenu i 9 za upotrebu u svimn vremenskim uslovima zajedno sa 414 raketa. Sistem je bio razvrstan u šest četa kojima su bili pridodate i elektronske komponente kao što su osmatrački radar. Španska Santa Barbara je kasnije modifikovala ove „Rolande“ sa sistemom CESELSA za prepoznavanje letelica u naoružanju španskog RV. Španci su kasnije povećali broj vatrenih jednica na 100, a nabavili su i oko 2.000 raketa, od kojih je kasnije veliki broj preprodat drugim zemljama. Svi „Rolandi“svrstani su bili u 350. Roland grupu koja je bila deo 71. nezavisnog puka PVO. Deo „Rolanda“ pridodat kao PVO zaštita jedne oklopne i jedne mehanizovane divizije, kada su takođe zamenili dvocevne PVO topove Bofors kalibra 40 mm. Deo „Rolanda“ je takođe 1990. prešao na oklopna vozila točkaše BMR (6×6).

Raketni sistem malog dometa „Roland“ svoje vatreno krštenje imao je u Foklandskom ratu 1982. Roland je koristila Argentinska PVO za odbranu mesta Port Stenli. Tokom ovog kratkotrajnog sukoba „Rolandom“ je uništen jedan avion tipa „Si Herijer“ i dve 454 kilogramske bombe sa kojima su gađani Argentinski položaji. Roland je upotrebljen i u Iračko-Iranskom ratu, kao i u Pustinjskoj oluji 1991. godine. Jedan od njegovih žrtvi bio je britanski „Tornado“.

Takođe jedan od zanimljivosti vezana za ovaj PVO sistem bila je i to da je 1983. sistem počeo da pruža PVO zaštitu američkim vojnim bazama u Zapadnoj Nemačkoj, a sastav posada je bio mešovit. Naručeno je 95 vatrenih jedinica od kojih je 27 branilo tri američke vazdušne baze, a 60 jedinica čak 12 baza RV „Bundesvera“. Juna 1984. godine potpisan je ugovor o kupovini 20 vatrenih jednica za Zapadnonemačku mornaricu za PVO zaštitu njihovih vazdušnih baza. Sistem je bio postavljen na vozilo tipa MAN 8×8 tona. Sistem je postao operativan 1987. U sva ti vida Bundesvera do kraja 1991. godine bilo je operativno 68 Rolanda u RV, 20 u mornarici i kopnenoj vojsci 144 na šasiji BVP Marder.

Opis verzije „Roland 2“

Verzija Roland 2 koja je bila operativna i u Slovenačkoj vojsci namenjena je za delovanje na ciljeve koji lete brzinom 410 m/s odnosno 1,2 M na visinima između 10 i 5.500 metara i daljinama između 500 i 6.300 metara. Sistem omogućava tri tipa delovanja: radarski, optički i preklapanja oba tokom rada sistema uključujući i vođenje rakete na cilj. Pulsni doplerski radar Simens MPDR 16 ciljeva veličine 1 metar kvadratni koji lete brzinom između 50 i 450 m/s, otkriva na daljini između 1,5 i 16,5 kilometara, a na toj daljini otkriva i helikoptere. Kada je cilj otkriven identifikacijski sistem svoj tuđi (IFF) Simens MSR-400/5, prepozna cilj, a onda praćenje cilja preuzme nišanski radar ili operater sistema sa upotrebom optičkog sistema praćenja. Vreme reakcije od prepoznavanja cilja do ispaljivanja prve rakete je 6 sekundi, a vreme lansiranja druge rakete od 2 do 6 sekundi, što opet zavisi od vrste cilja. Po lansiranju rakete u slučaju radarskog ili optičkog sistema vođenja sistem šalje raketi preko komandne radijske veze o popravci smera, s tim da u slučaju optičkog načina vođenja rakete sistem prati raketu pomoću IC lokatora, a u slučaju radarskog načina sa pomoću mikrotalasnog izvora na raketi.

Raketa za PVO sistem „Roland 2“ je dvostepena i lansira se iz hermetički zatvorenog kontejnera i ima prilikom lansiranja stratnu masu od 66. 5 kilograma od čega 6,5 kilogama ima težinu kumulativno- rasprskavajuća bojna glava sa kontaktnim i blizinskim upaljačem. Bojna glava ima efikasni učinak u poluprečniku 6 metara od eksplozije. Raketa leti najvećom brzinom od 500 m/s i maksimalno dotiže daljinu od 6.500 i po visini 5.500 kilometara. Unapređena verzija rakete „Roland 3“ koja je u operativnu upotrebu ušla 1989 ima nešto veću brzinu od 570 m/s veći domet do 8 kilometara i veću visinu do 6 km. Bojeva glava je težine 9,2 kg i ima veći poluprečnik delovanja i efikasnija je. Brzina rasprskavajćih gelera iznosi 5.000 m/s što je 2,5 puta veća od fragmentacijskog uzroka bojne glave rakete „Roland 2“. Raketa Roland 3 može svo vreme leta da dejstvuje na ciljeve koji manevrišu s opterećenjme do 9 G.

Do šest sistema roland mogu da se koordiniraju međusobno preko povezivanja na mrežu i usklađuju delovanje na ciljeve, kako bi se sprečilo da na isti cilj istovremeno deluje više sistema, ili nijedan. Informacije o ciljevima Roland 2 može da posreduje i drugim sistemima PVO kratkog dometa, kao što su posade protivavionskih topova ili strelci prenosnih protivavionskih raketa.

U usavršavanju PVO sistema malog dometa „Roland 2“ za potrebe nemačkog vazduhoplovstva i mornarice razvijen baterijski osmatrački radar i kontrolni centar FGR ( Flugabwher Gefechtsstand Roland) FGR ima 2D radar TRM- L sa integrisanim IFF sistemom. Radar koji je smešten na 12 metara visokoj hidrauličnoj ruci, može da razlikuje avione i helikoptere u letu, može da otkriva lebdeće helikoptere i prepoznaje protivničke protivradarske rakete. Ciljeve otkriva na daljinama do 60 kilometara i 6 kilometara u visinu, cilj velik, 1 metar kvadratni u uslovima intenzivnog elektronskog ometanja i u šumu iz pozadine otkriva na udaljenosti do 46 kilometara. Osim otkrivanja ciljeva FGR centar obrađuje i podatke o broju i vrsti ciljeva, koje zatim komandir dodeljuje jednom ili više od 40 artiljerijski ili raketnih sistema, koje može da kontroliše.

Slovenački put ka Rolandu

Put ka slovenačkom Rolandu posle odluke da se nabave polovni raketni sistemi iz viškova nemačke mornarice krenuo je najpre izborom stručnih kadrova koji će činiti jezgro posade ovih sistema kad uđu u sastav Slovenačke vojske. Februara 2000. najpre je započeto četvoromesečnim kursom nemačkog jezika, kako bi buduće posade bile sposobne da prate predavanja zajedno sa pripadnicima nemačke vojske. Kursevi su održavani u dva nemačka centra Eschwilerju tehničko školskom centru i centru za PVO Nemačke u Rendsburgu. Program obuke u pogledu na određene specijalnosti je bio sledeći:

Oficirski program obuke za vodeći kadar baterije Roland. Ovaj program su pohađali komandant baterije,, njegov pomoćnik i komandanti vodova; obuka za podoficire za komandire odeljenja i osoblje koje se bavi održavanjem raketnog sistema na 1, 2 i 3 nivou; kurs za upravljanje simulatorom, za rukovanje raketama, operatere i osoblje za održavanje baterijskog radara i FGR centra za upravljanje vatrom.

Obuka na sistemu uključujući i gađanje na poligonu za PVO na Kritu učestovovala je i slovenačka posada, gde je proverena obučenost i osposobljenost posade za preuzimanje Rolanda. Takođe četvoronedeljna obuka sprovedena je billa i u 43. bataljonu PVO u Leiphamu.

Posle završetka obuke pripadnici baterije koji su izvršili obuku su postali i članovi komisije koja je izvela preuzimanje raketnog sistema Roland u Nemačkoj i njegovo prebacivanje do Slovenije, gde je organizovana i proba sistema pre uvođenja u operativnu upotrebu “ odbrana avio baze“ od napada gde je ceo sistem u celosti proveren.

Slovenačka iskustva sa Rolandom

Baterija sistema Roland po dolasku u Sloveniju 18. oktobra 2001, godine, inače 21 vozilo ušlo je preko graničnog prelaza Karavanke i odmah je dobilo je svoju matičnu jedinicu prvo u sastavu 1. lakog raketnog bataljona PVO koji je bio lociran na Vrhnici, kasnije preimenovan u 1. raketno bataljon PVO. Baterija je po svojoj formaciji brojala 41 pripadnika. U svom sastavu je imala: komandu, komandni vod, dva raketna voda i logistički i vod održavanja. Komandni vod bio je sastavljen od radarskog odeljenja i odeljnja veze čiji zadatak je bio uspostavljanje i održavanje sistema vođenja i komandovanja kada baterija izvodi borbene zadatke. Radarsko deljenje sastojalo se od Centra za upoland Coordinations Center) Slovenačka baterija je dobila sistem za obezbeđivanje veze od nadređene komande do baterije kad je sistem na većim daljinama razmešten.

Raketni vod čine tri raketna odeljenja, a ti u svakom po jedan oružani sistem Roland (RFU Roland Firing Unit) sa pratećim vozilom i pripadajućom opremom. Logističko-održavajući vod čine. odeljenje za održavanje elektornskih i hidrauličnih sklopova i odeljenje transportne komponente. U svom kompletu ima sistem mobilnih radionica za održavanje raketnog sistema Roland na drugom nivou, terensko vozilo i dva namenska vozila za prevoz raketa. Tokom borbenog delovanja baterije logističko-održavajući vod postaje baterijska stanica za snabdevanje (BSS).

Sistem vođenja i komandovanja izvodi se tako što komanda baterije sa svog komandnog mesta komanduje baterijom u svim segementima komandovanja, osim u funkciji praćenja situacije u vazdušnom prostoru i upravljanja vatrom, koji su izdvojeni i prenseni na centar za upravljanje vatrom, koji je u sastavu radarskog odeljenja. Komandno mesto baterije se pojavljuje i kao lokalno komandno mesto PVO (LADCP- Local Air Defense Comannd Post). To komandno mesto baterije ima sposbnost praćenja situacije u vazdušnom prostoru i po potrebi može u nuždi preuzeti upravljanje vatrom. U bateriji su bile postavljene i tri radio mreže i to: ADMIN KOM za vezu između komandnog mesta, centra za upravljanje vatrom i baterijskom stanicom za snabdevanje, kao i DATA KOM i KOMMAND KOM, koja se uspostavlja između centra za upravljanje vatrom i oružanim sistemom. KOMMAND KOM prati i komandno mesto baterije i po potrebi se uključuje u njen rad. Informacije o situaciji u vazdušnom prostoru i komande za borbeno delovanje se prenose od centra za upravljanje vatrom do oružja u digitalnom obliku i u govornom obliku. Kada dođe do prekida rada centra za upravljanje vatrom, preuzima ulogu praćenja situacije u vazdušnom prostoru i upravljanjem oružjem i komandno mesto baterije. Ovakav način rada omogućava uključenje baterije u integrisani sistem PVO NATO.


Raketna baterija Roland namenjena je pre svega odbrani objekata ili manjih područja od osmatranja ili od napada iz vazdušnog prostora iz ekstremno niskih, niskih i graničnih srednjih visina u svim vremenskim uslovima 24 časa 365 dana u godini. U pogledu zaštite prostora može da štiti veličinu 20×20 km pa sve do 30×30 km. Efikasno štit komunikacije do približno 40 km. Slovenija je dobila inače bila modifikovan sistem Roland koji je proizveden 1988 i 1989 godine. Slovenačka modifikacija se odnosila na oružani sistem i centar za upravljanje vatrom pa do integracije GPS i promene programske opreme na dotadašnjim i ugradnja novih računara u centar za upravljanje vatrom koji omogućava izmenu radarske slike i drugih podataka sa drugim sistemima praćenja i upravljanja.

Pre nego što se pojavio u SV bilo je puno kritike uprkos negativnim pogledima sistem je ostao operativan sve do 2013. godine kada je iznenada u najvećoj tišini u sklopu ekstremnih mera štednje povučen, a Slovenija ostala uprkos svim kritikama bez sistema sa kojim je čuvala nebo. Povlačenje je došlo u trenutku kada je očigledno postalo potrebno imati jedan ovakav sistem u svom sastavu koji bi čuvao nebo od niskoletećih ciljeva pre svega dronova što je pokazano kao najveća pretnja u godinama koje su došle. Godinu dana posle povlačenja sistema 2014. oko 152 rakete je istekao rok trajanja i one su morale biti uništene, što je i urađeno 2016.

U Hrvatsku je tako poslato 49 raketa iz prve serije, 52 rakete iz druge i 50 raketa iz treće serije. Rakete su onesposobljene. U početku je bilo predviđeno da se 15 raketa delaborira i one ostave kao eksponati, ali na kraju potpisan je aneks pa su i one uništene. Tako da na teritoriji Slovenije više nije ostala nijedna raketa. Za ovaj posao Ministarstvo odbrane moralo je da plati 60.000 evra.

Što se tiče druge opreme iz sastava raketne baterije Roland tu se pre svega misli na dentar za upravljanje vatrom baterije Roland sa baterijskim radarom, vozila za prevoz raketa, agregati i drugi uređaji se idalje koriste u sastavu dve lake raketne baterije PVO na aerodromu Cerklje ob Krki, dok je ostatak sistema Roland konzerviran i smešten u kasarni Ivan Cankar na Vrhnici u sastavu 157. logističkog puka koji do konačnog izbacivanja ovog raketnog sistema iz operativne upotrebe na njemu izvodi minimalna održavanja.

Ovim je bila zapečaćena dalja sudbina razvoja raketnih jedinica PVO u Slovenačkoj vojsci. Valja napomenuti da je bilo planirano Srednjoročnim odbrambenim planom 2016-2020 nabavka sisterma za PVO, kao i modernizacija sistema za komandovanje i kontrolu PVO, međutim ti planovi usled stalnih kadrovskih tumbanja u vrhu SV, međusobnog nepoverenja visokih vojnih krugova, karijerizma i preteranog mešanja politike uticali su da Slovenija već četiri godine kao članica NATO i EU nema adekvatnu PVO iako je dužna bila da obezbedi PVO sisteme kratkog dometa za zaštitu komandnih mesta u području delovanja Srednje bataljonske borbene grupe, koja i dalje nije formirana. Jedino što je izvesno jeste da je Slovenija izgubila mogućnost razvoja PVO ne samo za niže visine, već i za srednje. Izgubljeni su kadrovi, a ponajviše kontinuitet kome se težilo od 1992, a nikad nije bio ostvaren da Slovenija dobije jaku PVO koja bi bila sposobna samostalno da zaštiti svoj vazdušni prostor.

Tehnički podaci o sistemu Roland

Borbeni sistem:

Najveća daljina uništenja cilja 6000 m

Brzina rakete 500m/s

Najveća brzina cilja 410 m/s

Temepratura delovanja sistema -40 C do +52 C

Vreme prelaska iz marševskog u borbeni položaj 4 min

Srednje vreme ragovanja od trenutka kad je cilj uočen na ekranu 6-8 s

Vreme delovanja na drugi cilj sa novom raketom 3-6 s

Vozilo FRR roland

dužina 9750 mm

širina 2900 mm

visina

u marševskom položaju 3950 mm

sa dignutom antenom osmatračkog radara 5520 mm

sa dignutom antenom radijskog uređaja 5700 mm

Težina celog sistema 27.000 kg

Težina oružanog sistema bez vozila 18.000 kg

Raketa Roland 2

Kalibar 160 mm

Dužina 2400 mm

Težina 65 kg

Brzina leta 500 m/s

Težina bojne glave 6,5 kg

Bojeva glava kumulativna rasprskavajuća

Vođenje radijsko

Koliko ukrajinski lovci imaju šanse protiv ruskih, saznajte OVDE.

Izvor: vojnopolitickaosmatracnica.wordpress. com

Bonus video

 

Da li je bilo doseljavanja Slovena, Srba, na Balkan ?! Aleksandar Mitić.

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA