Piše: Sergej Pravosudov, direktor ruskog Instituta nacionalne energetike
Trenutno se aktivno razmatra produženje ugovora za tranzit ruskog gasa preko teritorije Ukrajine. Nije tajna da obim ukrajinskog tranzita zavisi od brzine izgradnje gasovoda u evropskim zemljama, što će biti nastavak „Severnog toka 2“ i „Turskog toka“. Nastavak „Severnog toka 2“ proći će kroz teritoriju Nemačke i ovde se ne očekuju nikakvi problemi. Druga stvar je na jugu Evrope, gde gradnja još nije počela. I ovde postoji negativno iskustvo neuspeha projekta „Južni tok“.
Uobičajeno je kriviti Bugarsku za ometanje implementacije projekta „Južni tok“, koji je nakon posete američkih senatora povukao dozvolu za izgradnju gasovoda na svojoj teritoriji. Međutim, „iza scene“ ostala je činjenica da su susjedi Bugara – Srbi – također frustrirali početak izgradnje. Gasovod bi trebalo da bude izgrađen istovremeno na teritoriji obe zemlje. Proslave su održane u Bugarskoj i Srbiji kako bi se počela izgradnja gasovoda Južni tok, ali radovi nisu počeli. Kao rezultat toga, Gasprom je morao da preispita trasu gasovoda i rođen je projekat „Turskog toka“.
Krajem prošle godine završena je izgradnja morskog dela deonice gasovoda „Turskog toka 2“ (dve linije kapaciteta od 15,75 milijardi kubnih metara). Prva linija će isporučivati gas Turskoj. Kao rezultat toga, kapaciteti za transport gasa biće pušteni na teritoriju Ukrajine, Rumunije i Bugarske, preko kojih se danas prenosi ruski gas u Tursku. Ovi kapaciteti mogu biti lansirani u obrnutom režimu tako da gas ide iz Turske u Bugarsku. Problem može nastati u Mađarskoj i Srbiji, koje trenutno primaju tranzit gasa preko Ukrajine. Da bi ih povezali sa „Turskim tokom”, potrebno je izgraditi povezujući gasovod između Bugarske i Srbije, kao i modernizovati bugarske i srpske gasne transportne sisteme do granice sa Mađarskom.
Srpski lideri vole da pričaju o tome kako vole Rusiju i da podržavaju projekat „Turskog toka“. Važno je podsetiti da su podržali Južni tok rečima, ali u praksi nisu poduzeli potrebne korake za realizaciju ovog projekta. U slučaju „Turskog toka“ izgleda da se situacija ponavlja. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u januaru prošle godine rekao da će izgradnja nastavka „Turskog toka“ na teritoriji Srbije početi u leto 2018. godine. U praksi se to nije dogodilo. Krajem januara 2019. godine, izjavio je da će izgradnja početi za nekoliko dana ili sedmica. Istovremeno, šef srpske državne kompanije „Srbijagas“ Dušan Bajatović rekao je da će izgradnja početi u martu. Istina, u februaru je počeo govoriti o „kraju marta – početkom aprila“. Prema rečima Dušana Bajatovića, izgradnja bi trebalo da bude završena do 15. decembra tekuće godine. Očigledno, ovo je sasvim zadovoljavajuće za Gasprom, čiji ugovor za tranzit gasa sa Ukrajinom ističe krajem 2019. godine. Pitanje je da li će Srbi ispuniti svoja obećanja?
Srbiju u našoj zemlji, u Rusiji, mnogi vole. Dovoljno je podsetiti na velike proteste protiv NATO bombardovanja Srbije, koji su održani 1999. godine ispred američke ambasade u Moskvi. Dobrovoljci iz Rusije borili su se na strani pravoslavnih Srba protiv katolika Hrvata i bosanskih Muslimana tokom jugoslovenskih ratova devedesetih godina. Međutim, mnogi ljudi zaboravljaju da se prva „obojena revolucij” nije dogodila u Kijevu 2004. godine, već u Beogradu 2000. godine. Kao rezultat toga, pro-američke snage su došle na vlast u Srbiji. Formalno, Srbija nije deo NATO-a i EU, ali lideri ove zemlje stalno govore o svojoj želji da se pridruže Evropskoj uniji. Štaviše, srpsko zakonodavstvo je skoro sto odsto usklađeno sa standardima EU.
Karakteristična je činjenica to što pripadnici NATO-a uživaju diplomatski status u Srbiji. Rusija već nekoliko godina traži od srpskog rukovodstva da dâ sličan status zaposlenima u Ruskom centru za elementarne nepogode u srpskom gradu Nišu, ali bez uspeha. Ruski spasioci u više navrata dolaze u pomoć Srbima u vanrednim situacijama. Posebno, tokom velike poplave u 2014. godini. Međutim, diplomatski status nije dobijen.
Morao sam često ići u Srbiju. Na početku sam bio euforičan, prosto oduševljen. Srbi stalno govore o tome kako vole Rusiju. Međutim, veoma brzo njihov razgovor pređe na na temu: „Volim Rusiju – daj mi novac“. U tom trenutku sam uvek hteo da kažem: „Volim Srbiju – daj mi novac“. Tokom komunikacije sa srpskim ekonomistima i politikolozima, saznao sam da je skoro celo srpsko rukovodstvo na ovaj ili onaj način povezano sa predstavnicima obaveštajnih službi zapadnih zemalja. I to nikome ne smeta i nikoga ne zbunjuje. Štaviše, što osoba više kontaktira sa velikim brojem obaveštajnih službi sa Zapada, time raste njegov ugled među srpskom političkom elitom. Uostalom, takvi ljudi su veoma traženi.
Aleksandar Vučić i njegova okolina savršeno se uklapaju u obrazac koji se stalno ponavlja u različitim zemljama. Grupa dolazi na vlast nacionalističkim parolama. Nova vlada obećava da će voditi računa o nacionalnim interesima svoje zemlje. Međutim, s obzirom da ovi ljudi dolaze na vlast uz pomoć jake spoljne podrške zapadnih zemalja, ispostavlja se da im je veoma teško braniti svoje nacionalne interese. Nove vlasti su prisiljene da donose odluke u korist svojih stranih pokrovitelja. Nije tajna da su u Srbiji mnogi mediji pod kontrolom Zapada. Stranci aktivno rade sa srpskim nevladinim organizacijama.
Aleksandar Vučić pokušava da ponovi strategiju Tita, koji je osnovao Pokret nesvrstanih, i igrao je kartu na neprijateljstvu između SAD i SSSR-a. Međutim, Srbija je daleko od Jugoslavije. Ona je mnogo manja i slabija. Sukob između dva bloka, koji danas ispoljavaju drugačiju ideologiju – više ne postoji. U SAD, Rusiji i Kini, isti je kapitalizam, samo sa svojim lokalnim karakteristikama. Kao rezultat toga, Vučić je brzo došao do bezizlazne situacije i našao se u slepoj ulici. Stanovništvo u Srbiji je razočarano. Štaviše, situacija sa korupcijom u Srbiji je tradicionalno prilično ukorenjena. Dokaz za to – hiljade ljudi, koji protestuju protiv vlade Vučića u većim srpskim gradovima. Pod ovim uslovima strancima je najlakše okriviti za sve grehe Vučića i pronaći nekog drugog političara kako bi ponovo ponovili istu igru. Zato je Vučić počeo mnogo da govori o svojim odličnim odnosima sa rukovodstvom Rusije i Kine. On se nada da će dobiti podršku od njih. Može li da pobedi u ovoj borbi? Najvjerovatnije – ne. Međutim, očigledno je da nema razloga da se očekuje brza izgradnja projekta „Turski tok“ na teritoriji Srbije.
Srbi vole da govore o svojoj superiornosti nad Bugarima. Međutim, u slučaju izgradnje nastavka „Turskog toka“, bugarska kompanija Bulgartransgaz planira da sama izgradi svoj deo deonice. Srbijagas je, međutim, osnovala zajedničko preduzeće sa Gaspromom, a zove se „Gastransom“, kako bi uradila svoj deo gasovoda.
Moje iskustvo sa Srbima omogućava mi da napravim sledeću prognozu. Oni će stalno govoriti o teškoćama koje se javljaju tokom izgradnje nastavka „Turskog toka“ i pokušaće izvući maksimum novca od „Gasproma“ i Rusije kako bi „ubrzali ovaj proces“. Istovremeno će tražiti novac od svojih pokrovitelja iz SAD, Velike Britanije i drugih zemalja za odlaganje izgradnje. Zato je nemoguće da se preciznije prognozira, kada će gas da krene preko „Turskog toka“ do Mađarske. Može da se dogodi i to, da za Mađarsku i Srbiju bude jednostavnije da se snabdevaju gasom preko „Severnog toka 2“.
Kako Putin stiže u Kijev, pogledajte OVDE.
Izvor: Stanje stvari/Samovar news
