Piše: Elena Novoselova

Mnogi su i rariteti, na primer – Sporazum o nenapadanju između SSSR i Nemačke, sa tajnim protokolom, potpisan 23. avgusta 1939-te.

U istom rangu je i telegram Hitlera Staljinu sa predlogom da primi Ribentropa za vreme njegove posete Moskvi i uzvratno pismo (Hitleru) generalnog sekretara VKP.

Prvi put su javno izložene i kopije inostranih trofejnih dokumenata koji su zemljama porekla još tajni.

Paralelno, postalo je moguće upoznati se sa više od 70 dokumenata u elektronskoj formi.

O značaju izložbe i sporenjima povodom uzroka Drugog svetskog rata moskovskom dnevnom listu „RG“ govorio je direktor Državnog arhiva Rusije (Rosarhiva) Andrej Artizov.

Andrej Nikolajevič, koliko je tema pakta Molotov-Ribentrop, koji su SSSR i Nemačka zaključili 23. avgusta 1939-te, zaista otvorena? Pre deset godina su secijalisti tvrdili da se u arhivu predsednika Rusije nalazi ogroman broj dokumenata koji su pod oznakom „Tajna“. Šta se izmenilo?

Artizov: Odgovorno tvrdim: politički i diplomatski dokumenti su otvoreni. Što se tiče  arhiva specijalnih službi, on ima svoju specifičnost. I tu je otvoren veći deo koji ne nanosi štetu izvorima informacija. Tu, naravno, postoje određena ograničenja koja su prirodna za rad svih obaveštajnih i kontraobaveštajnih struktura. Ovo što smo sada pokazali – nikada u ovakvom obimu nismo pokazivali.

Zbog čega se trofejna kolekcija pokazuje samo u kopijama?

Artizov: Posedujemo jedinstvenu francusku kolekciju. Međutim, u skladu sa sporazumom sa Francuskom iz 1992-ge, te dokumente smo vratili Parizu. Ali, tamo ih baš i ne pokazuju. na mnogima je sve do danas oznaka Secret. To su francuske tajne, a ne naše. Mi smo ih pre vraćanja kopirali.    .

Pakt je istorijski fakt koji se opet koristi kao politički argument u info-ratu protiv Rusije. NJeno ondašnje rukovodstvo se optužuje za pokvarenost i agresivnost koje nisu bile svojetvene drugim političkim igračima onoga vremena. Koliko je uopšte zasnovano?

Artizov: Iznose se tvrde o dvostrukoj igri Staljina. Navodi se da je vodio pregovore i sa Englezima i Francuzima, a da je imao kontakte i sa Nemcima. Događaji iz 1939-te se često predstavljaju tako kao da je Kremlj zabio nož u leđa mogućim saveznicima jer je prihvatio predlog nacista o saradnji. Ali, hajde da se u tome pažljivo razaberemo.

„Nož“ su Moskvi dugo spremali zapadni partneri. Dolazak vojnih misija Francuske i Engleske i dugi razgovori s njima postali su lakmus-papir za sovjetsko rukovodstvo. Mogu se voditi sporovi o tome koliko su Englezi i Francuzi bili iskreno okrenuti dostizanju sporazuma sa SSSR o suprotstavljanju nemačkoj agresiji, ali je važnije to što zapadni savetznici – i to je za Moskvu bilo principijelno – nisu pokazali spremnost da SSSR pruže vojnu pomoć u slučaju da zarati sa Nemačkom.  

S druge strane, Hitler je Staljinu dao takvu ponudu koju on nije mogao odbiti. Stalin se, naravno, savetovao sa Molotovom, Vorošilovom, Ždanovom, Kaganovičem, sa svojim najbližim okruženjem. Uvid u registar tadašnjih poseta Staljinu svedoči ko je i kada u to vreme ulazio u njegov kabinet. Pomenute figure su tada satima bile kod njega.

Doček misija Velike britanije i Francuske u Moskvi – 11. avgusta 1039      

Kakvu korist je sovjetsko rukovodstvo videlo u Paktu?

Artizov: Sporazum je, sa njegove tačke gledišta, imao objektivne prednosti. SSSR je ostajao izvan rata na neodređeno vreme. Zapad se za slučaj rata povezao sa Poljskom, pa je zbog toga možda morao da dugo ratuje sa Nemačkom. Koliko? Niko nije mogao da pretpostavi ono što se dogodilo u maju 1940-te, niti da će se onako brzo raspasti Francuska.

Separatni pregovori sa Nemačkom su za Zapad postali nemogući. I to je istina. Ipak, posle potpisivanja sovjetsko-nemačkog pakta su počeli  intenzivni kontakti među britanskim rukovodstvom i Nemcima: u Berlin su sa pismima putovali lični Čemberlenovi predstavnici... To je objavljeno u zvaničnim britanskim izdanjima.

SSSR proširio sferu svog uticaja i imao je garantovanu poderšku u tom pitanju sa strane Nemačke. Hitler je pošao i na trgovinsko-ekonomsku saradnju velikih razmera: Sovjetski Savez je dobio dostup nemačkim vojnim tehnologijama, naši vojni specijalisti boravili su u nemačkim fabrikama.

Povrh svega, stabilizovala se situacija na Dalekom Istoku. Japan se nije mogao odlučiti na bilo kakva dejstva protiv SSSR dok god postoji sporazum o nenapadanju između Nemačke i Sovjetskog Saveza. Ovo je imalo ključni značaj. Jer, kod  Halhin-Gola su već nekoliko meseci vođene borbe, a dva dana pre dolaska Ribentropa u Moskvu – počela je sovejtsko-mongolska ofanziva protiv Japanaca. Ispravnom se poklazala računica da će Nemačka uticati na Zemlju izlazećeg Sunca da ne ide na dalju eskalaciju.

Dva Zorgeova šifrovana telegrama sve govore

Nakon što su stigle vesti o potpisivanju pakta, u Tokiju je počela prava politička kriza.

Na izložbi se mogu videti dva Zorgeova šifrovana telegrama koja o tome govore. Japanci su potupak svog najbližeg saveznika, Nemačke, smatrali uvredljivim i suprotnim tajnom aneksu  Antikominternovskog pakta u kojem je bilo napisano da će se Berlin i Tokio međusobno konsultovati ako bi jedna strana započela slične pregovore.

Japanska vlada je Berlinu uputila oficijelni protest. Na zahtev Ribentropa, državni sekretar Ministarstva spoljnih poslova nemačke, Vajczeker, odbio je da taj protest primi. Japanska vlada je pala 28. avgusta.

Koliko su ozbiljni bili ideološki momenti u Staljinovim motivima da potpiše sporazum sa Hitlerom?

Artizov: Kasno uveče 7. septembra, Staljin je u prisustvu Molotova i Ždanova primio rukovodioca Kominterne Dimitrova i njenog sekretara Manuilskog. Dimitrov je u svom dnevniku zapisao ovakvo Staljinovo razjašnjenje povodom sporazuma i napada Nemačke na Poljsku:

„U toku je rat između dve grupe kapitalističkih zemalja (siromašnih i bogatih - oko kolonija, sirovina i t.d.) za prekrajanje sveta, za dominiranje nad svetom. Mi nemamo ništa prtiv da se između sebe dobro potuku i međusobno oslabe. Bilo bi dobro ako bi rukama Nemačke bio zaljuljan položaj najbogatijih kapitlaističkih zemalja, naročito Engleske“.

Drugim rečima, međusobno slabljenje kapitalističkih država bilo bi korisno svetskom proletarijatu. Staljinu je bilo važno da objasni  situaciju zbunjenim drugovima iz komunističkog pokreta. U kategorijama marksističko-lenjinističkog pogleda na svet.

A kako je to svojim saradnicima objasnio Hitler?

Artizov: I on je imao slične probleme. Nekoliko dana pre Staljinovog objašnjenja, firer je sazvao gaulajtere, poslanike Rajhstaga i istaknute članove svoje partije. Bilo je to 28. avgusta u Berlinu. Rekao im je da su „mnogi članovi partije nepravilno shvatili sporazum sa Sovjetskim savezom. Pritom je podvukao da se njegov odnos prema SSSR nije izmenio. Dodao je da je sporazum „pakt sa satanom da bi se savladao đavo“.

U nastavku je rekao: „Protiv Sovjeta su sva sredstva dobra, pa čak i ovakav pakt“. Kao što se vidi, objašnjenja vođa se nisu mnogo razlikovala po dubini međusobne odbojnosti i nepoverenja. Materijalne i teritorijalne koristi koje je sporazum obezbedio obema stranama nisu uklonile nepomirljiva ideološka protivrečja. Budući sudar  nacista i komunista bio je neizbežan. Do napada fašističke Nemačke na Sovjetski Savez bilo je ostalo samo 18 meseci.

Kako su Francuska i Engleska odreagovale ulazak Crvene armije u Poljsku?

Artizov: Izložili smo i dokumente koji o tome govore. Niko zbog toga nije čupao kose. Shvatali su da je SSSR pomerio na zapad svoje granice, da je mogući saveznik u budućem ratu protiv Nemačke postao jači.

U šifrovanom telegramu Jakova Surica, opunomoćenog predstavnika SSSR u Francuskoj, koji je uputio Narodnom komesariatu za inostrane poslove SSSR 23. septembra, ukazuje se da je u Parizu svima jasno da je uspostavljanje granice između Nemačke i SSSR po Kerzonovoj liniji krajnnje povoljno za SSSR i njegova velika pobeda. Ne samo zato što je pod kontrtolu sovjetskog oružja stavljen značajan deo Poljske, nego i zato što su sada pojavljuju prepreke na pravcima najverovatnijeg Hitlerovog napada na SSSR“.

Tajni aneks o podeli interesnih sfera po paktu Molotov-Ribentrop    

Staljin je zaključio sporazum o prijateljstvu sa Hitlerom, a francuski, engleski i američki političari – kako tvrde zapadni propagandisti – nisu se uprljali kontaktima sa monstrumom...

Artizov: Imali su i oni kontakte i – još kakve. Čemberlen i Daladije pili su kafu sa Hitlerom. Ruzvelt je sa njim vodio prepisku. NJegovo poslednje oficijelno pismo (može se pogledati na izložbi) dobili smo od Političkog arhiva Ministarstva spoljnih poslova nemačke. Predsednik SAD se u njemu obraća Hitleru: vi raspaljujete rat, zaustavite se... A on, reagujući, istupa u Rajhstagu sa `uništavajućom rečju` i veoma ironično izjavljuje da neće dopustiti da Nemačka bude ponižavana.

Štaviše, Ruzvelt u istom pismu navodi da se mnogi narodi boje Nemačke. Na to su nemačke diplomate odmah zavanično zatražile od zemalja koje je Ruzvelt pominjao da se izjasne – da li su ovlastile Ruzvelta da objavi da se one boje (Nemačke). Sve su odgovorile: ne...

Može li se pakt Molotova-Ribentropa, na osnovu dokumenata koji su danas dostupni, objektivno oceniti?

Artizov: To je bio zakonomerni rezultat „politike pacifikacije“  nemačkog agresora koju su vodili zapadni saveznici (u prvom redu Velika Britanija i Francuska). Sovjetsko rukovodstvo je dalo saglasnost na sporazum sa Hitlerom u atmosferi opšteg nepoverenja koje je tada vladalo u Evropi.

Dokumenti, koji se mogu videti na izložbi, takođe pokazuju kakav je negativan uticaj na tok pregovora između vojnih misija SSSR i saveznika u Moskvi imala tadašnja pozicija poljske vlade. Zašto su ti materijali važni? Zato što o tome ne svedoče reči sovjetskih funkcionera već francuski arhivi. Čitajte i izvlačite zaključke.

SSSR nije pristao da se bez garancija podmetne pod nemački udar

Francuski vojni ataše u SSSR, Palas, obratio se 13. jula 1939-te Daladijeu sa izveštajem o strateškoj situaciji na istoku Evrope i njenom verovatnom uticaju na vladu SSSR povodom pitanja zaključivanja anglo-franko-sovjetskog sporazuma o međusobnom pomaganju:

„Poljska je potpuno izolovana od svojih  saveznika, Francuske i Engleske, kao što se dogodilo i sa Čehoslovačkom. Po svojoj volji, ostala je bez efikasne sovjetske vojne pomoći jer je odbila svaki mogući prelazak sovjetskih trupa preko njene teritorije...

Čini mi se sve očevidnijim da ovo nije promaklo ni sovjetskom vojnom vrhu ni Staljinu čija se spoljna politika sa svakim danom sve jasnije usmerava na zaštitu državnih interesa Rusije. Pošto se 1938. uverio da su njegovi sporazumi o pomoći sa Francuskom i Čehoslovačkom ostali obični komad papira, jer nisu bili potkrepljeni vojnim, a i zato što smo mi stalno izbegavali čak i obične trojne susrete predstavnika generalštabova – Sovjetski Savez nema nameru da danas pravi iste greške.

SSSR je više puta stavljao do znanja – pa i pred početak sadašnjih pregovora – da će pristati da se postavi pod udar Nemačke samo pod uslovom da bude na zadovoljavajući način rešen vojni problem, odnosno – ako zajednična vojna dejstva bude smatrao u potrebnoj meri pripremljenim i usaglašenim, toliko da može verovati u njihov uspeh i smatrati sebe zaštićenim.

Smisao dugih pregovora saveznika sa Poljacima svodio se na ovo: mi i vi smo civilizovani ljudi, a Rusima se ne sme verovati.

Podozrivost i nepoverenje, koji su se pojavili za vreme pregovora, nestaće samo ako se bude došlo do jasnih dogovora sa preciziranim svih u slučaju agresije.

Nevesela prognoza francuskog generala Palasa

Ne mislim da će SSSR, koji je proučio vojni problem, biti spreman da potpiše politički  sporazum ako ne bude ubeđen da on može biti zaključen na bazi vojnih ugovora koji bi, uprkos svim pomenutim teškoćama, ojačali i učvrstili istočni front“

General Palas je pozvao svoju vladu da preduzme  konkretna vojna i politička dejstva radi uspostavljanja „saveza sa Rusijom koji bi značio formiranje grupacije snaga sposobnih da zaustave  agresiju, a možda i da obezbede izbegavanje rata“.  

Očevidno, ne verujući previše da će njegovo mišljenje biti uvaženo, on je svoj izveštaj završio ovom neveselom prognozom: „Konačno, dozvoljavam sebi da dodam da smatram sasvim mogućim da ćemo – ako ne uspemo da se brzo dogovorimo – gledati kako se SSSR samoizoluje i zauzima neutralnu i iščekujuću poziciju, a zatim raditi na sporazumu sa Nemačkom na bazi podele Poljske i pribaltičkih zemalja“.

Evo i zapisa o razgovoru narkoma odbrane SSSR Klimenta Vorošilova sa šefom francuske vojne misije Žozefom Dumenkom, do kojeg je došlo 22. avgusta 1939-te, dan pred potpisivanje sovjetsko-nemačkog- sporazuma o nenapadanju.

Sovjetski maršal je saopštio da više neće učestovati u anglo-franko-sovjetskom savetovanju i ukazuje svom sabesedniku da su se pregovori vojnih misija sveli faktičeski na tapkanje u mestu zato što zapadne sile ne žele da sa SSSR zaključe potpuni sporazum obezbeđen garancijama.

"Drug. Vorošilov: …Pitanje vojne saradnje sa Francuzima za nas je aktuelno već niz godina, ali još nije razrešeno. Prošle godine, kada je Čehoslovakka pala, očekivali smo signal od Francuske, naše jedinice su bile spremne, ali ga nismo dočekali.

General Dumenk: Naše jedinice su takođe bile spremne.

Drug Vorošilov: U čemu je onda bio problem? Kod nas nije bila spremna samo vojska nego i Vlada, cela zemlja i sav narod – mi smo želeli da pomognemo Čehoslovačkoj i da izvršimo svoje obaveze iz sporazuma.

General Dumenk: Da ste, Maršale u ono vreme bili u Francuskoj, videli biste da je sve bilo spremno da se borimo.       

Posle tih događaja u Evropi, ako je nužno stvarati front mira – onda je to neophodno činiti sada. Ponavljam: stojim vam na raspolaganju i spreman sam da radimo kada i kako Vi poželite.  Na veoma konkretan način.

Drug Vorošilov: Da su engleska i francuska misija došle sa konkretnim i jasnim predlozima – ubeđen sam da smo za 5-6 nedelja mogli zavrešiti ceo posao i potpisati vojnu konvenciju“.

Ne znam stižu li do vas odjeci istorijskih bitaka na socijalnim mrežama, ali je tamo u toku pravi "holivar" na temu "preventivnog rata“ sa strane Sovjetskog Saveza. Opet se pominje Suvorov-Rezun sa njegovom knjigom „Ledolomac“. Uzgred, sada će toj knjizi biti 30 godina. Da li se izmenila pozicija ruske nauke prema u njoj iznetoj poziciji?

Artizov: Kao prvo, u ruskoj nauci postoji više tačaka gledišta. Ovo nije sovjetska istorija gde je sve bilo sazdano na jednoj ideologiji. Kao drugo,  fundamentalnih istraživanja posvećenih pripremama SSSR za rat u poslednje vreme nije bilo. Izuzetak je višetomna „Istorija Velikog Otadžbinskog rata“ na kojoj se radilo po liniji Ministarstva odbrane Rusije. Ali, to je kolektivno delo.

Što se tiče samog Rezuna i njegove knjige, to je blistava studija sa ocenama koje je o njegovom pseudoprofesionalizmu dao izraelski naučnik Gabrijel Gorodecki. Ničeg fundamentalnijeg nema. I ja se pridržavam njegove tačke gledišta jer je ona najbliža istini.      

Pa ipak, da li se Staljin spremao da napadne Nemačku ili nije? Da li se SSSR spremao za preventivni rat?

Artizov: Svaka armija je u svim istorijskim periodima – ako je zasluživala da se naziva armijom i ako je u svom generalštabu imala umne ljude – morala računa sa različitim zaokretima u događajima i da priprema različite varijante dejstava. I odbrambene i ofanzivne. Samo, velika je distanca od priprema do objave rata. Zato ratove ne objavljuju generali nego politička rukovodstva.

Na izložbi se može videti dokument iz 1939-te koji svedoči da su se u Moskvi veoma ozbiljno spremali za dolazak britanske i francuske vojne misije. Sastav sovjetske delegacije bio je najviši, počev od člana Politbiroa narkoma odbrane Vorošilova i načelnika Generalštaba Crvene armije Šapošnikova… SSSR je imao ozbiljnu nameru da sarađuje sa Engleskom i Francuskom u ratu sa Hitlerom, a da će do rata doći – malo je ko sumnjao.

Pred dolazak savezničkih misija u Moskvu,  Šapošnikov je za Staljina pripremio dokument, pod nazivom „Izveštaj načelnika Generalštaba Šapošnikova, pogled na pregovore sa Engleskom i Francuskom, končna varijanta, dostavljena Staljinu". U tom dokumentu se ukazuje da je Sovjetski Savez spreman da uđe u rat sa 100 divizija.

Kako ovo oceniti? Kao verolomnu pripremu za rat ili kao realni predlog saveznicima?

A onda stižu budući saveznici: u ime Francuza jedan general, član vojnog saveta, a u ime Engleza još manje značajna figura za donošenje ozbiljnih odluka. Neki pomorski ađutant, admiral...

SSSR je zbog Sudeta bio i avione poslao u Čehoslovačku

Evo i drugog primera „priprema“. Hitler 1938-me zauzima Sudete. Mi sa Čehoslovačkom i Francuskom imamo sporazum o uzajamnoj pomoći.  SSSR ja objavio mobilizaciju, podigao je pripravnost vojske. Čak su i naši avioni preleteli u Čehoslovačku. Da li je to priprema za rat? Naravno.

Druga je stvar što je Francuska odbila da izvrši svoj deo obaveza, a sama Čehoslovačka nije pošla na jednostrana vojna dejstva. A imala je priličnu i veoma dobro naoružanu armiju. Još je Poljska kategorički zabranila prolazak preko svoje teritorije našim trupama koje bi krenule u pomoć  Čehoslovačkoj. Objavila je da će obarati naše avione.

Povrh svega, Poljska je uz prećutnu saglasnost fašističke Nemačke dobila Tešinsku oblast Čehoslovačke. Tako je sama bila okružena Nemačkom. I, kako to oceniti?

Nemačka vojska ulazi u martu 1939 u stari deo Praga

Zapadnim istoričarima odgovara da Poljsku smatraju prvom žrtvom Drugog svetskog rata. Međutim, njena `uloga` u sopstvenoj tragediji očito je potcenjena...

Artizov: Mnogo šta postaje jasno ako se iščitaju depeše francuskog vojnog atašea u  Varšavi Miusa ministru odbrane Francuske Daladijeu. On 24. avgusta piše da mu je poverena misija da poljski generalštab upozna sa  pregovorima sa Moskvom i sa ruskim predlozima. Sa tim da Rusi postavljaju uslov: Poljaci ih moraju propustiti preko svoje teritorije da bi ratovali sa Nemcima.

Mijus je referisao da je 17. avgusta u 21 sat u Varšavu stigao kapetan Bofr, kojeg je tajno iz Moskve poslao general Dumenk. Mijus piše: „On im je usmeno izložio sve bitno o toku pregovora u Moskvi. Iz njegovih reči se izvodio zaključak da su pregovori na mrtvoj tački. Da su faktički prekinuti. I da njihovo obnavljanje zavisi od odgovora poljskog generalštaba, a da vreme požuruje jer se pregovori ne smeju odlagati dalje od 20. ili 21. avgusta".

Još on piše da se narednog dana sreo sa  načelnikom Glavnog štaba poljske armije generalom Stahevičem. On ga je sa velikom pažnjom saslušao, ne prekidajugi i mnogo šta je zabeležio. Povodom  većine zaključaka francuskog atašea nije izgovorio ništa protiv.

Evo citata: „Potom je izrazio čuđenje i nepoverenje u ruske predloge. Na primer, Stahevič je rekao: „Ne mogu da poverujem da Rusi zaista žele da ratuju sa Nemcima. NJima više odgovara da ostanu na drugoj liniji“. Dugo smo diskutovali, ja sam opet izložio svoje argumente, ukazujući na opasnosti od kraha pregovora u Moskvi. On to nije osporavao, izražavajući žaljenje što smo se našli u slepoj ulici.

Kad je Bek konačno popustio – bilo je prekasno

On je povodom tražene saglasnosti na predlog Rusa sve sagledavao u najmračnijim bojama... Stahevič: „Ako Rusi stupe na našu teritoriju – na njoj će i ostati. Čak i ako pobedi – Poljska će izgubiti deo svoje teritorije“.

Na kraju je priznao: takva odluka je izvan njegovih ovlašćenja.

Narednog dana, 19. avgusta sve se u osnovi ponovilo. Samo što je u razgovoru učestvovao i  britanski voini ataše. Opet su Poljaci kategorički odbili da puste sovjetske trupe preko svoje teritorije. Smisao dugih razgovora bio je približno ovaj: mi i vi smo civilizovani ljudi, a Rusima se ne sme verovati. 

Treći razgovor je bio 20. avgusta, sa istim rezultatom.

Saopštenje Nemačkog informativnog biroa da predstoji potpisivanje nemačko-sovjetskog sporazuma o nenapadanju i o putovanju Ribentropa u Moskvu 23. avgusta u Varšavi je odjeknulo kao eksplozija.

Rezime: tadašnje poljsko rukovodstvo nije želelo nikakve savezničke obaveze ni normalno sadejstvo sa Crvenom armijom i Sovjetskim Savezom. Smatralo je da će sa svim izaći na kraj samostalno. A da će mu Francuzi i Englezi pomoći.

Poslednji pokušaj francuskog ambasadora u Varšavi

Francuski ambasador je 23. avgusta u Varšavi preduzeo hitni demarš kod Beka (poljskog ministra inostranih poslova). Ministar se, kako je izgledalo, pokolebao, ali je zatražio vreme za odgovor. Novi susret je usledio 23. avgusta danju. Sovjetsko-nemački sporazum je, da podsetim, bio potpisan tog dana uveče.

Na tom drugom susretu je Bek popustio, ne propustivši da ukaže na duboku odbojnost koju Poljaci imaju prema propuštanju sovjetskih trupa. Pristao je na formulaciju sa kojom je general Dumenk krenuo ka Vorošilovu. Evo te formulacije:  Mi (Poljaci, Francuzi i Englezi) uvereni smo da – u slučaju zajedničkih dejstava protiv nemačke agresije – saradnja između Poljske i SSSR, pri tehničkim uslovim koje treba opredeliti, nije isključena (ili je moguća)“. Ali, već je bilo kasno.

Tajni protokoli prvo čuvani u arhivu MIP, pa u Politbirou

Gde se sada čuvaju tajni protokoli uz pakt Molotova - Ribentropa? Zbog čega je povodom njih bilo mnogo magle?

Artizov: Nemački originali nisu sačuvani jer su arhivi uništeni u vreme bombardovanja Berlina. Ali, Ribentrop je naložio još sredinom rata da se naprave kopije svih najvažnijih dokumenata. Za to je zadužio jednog od svojih saradnika. On je to i učinio i sakrio kopije.

Kasnije, kada se našao u američkoj okupacionoj zoni, taj čovek je skriveno predao Amerikancima. Oni su te dokumente objavili početkom „hladnog rata“. Potom su kopije predali Nemcima.

Sovjetsko rukovodstvo je tvrdilo da u SSSR nema originala. A u suštini: neko vreme su čuvani u arhivi Ministarstva inostranih poslova. Kad je Molotov prestao da bude narkom inostranih poslova, ti dokumenti su premešteni u arhiv Politbiroa. Tamo su se nalazili faktički do kraja  prošlog veka. Niko im nije imao pristup. Za njih se saznalo tek kad je pala sovjetska vlast. Objevljeni su 1992-ge u  časopisu „Nova i najnovija istorija“. Učinio je to akademik G. Sevostjanov. Javno su prvi put predstavljeni na izložbi u Tretjakovskoj galeriji 1995-te.

Iz arhiva bivšeg Politbiroa originali opet bili vraćeni u Ministarstvo inostranih poslova Rusije.

Pročitajte OVDE  američku analizu koja će vas zaprepastiti.

Izvor: fakti. org