Piše: Boško Ćirković – Škabo
Brzo sam došao do broja proverene kiropraktičarke (što bi naš narod, bez uvijanja, rekao: „kostolomca“) Mire. Ozbiljan brat. Namestila me za čas. Nakon potvrdnog odgovora na pitanje vezano za sutrašnji planirani trening, pozajmio sam lovu i požurio u „Dekatlon“. Usled gledanja epizode vloga „Marka žvaka“ sa našom (meni od ranije poznatom) sunarodnicom zaposlenom u Milanu sam skapirao da bi bilo pametno od ponedeljka vežbe snage raditi u izolaciji sopstvenog doma. Nisam bio jedini koji se toga dosetio. Rekviziti su gotovo rasprodati tokom vikenda. Neko je kupio tonu toalet papira i sapuna a mi mladi sportisti pošli po tonu tegova. Školski primer paničnih priprema za zombi apokalipsu. Na povratku kući sam trknuo do jedinog otvorenog supermarketa i kupio sve što nam je bilo potrebno od hrane i piće do sutra ujutru. Sem kukuruznog griza. NJega su verovatno razgrabili jer stoji na rafu pored brašna. Stigao sam kući na vreme da čujem da su „naši najstariji podigli naše gradove“, da ih predsednik mnogo voli i „kao Boga moli“...
A sad bez šale. Jer je aktuelna pandemija nešto vrlo ozbiljno. Kroz četiri države na istoj adresi, sankcije, ratove i prirodne nepogode, za svojih relativno kratkih i po pitanju vanrednih stanja nesporno dinamičnih života, moja se generacija sa tako nečim još nije susrela. Nečime što je stavilo, stavlja i bez sumnje će tek staviti na ozbiljan test, ne samo zdravstveni i ekonomski nego i preovlađujući vrednosni sistem ljudske civilizacije. Jer ova pretnja vraća pred modernog čoveka, vesternizovanog i uljuljkanog u hiperpotrošnju u svim segmentima svog bitisanja, globalnu neizvesnost i uslovljenu preku potrebu za disciplinom i strpljenjem. Težina situacije proizilazi upravo iz pretpostavke da se radi o relativno malom procentu populacije, koji će ovaj izuzetno zarazni izmutirani virus ozbiljno zdravstveno ugroziti. To otvara vrata za „neće baš mene (i moje)“ stav i ponašanje u odbrani sopstvenog komfora ili borbi za goli (ekonomski) opstanak. Najverovatnije i neće. Ali i ja nisam verovao da u solidnoj formi može da mi iskoči pršljen u prvom minutu nedeljnog „hedbengovanja“. A taj „minorni“ procenat od nekih (kako je bez okolišanja bilo reči u. nemačkim medijima ili u poslednjim izlaganjima našeg doktora Kona) 3-4 posto od ukupne populacije kojima bi mogli biti potrebni respiratori u borbi za dah u Republici Srbiji, u apsolutnim brojkama, iznosi dobrano preko dvestotinehiljada. Života.
Mislim da zato ne vredi da razglabamo da li je i zašto tajna koliko respiratora uopšte imamo u zdravstvenim ustanovama. Ne vredi da se obaziremo na minule neslane šale, bezobraznu agresivnost i nepotrebnu patetiku. Vreme je da u potpunosti zanemarimo dnevnu (nesuđenu predizbornu) politiku. Preključe su visoki državni zvaničnici eksplicitno izjavili da su pred nama dani u kojima ne treba slušati njih, već isključivo zdravstvene stručnjake i da će sve preduzete mere države i biti u skladu sa tim uputstvima. A, kao što virolozi sa iskustvom borbe sa drugim virusima mogu da izvedu i primene zaključke na predstojeću, mi se možemo setiti brojnih nesebičnih gestova diskretnih heroja iz kriza koje smo već preturili preko glave. Moramo se potruditi da iz sebe izbacimo otrove gene razmaženih potrošača, u koje smo svi (u manjoj ili većoj meri) izmutirali od proleća 1999. godine. Tada smo pesmom i telima branili mostove i poslednjim dinarom iz džepa plaćali zajedničke obroke. Solidarnost, sestre i braćo. Solidarnost u odgovornosti, sprovođenju saveta (istinskih) doktora i pomoći „neimarima naših gradova“. Solidarnost u nastupajućim i mesecima, kako bi se, po ko zna koji put u našoj istoriji, ponovo obistinio uzvik sa kraja nedeljnog obraćanja: „Živela Srbija!“.
Knjigu Boška Ćirkovića Škaba odmetnost možete naručiti OVDE.
Izvor: Pravda
