DANAS

Ove, 2024, poklopili su se Velika sreda i Prvi maj, navodno praznik rada. Danas je Velika sreda, dan kada se sećamo kako je Gospod bio prodan za novac. Danas je i Prvi maj, koji se dočekuje uz vatre i roštiljanja, sa ponekom lažnom suzicom prolivenom zbog tobožnjih prava radnika, koje će, uglavnom, uskoro zameniti veštačka inteligencija. Nije se zgoreg podsetiti nekih osnovnih činjenica. Da se ne zaboravi ni smisao Velike srede, ni smisao Prvog maja.

JUDA U RUSIJI

Danas je Velika sreda, dan kada se sećamo kako je Gospod bio prodan za novac. Juda, učenik Hristov, izdao je Učitelja i Gospoda za trideset srebrnjaka. Kasnije se, nepokajan, obesio.
Judinska izdaja postala je, u 20. veku, udeo mnogih u ruskom i srpskom narodu Mitropolit petrogradski Jovan ( Sničev ) svojevremeno je pisao:“ Duge godine ateističke propagande učiniše svoje – sad smo skloni da u svojoj istoriji vidimo delovanje ekonomskih, vojnih i političkih uzroka, skoro uopšte ni ne razmišljajući o tome da su svi oni – samo posledice duhovnog stanja društva, poriva ljudske duše koju uzvihoravaju strasti. Pa ipak, čitav niz istorijskih svedočanstava potvrđuje: pokušaji da se u ruskoj zemlji uvedu satanistički kultovi bili su unapred pripremani i ka cilju usmeravani.

1921. godine Danac Hening Keler u Berlinu je izdao knjigu pod nazivom “Crveni vrt”. Iste godine reakcije na knjigu i odlomci iz nje pojavili su se u ruskoj anti-boljševičkoj štampi. Uspomene Kelera, koji je puno toga video u istumbanoj Rusiji, od velikog su interesa za nas. On, na primer, opisuje ceremoniju otkrivanja u gradu Svijažsku spomenika… Judi Iskariotskom, izdajniku Isusa Hrista.

Keler je u Svijažsk (on ga pogrešno zove Svijagorodom) stigao putujući iz Alatira u Kazanj upravo na dan “slavlja”. Tim povodom priređena je parada dva puka Crvene armije i komande oklopnog voza. Predsednik mesnog sovjeta održao je “vatreni” govor, u kome je saopštio da odluka o podizanju spomenika Judi nije doneta odjednom. Spočetka su kao kandidati za tu visoku “počast” figurirali Lucifer (to jest sam satana) i Kain, “pošto su obojica bili ugnjeteni, buntovnici i revolucionari”.

Ali, nažalost, rekao je predsednik, lik Lucifera nije sasvim u skladu s materijalističkim pogledom na svet, a što se Kaina tiče – njegovo postojanje istorijski nije potvrđeno. Zato je rešeno da se podigne spomenik “čoveku koga je dve hiljade godina preziralo kapitalističko društvo, preteči svetske revolucije – Judi Iskariotskom…”

Istraživač piše da ni u masi podvrgnutoj propagandi, a koja je govornika okružavala, nisu svi delili njegovo mišljenje. Čuli su se glasovi protesta, a neki su se pažljivo krstili. Kada je nastao trenutak otkrivanja spomenika i kad je prekrivač pao pred noge prisutnih, njihove oči su ugledale crvenomrku gipsanu figuru čoveka – većeg od prirodnih razmera – sa unakaženim, nebu okrenutim licem, koji grčevito skida konopac s vrata.

Ako to nije izazov Bogu i himna satani – šta je onda?“

JUDA U SRBIJI

Godina 1948. Selo Poljna kod Trstenika. Grupa seljaka, komunističkih aktivista, organizovala je – „sahranu Boga“. Prema svedočenju Vase Bradića, komunisti su negde našli zalutalo seosko kuče i ubili ga:“Sklepali su sanduk od nerednisanih čamovih dasaka,ubacili unutra mrtvog psa,napravili krstaču, napisali na njoj „Gospod Bog“ i povorka je krenula selom. Na Mickovoj tresavi su se zaustavili kraj iskopane rake. Spustili su sanduk i zatrpali ga zemljom, poboli krstaču…Pri povratku, seća se Bradić, raširi se glas po selu da su bili na pogrebu, da su Boga sahranili i da njega više nema“ („Ilustrovana politika“,1788/1993,str. 18 ). U Đakovici, gradu na svetoj zemlji Srbinovoj, uoči Drugog svetskog rata, od najboljeg materijala podignuta je crkva, da bude spomen – kosturnica za preko četiristo srpskih vojnika koji su tu ostavili živote prilikom blakanskih ratova i kretanja u povlačenje prema Albaniji. Počeo je rat, i ona nije osveštana, iako je dovršena. Kada su Italijani okupirali ovaj kraj, šiptarski gradonačelnik je došao i tražio od italijanskog oficira da sruši srbsku crkvu. Ovaj mu je odgovorio:“Mi nismo došli da rušimo crkve i spomenike, nego to ostavite za rešavanje posle mirovne konferencije kada ćete imati odrešene ruke da radite šta hoćete“. A onda, posle „oslobođenja“, na Savindan 1949. godine, iz obližnjeg rudnika hroma dolaze mineri da sruše svetinju. Predvodi ih Srbin, komunista, koji je rešio da taj „posao“ obavi u ime Tita i „bratstva – jedinstva“. Prota Stevan M. Dimitrijević je, u knjizi „Zadužbine Kosova“, zabeležio:“Priča se i to da je bilo musilmana, građana koji su govorili: ako je do građevinskog materijala,što će ga dobiti od srušene crkve,neka nam uzmu dve džamije, samo neka za atar našeg obraza ne ruše srpsku bogomolju i ne zavađaju nas sa Srbima.Na one što su pokrenuli ovo demonsko delo i znali za čiji i kakav račun to čine, nisu ovakvi razumni i predvidljivi saveti mogli uticati. Oni su u svojoj bezosećajnosti i bez stida,od cigalja porušene crkve ozidali javne nužnike.“Iza rušenja crkve stajali su Titovi Šiptari. Ali rušitelje je vodio Titov Srbin. Milo Gligorijević piše:“Šta se desilo posle ovog vandalskog čina? Narodu je objašnjeno da su Srbi tražili rušenje svoje bogomolje. Na mestu gde je bila, napravljen je park i podignut spomenik ( rad Lojzeta Dolinara ), tri bronzane figure koje „simbolizuju bratstvo i jedinstvo naroda ovoga kraja“. U park su donete i biste Emina Durakua i Zef LJuša Markua.Od cigala srušene crkve zaista su zidani javni klozeti u Đakovici“. ( Milo Gligorijević, Ratni radovi, Beograd,2002,str.104).

Da ponovimo: vođa rušitelja bio je Srbin, komunista. „Vedra čela i obraza čista, poznaje se ko je komunista“, pevalo se u to vreme. Danas u Đakovici nema Srba.

Zato je ovo tekst koji nas podseća i opominje šta moramo uraditi kad jednog dana dostignemo slobodu: komunističko doba u našoj svesti tada će biti društveno upamćeno kao i tursko ropstvo: doba mraka. Bilo je, sigurno, dobrih Turaka, kao što je bilo i „poštenih komunista“, ali se toga niko ne seća.

TAJNI SMISAO PRVOG MAJA

Ruski publicista Georgije Zadonski svojevremeno je pisao:“ Godine 1918. Prvi maj pao je uoči Vaskrsa – na dan izdajničkog Judinog poljupca – Veliki četvrtak. Patos novouvedenog praznika bio je zasnovan na veri u skoru pobedu sveopšteg, ljudskom rukom načinjenog, raja na zemlji. To je bilo očito izrugivanje nad hrišćanskim slavljenjem večnoga života. Kasnije je glavni “borbeni bezbožnik” sovjetske vlasti Jemeljan Jaroslavski (Minej Izrailjevič Gubeljman – to mu je bilo pravo ime) uobličio ideju istiskivanja pravoslavnih praznika komunističkim anti-praznicima.

Izgleda kao da je istorija Prvog maja, praznika rada, počela od slučajnog spleta okolnosti. Ali nije tako.

Od Srednjeg veka, Evropljani jednu noć u toku godine nazivaju Valpurgijskom. Prema predanju (opisao ga je i Gete u prvom delu “Fausta”, nap.prev.), u određeni čas sva nečista sila sveta se skuplja u Nemačkoj, na gori Broken. Stižu na svojevrsnu smotru – svoj “dan solidarnosti”. Da bi se u strojevom poretku poklonili satani. Valpurgajska noć pada 1. maja. To smo svojevremeno praznovali…

Godine 1889. sumnjive ličnosti čitave Evrope sastale su se u Parizu. Tu se održavao kongres Druge internacionale (INFER–NACIONALE, rekao bi ruski pisac Jurij Vorobjovski.) Tada su rešili da ustanove da se svake godine praznuje prolećni praznik rada. I da bude u spomen čikaških radnika, palih u obračunu sa policijom. Sličnih sukoba i žrtava nije bilo malo. Ali oni su izabrali baš to što se desilo 1. maja. Podudarnost?

Bilo kako bilo, prve godine sovjetske vlasti prolećni dan posle Valpurgijske noći postao je najvažniji državni praznik.

Svaki pokret traži svoje prethodnike. Koga su teoretičari novog ustrojstva proglasili za prvog buntovnika, prognanik i revolucionara? Jaroslavski – Gubeljman kaže: Lucifera! I opet se vraćamo na brdo Broken.

“Osnivač spolja materijalističkog učenja Karl Marks bio je lični prijatelj velikog engleskog fizičara i ne manjeg spiritiste – Viljema Kruksa”, podvlači savremeni kulturolog Evgenije Golovin. “Moguće je da se lik bauka (aveti) koji kruži Evropom rodio upravo na spiritističkim seansama. Možemo dodati: omiljeni pripev komunističkih pesama “do poslednje kapi krvi” doslovno ponavlja reči srednjovekovnih đavopokloničkih misa. Pa i formula “Korak napred, dva koraka nazad” je crnomagijski, ritualni “korak satane”. Zar nije mnogo takvih podudarnosti? Okultni koreni komunizma još čekaju da budu izučeni.”

Za tu osnovu “najprogresivnije” ideologije znali su pojedinci. Većina privrženika novog poretka podjednako je ignorisala i Boga i satanu. Da, osnovna zamka đavola je u tome da nas uveri kako on ne postoji. Najvažnije je da čovek izgubi dušu i padne pod njegovu paklenu vlast. Da zaboravi Boga i ne razlikuje svetlost od tame.

Pa ipak, i to je neizbežno, Valpurgijska, kao i svaka noć, ima svoj kraj. Nečista sila biva razvejana. Svetluca osvit. I izlazi Sunce Pravde.“

Tako kaže Georgije Zadonski.

HITLEROVCI I PRVI MAJ

Ne sme se zaboraviti: Hitlerovi sledbenici su bili Nacional – SOCIJALISTIČKA RADNIČKA partija Nemačke, i 1. maj je u nacističkoj Nemačkoj slavljen skoro svečanije nego u Sovjetskom Savezu. Hitler je bio obožavan od strane radničke klase, kao čovek koji je rešio pitanje masovne nezaposlenosti, učvrstio prava radnika, omogućio masovne godišnje odmore po povoljnim cenama. Ko ne veruje, neka gleda.(1)

U nemačkoj ideologiji tridesetih godina 20. veka kult radništva bio je veoma razvijen.

Čuvena knjiga Ernesta Jingera „Radnik“ ulazi u boj umesto, istorijski već odavno potrošenih, kraljeva, plemića i građana, što zahteva „totalnu mobilizaciju“ države u ratne svrhe, pa nijedna oblast života ne može ostati autonomna. Pruska viteška „zastarelost“ dovela je, smatra Jinger, do poraza Nemačke u Prvom svetskom ratu, dok je obeskorenjena Amerika, koja se „totalno mobilisala“, izašla kao pobednik. Sovjetski Savez je, sa petogodišnjim planovima, takođe jasno pokazao svoju mobilizatorsku moć. Prošlo je vreme buržoaske sigurnosti, upozorava Jinger; sada Radnik kreće u veliki, možda potonji, rat koji se već naslućuje na obzorju vremena. Radnik je slika sadašnjosti i budućnosti ne samo u Sovjetskom Savezu, nego i u Nemačkoj. Zato je Hajdeger u rektorskom govoru 27. maja 1933. godine i besedio o neophodnosti da se u poduhvatu sveobuhvatnog preporoda udruže radnici rukom i radnici čelom. Hajdeger se, u svom predavanju u Tibingenu 30. novembra 1933, pita: „Zar student oduvek nije bio radnik?“

Nacistički SA odredi, vođeni Ernstom Remom, borili su se za revolucionarni preobražaj Nemačke i za prava radnika ( naravno, na nivou nacije, bez Internacionale ), a protiv krupne buržoazije. Na tom talasu, Hitler je osvojio vlast, ali ju je održavao pomoću krupnog kapitala s kojim je napravio „dil“. Radnički narativ je ostao, ali kao propaganda.

Naš čuveni novinar Predrag Milojević, pišući o „noći dugih noževa“, kada je Hitler raskrstio sa Remom i revolucionarnim duhom „jurišnih odreda“, naglašavao da je firer još pre te noći krenuo u kompromise ne samo sa buržoazijom, nego i sa nemačkom vojskom, koja mu je bila neophodna za buduće ratove. Radikalnog Rema je svojeremeno voleo, a generale je, isto tako, pre dolaska na vlast, mrzeo, ali su mu generali bili potrebniji nego „razbarušeni“ Rem. Inače, kaže Milojević, jedino je Rem bio sa Hitlerom na „ti“. Pored krupne buržoazije, vođa naci – jurišnika smatrao je da je neophodan obračun i sa starim generalima, jer revolucija mora doneti sve novo: „Rem je imao nezgodnu manu: bio je homoseksualac. /…/ Međutim, Hitler ga je uvek pokrivao svojim autoritetom. /…/ Doduše, u govoru koji je održao posle čistke SA, Hitler je Removo likvidiranje obrazložio visokim nemoralom koji se širio u vrhovima jurišnih odreda. Pravi razlog je, naravno, bio drugi. /…/ Rem i njegovi najbliži doglavnici pobijeni su u noći 30. juna 1934. na spavanju u luksuznom hotelu letovališta Vanze u blizini Minhena. Hitler je lično predvodio kaznenu ekspediciju koja je izvršila masakr. Visokog komandanta jurišnih odreda Hajnesa, koga je zatekao u krevetu sa jednim prijateljem, lično je ubio iz pištolja. Jedino je Remu ostavljen revolver da se sam ubije. On to nije hteo. Vikao je: „Neka Hitler dođe da me ubije!“ Ubijen je s leđa dok je još dozivao Hitlera. /…/ Pored sve svoje nastranosti, Rem i njegovi doglavnici su verovali da nacionalsocijalistička revolucija nosi neku socijalnu podlogu, da je ona revolt malog zapostavljenog čoveka protiv oligarhije i kastinstva. U noći „dugog noža“ zatrven je poslednji trag toj ideji“.

Uvek treba biti svestan: kad neko nas, hrišćanske konzervativce, poredi sa nacistima, ili je neznalica ili je zlonamernik – nacisti su bili levičarski bezbožnici, čija je religija bila germanski paganizam spojen sa kultom tehnike, a Prvi maj bejaše državni praznik Hitlerove Nemačke. Zaboravilo se da su, pored internacionalnih socijalista, postojali i nacional – socijalisti. Ali, i jedni i drugi su socijalisti, totalitarci, što hrišćanski konzervativci nisu i ne mogu biti.

UMESTO ZAKLJUČKA

Praznik nastaje kao osmišljavanje osnovnog čovekovog ritma – ritma rada i odmora. Treba se odmoriti; ali, ako se hoće da rad ima smisao, onda taj odmor mora ukazivati na logosnost čovekovih poduhvata, dela njegovih misli i mišica. Dok je za životinju odmor, uvek i svagda, puki fiziološki predah, za čoveka on može biti i praznična radost. Vreme je slika kosmičkog sklada – dani se smenjuju, sedmice dolaze i odlaze, meseci prelaze jedan u drugi; s druge strane, u ovaj kosmički sklad prodrla je smrt.

Kako je zaustaviti? Tako što Bog postaje čovek da bi ljudima darovao vaskrsenje. Zato je hrišćanski praznik otkrivanje radosti i slobode, izlazak iz kaveza svakodnevice, podizanje glave ka nebu. Praznik je, dakle, prodor večnosti u vreme. Vreme teče, vrtloži, odnosi ljude, i nezaustavljivo je. Ono je Hronos koji proždire. Ali, praznik preseca neumitni tok; on vertikalno, odozgo, ulazi u horizontalu vremena, i spušta se do praosnova bitija.

Postoje i antipraznici, koji se maskiraju u praznike. Prvi maj, koji je nastao na osnovu okultnih ideja i posle veštičije Valpurgijine noći ( a Hitler se ubio baš u noći između 30. aprila i 1. maja 1945. godine ), nije dan koji bi pravoslavni Srbin trebalo da slavi. Naročito ako se poklapa sa Velikom sredom, kada se sećamo kako je Juda izdao Hrista, čije se Vaskrsenje, praznik nad praznicima, radosno bliži svima nama.