Najnovije

Gutanje Južnog toka

Srbiji je namenjeno da privređuje samo onoliko koliko je neophodno da otplaćuje dugove i kamate. To je sva evropska perspektiva srpskih evrosapiensa, pa i ona gasna. Piše: Branko Žujović, Glas Rusije
Južni tok (Foto: Gazprom.com)

Južni tok (Foto: Gazprom.com)

Nakon čoveka koji je pristao da ga pred kamerama proguta anakonda, više ne postoji nemoguća vest. Vest da je čovek ujeo psa bajata je još od rušenja Berlinskog zida. Čeka se neko kadar da proguta nešto mnogo veće. Na primer, ceo gasovod. Politički predložak predočenog fenomena su sve brojniji, spinovani napadi protiv energetskog sporazuma sa Rusijom u celini, koji javnost Srbije naprosto teraju na sličan „podvig“ gutanja redigovane stvarnosti. Čitali smo, tako, proteklih dana da je nepostojeći Južni tok bio sredstvo pritiska na zemlje kroz koje nikada nije prošao. Rudna renta kao merilo gluposti Podsetili smo se da je Naftna industrija Srbije (NIS) prodata u bescenje, zajedno sa povlasticama za plaćanje rudne rente. O tome su, iako znaju punu istinu, kao pred kamerama sledećeg serijala „Insajder“, govorili najviši državni zvaničnici, izvlačeći za sebe dnevnopolitičke plusiće u disciplinskoj svesci evropskih integracija. Ako je to sve tako, zašto je Vlada Srbije 23. maja prošle godine donosila odluku da rudna renta za NIS ostane tri odsto do 2023. godine? Otkud sada ta naknadna pamet, pa su se svi setili kako energetski sporazum sa Rusijom ne valja? Procene energetskih eksperata govore suprotno. Srbija bi po njima pretrpela veliku štetu, ako bi rudna renta za NIS bila povećana. Da se to, recimo, dogodilo pre dve godine, prema podacima koje je iznela Jelica Putniković, naplata bi bila povećana za 6,3 milijarde dinara, ali bi bile smanjene investicije koje su tada iznosile čak 94 milijarde dinara, a Srbija bi morala da plaća ogromne nadoknade „Gaspromu“ za nepovučene, a ugovorene količine gasa. Kada je polovina NIS-a prodavana, srpski eksperti su smatali da su domaća ležišta nafte iscrpljena. Primenom novih tehnologija, NIS je, prema podacima direktora te kompanije Kirila Kravčenka iznetim u NIN-u pre godinu dana, udeo domaće nafte u ukupnim količinama prerađene nafte podigao za trideset odsto. Srbi rado zaboravljaju Zbog toga su optužbe za povećanje eksploatacije domaće nafte, nakon ulaganja kompanije u nove tehnologije, bedan trijumf naknadne pameti i interesa Evropske unije u Srbiji. Srpska javnost lenja je da se seća. Uvek će u njoj biti dovoljno onih koji će da zaborave kakva je prazna kanta bio NIS pre deset godina. Biće i onih koji će tvrditi da Rusi nisu uložili dovoljno novca ili da su čak unazadili kompaniju. Tu su i oni koji smatraju da Rusija Srbiji treba da pokloni sve do Vladivostoka. Najviše je, međutim, onih koji svesno ili nesvesno prećutkuju činjenicu da je Srbija prodala samo većinski deo NIS-a, a ne celu kompaniju, te da to danas više nije ona ista kompanija koja izjeda državu i sebe, već popunjava skoro 15 odsto srpskog budžeta. U energetskom sporazumu Srbije sa Rusijom broj srpskih benefita nesrazmerno nadilazi tehničko pitanje povećanja rudne rente. Niko u Srbiji ne pominje da identične ugovore o zamrzavanju rudne rente imaju OMV u Rumuniji i MOL u Mađarskoj. Evropska crna rupa i horizont događaja Ali, od evrosapisensa, tog evropskog polučoveka, upravo se očekuje da ne misli, nego da veruje naopačke. U srpskom slučaju on ne samo što treba da guta manipulacije i vešto kanalisane poluistine, čemu je odavno svikao, već sada treba i mozgom, logici uz vetar, da ih svari, te svešću apsorbuje, bez prava na političku probavu. Pritom je vremenski format istine koja mu se polaže podešen vrlo selektivno. Ako treba da pričamo o Kosovu i Metohiji, tu je 1998. godina koja je polazna. Nikako 1913, 1921, 1941, 1968. ili 1981. godina. Ako treba da polemišemo o ratovima u RS, odnosno BiH ili bivšoj RSK, odnosno Hrvatskoj, dozvoljena je 1992, eventualno 1991. godina. Sve što se dešavalo do tada briše se iz memorija industrije svesti, jer remeti poželjnu sliku. Pogotovo niko neće čak ni pomenuti da je Južni tok projekat stariji od Trećeg energetskog paketa Evropske unije i da u najmanju ruku nije pošteno da se naknadnim propisom Evropske unije izmenjuju prvobitni ugovori. Podsetimo, Južni tok je osnovan 2007. godine, a Treći energetski paket EU, koji nalaže razdvajanje operatera transportnog sistema od snabdevača usvojen je avgusta 2009, a stupio na snagu 3. marta 2011. godine. U decembru iste te godine ukrajinski "Neftegas" na sva zvona je kritikovao Evropsku uniju što ne reaguje na izgradnju podzemnog skladišta gasa u Banatskom dvoru. Niko se danas u Srbiji toga više ne seća. U Beogradu nije ključno pitanje hoće li vlast u Kijevu na ovaj način da osporava interese Srbije, izaziva krize, ne plaća gas ili se bavi energetskom hajdučijom, ugrožavajući celu Evropu. U Beogradu je sada ključno da se Srbija sama pred sobom obuče u Saudijsku Arabiju iz koje se, uz nisku rudnu rentu, isisava nafta. Evropska unija, čiji interesi stoje iza napada na energetski sporazum sa Rusijom, funkcioniše kao crna rupa stvarnosti, sa tačno definisanim horizontom događaja. Kada ovih dana treba da pričamo o Ukrajini, gasu ili Južnom toku, u argumentaciju zapada ne ulaze činjenice nastale pre početka sukoba na istoku te zemlje ili stupanja na snagu Trećeg energetskog paketa. Otplata kao sudbina Kada iz Brisela, odnosno Vašingtona, Srbiju huškaju protiv Rusije, koristeći nečasno Južni tok istrgnut iz konteksta činjenica i prilagođen horizontu događaja pomenute crne rupe, to ne rade da bi se Beogradu sutra revanširali kao partneru i namirili mu štetu. Srbiji je namenjeno da privređuje samo onoliko koliko je neophodno da otplaćuje dugove i kamate. To je sva evropska perspektiva srpskih evrosapiensa, pa i ona gasna. Nema potrebe da Srbija ubira prihode od Južnog toka, povećava proizvodnju nafte, gradi elektrane i otvara radna mesta, a i zašto bi, kada to u Evropi ima ko da radi umesto nje. Kratka predistorija Južnog toka Predistorija energetskog sporazuma i Južnog toka, koji se danas provlači kroz srpsko blato dnevne politike, stara je bezmalo četiri decenije. Danas se u Srbiji takođe niko ne seća da je 1975. godine između SSSR-a, Nemačke, Austrije, Francuske i Irana bio potpisan trojni ugovor o izgradnji gasovoda IGAT-2. Raspored zemalja potpisnica na geopilitičkoj karti i danas je aktuelan i zanimljiv. Distribucija gasa pomenutim gasovodom trebalo je da počne do 1981, ali se to nije dogodilo zbog islamske revolucije u Iranu 1979. godine. Od tada se na zadatoj liniji igraju najsloženije geopolitičke igre. Vrcaju ideje i obećanja, seku se vrpce, čine podmukle podvale, vuku najfantastičniji potezi, sve uz praske zapušača šampanjca, grmljavinu oružja i taktove Verdijevih opera, od kojih nas je „Nabuko“ jedno vreme podsećao na najmoćnijeg vladara Novovavilonskog carstva. Srbija se samo u jednom trenutku našla na pravcu te globalne drame i već se po potrebi prikazuje čas kao travestija balkanske Saudijske Arabije, čas kao zatočnik Južnog toka, čas kao evropska svadbena torta zapakovana u Treći energetski paket. NJoj je važno da se korača ka Evropskoj uniji, pa makar i u mestu. Šta je tu stvarnost, a šta politička projekcija manje je bitno. U Evropi ionako ima ko da misli umesto Srba. Od njih se samo očekuje da progutaju ceo Južni tok i posle puste da progutaju njih. Vrlo jednostavno.
Pročitajte još:ROGOZIN: Rusija nema probleme sa kursom rublje zbog sankcija nego zbog zavisnosti od ZapadaPredsednik Čečenije uzima pušku i ide na front u Donbas!?
Izvor: Glas Rusije

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Kolumne

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA