Pravda

Ova pobeda izvojevana je uz velike napore srpske vlade, diplomatije i vrednog ambasadora pri Unesku profesora Darka Tanaskovića. Vreme će presuditi da li je ovo jedna od onih časnih i važnih ali kratkovekih pobeda bez važnijih, dugoročnih posledica. Pre nešto više od sedam godina Srbija je slavila odluku UN da pitanje proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije bude prosleđeno Međunarodnom sudu pravde radi savetodavnog mišljenja. Tada je u prilog Srbije glasala Crna Gora, čija je vlada samo nekoliko dana kasnije odlučila da prizna nezavisnost "Republike Kosovo". Dve godine kasnije, 2010, Međunarodni sud pravde samo je prepričao stav SAD koji je pravdao proglašenje nezavisnosti dela jedne suverene države; pokrajine u kojoj je većinska manjina decenijama odbijala da se u Srbiji, zajedno sa opozicijom, bori za ona prava koja su nekada u SR Hrvatskoj i SR BiH bezuspešno branili pripadnici konstitutivnog srpskog naroda. I ne samo to, albanski narod na Kosovu i Metohiji i danas vode osobe koje su u mentalnom stanju rata, a jedan među njima i robije. Posledično, albanski ekstremisti su od kraja rata, juna 1999, do danas, ubili najmanje 950 Srba i više od 200 Albanaca. U pogromu iz 2004. srušili su dve hiljade srpskih domova i 26 svetinja. Dok danas većina naše javnosti s velikim oduševljenjem pozdravlja moralni trijumf srpske države, treba da se zapitamo da li je i ova pobeda Pirova. Neće proći mnogo vremena, a ustanove Uneska mogle bi ponovo da glasaju i ovog puta sadašnja, pravdi nenaklonjena većina mogla bi da se proširi za neophodna tri glasa. Glasanje je pokazalo da nas u Evropskoj uniji, kojoj slepo i bezrezervno poveravamo svoju sudbinu, podržavaju samo tri države, od kojih dve ni same to ne bi činile da nisu neposredno ugrožene – jedna je podeljena a druga bi to mogla postati za koju godinu. U regionu, zajedno s nama glasali su samo Moldavci. Bosna i Hercegovina, zahvaljujući Republici Srpskoj, ostala je neopredeljena. Ostali su glasali protiv nas ili su bili uzdržani, što je u ovom slučaju praktično ista stvar. Naša država je ćutala kad su građani Crne Gore pre dva meseca ustali protiv tiranije, decenijama smo pasivni pred kršenjem prava srpskog naroda, a crnogorski režim tu lojalnost nečasnih vraća novim uvredama Srbiji. Šta je sa Sjedinjenim Državama? Zar nije Vikiliks jasno pokazao da američka diplomatija stoji iza bizarnih i racionalno neobjašnjivih nastojanja da srpska baština na Kosovu bude bezuslovno oteta od srpskog naroda i predata albanskim asimilatorskim, falsifikatorskim i vandalskim ustanovama. Da li je to prijateljstvo? Konačno, da li će Srbija promeniti nešto u svojoj kosovskoj politici? Briselskim sporazumom, iza koga je, bez obzira na svu raniju politiku, stala naša vlada, predviđeno je da Srbija ne čini smetnje Kosovu na putu ka članstvu u Evropskoj uniji. Nijedna članica EU nije izvan UN i Uneska. Svega tri članice Uneska nisu članice UN – dve su mala ostrva usred Tihog okeana, a jedna je Palestina. Da li će nešto promeniti činjenica da je dan posle dobijanja SSP-a vlada "Republike Kosovo" suspendovala sporazum o Zajednici srpskih opština, a dan posle glasanja u Unesku Ustavni sud iste paradržave suspendovao sporazum o osnivanju ZSO? Jednoglasno! U pokrajini se primenjuje ni od jedne ustanove UN neusvojeni Ahtisarijev plan o nezavisnosti, ali nikada nisu primenili odredbe o pravima SPC i srpskim spomenicima. Trenutak ovakvog, makar i delimičnog uspeha, nameće potrebu za promenom politike. Sada je vreme da prekinemo bezumni trk ka EU koja nas ne želi u razdoblju koje će trajati decenijama. Kad vlast može narodu da kaže da ćemo, ako prihvatimo diktat Brisela, ostati bez Kosova, Metohije, manastira i da će srpski narod biti marginalizovan, asimilovan ili pod pritiscima oteran. Alternativa je da se sporazumemo o podeli pokrajine, suverenitetu Srbije nad najvažnijim svetinjama i potom priznanju albanske države na ostatku teritorije. To je gorko i nepravedno rešenje, ali sva druga su gora i teža. Srpske vlasti već tradicionalno ne samo da misle da mogu izbeći odgovornost ako obmanjuju javnost, već su i uverene da je nemanje viših, održivih i proverljivih ciljeva, te nespremnost za borbu radi njihovog ostvarenja, vrhunac političke mudrosti i lukavstva.