Pravda

Pro­vla­či­mo se kroz šu­mu, iz­nad gro­blja do Vje­ša­la. Sli­kao sam Mu­ja i Taj­so­na, po­la sa­ta pri­je ne­go što su po­gi­nu­li is­pod Vje­ša­la. Pre­ko gro­blja ula­zi­mo u pred­gra­đe Go­spi­ća. On­da pre­la­zi­mo na dru­gu stra­nu uli­ce. Hr­va­ti su se ta­ko­đe po­vu­kli. Po­što je Zo­lja uni­štio nji­hov tran­spor­ter kod Po­kraj­če­ve ku­će, a oni na­ma ubi­li dvo­ji­cu, Hr­va­ti su po­bje­gli na jed­nu, a Sr­bi na dru­gu stra­nu. U is­toč­nom Go­spi­ću ne­ma ni­kog osim nas. Ka­da smo se po­vla­či­li, ni­smo mo­gli mr­tve pri­ja­te­lje da po­ne­se­mo. Ta­ko bar sa­da svi pri­ča­ju: ni­smo, ni­smo, ni­smo ih mo­gli iz­vu­ći! Ob­u­čen u zmij­sku ko­šu­lji­cu, ga­mi­zao sam kroz dvo­ri­šta, iz­me­đu ži­vi­ca. Ru­ke i li­ce su mi cr­ni od zga­ri­šta kroz ko­ja sam se pro­vla­čio. Kad smo do­šli do Vje­ša­la, le­še­va na­ših po­gi­nu­lih ta­mo vi­še ni­je bi­lo. Uhi­će­nim no­žem, sr­bo­sje­kom, cr­tam krst sa če­ti­ri oci­la, na ze­mlji na­to­plje­noj kr­vlju. Do­bro je, ka­žem, do­bro je što je hr­vat­ski voj­nik bio pra­vi stri­je­lac. Če­da iz Ži­ti­šta i Zo­lja do­la­ze za­di­ha­ni i bu­lje u kr­va­vu mr­lju u pra­ši­ni. „Šta je sa Taj­so­nom?” „Šta su mu mr­tvom ura­di­li?” „Ma­mu im je­bem usta­šku, sve ću da ih po­ko­ljem!” „Bo­že, šta su mu ura­di­li, ka­ko nje­go­vim...” „Ko­me šta su ura­di­li?” „Pa, Taj­so­nu, idi­o­te! Ov­de smo ga mr­tvog osta­vi­li!” „A, Taj­son? Ka­žeš Taj­son. Taj­son je oti­šao do ho­te­la na pi­će. Sa­da će da do­đe. Ta­ke it easy boy.” U da­lji­ni se vi­di za­pa­lje­ni ho­tel. „Sje­di, od­mo­ri! Sa­da će on da se vra­ti”, ka­žem i po­či­njem da se smi­jem sve gla­sni­je. Moj smi­jeh od­je­ku­je iz­me­đu zi­do­va spa­lje­nih ku­ća. Če­da, Taj­so­nov pri­ja­telj, va­di nož i kre­će pre­ma me­ni. Ma­li Zo­lja ga dr­ži. Ski­dam ma­ra­mu i po­ka­zu­jem mu ono, ono na vra­tu što mi je svo­jom ru­kom pri­je ne­ki dan Ni­noč­ka Ne­zva­no­va ure­za­la: ----- OV­DE ISE­CI -----. Kao ono u „Ba­za­ru”, po­red uput­stva za kro­je­ve. Ta­ko je na mom vra­tu jed­no­ga ju­tra osva­nu­la te­to­va­ža: ----- OV­DE ISE­CI -----! Dan do­la­zi po­la­ko. Mi­je­ša­ju se ma­gla i dim. Po­vla­či­mo se pre­ma iz­la­zu iz gra­da. Po ba­šti, is­pred spa­lje­ne ku­će lo­vim pu­že­ve. Po­ta­pam ih u šer­pu sa ra­ki­jom, či­stim, na­bi­jam na ži­cu. Na ža­ru pe­čem ra­žnji­će od pu­že­va. Li­je­po mi­ri­še. Za­li­je­vam ra­ki­jom u ko­joj sam sluz pu­že­va prao. Ne sme­ta mi. Na­pro­tiv. Pri­ja. Ni­šta bo­lje za po­če­tak ovo­ga da­na. Ra­ki­ja je već pri dnu, a i pu­že­vi su sko­ro go­to­vi. Umje­sto do­bro ju­tro, onim ta­mo, oni­ma sa dru­ge stra­ne, ša­ljem tri­de­set ko­ma­da iz šmaj­se­ra. Uz pe­tu Be­to­ve­no­vu. Ta-ta-ta-ta­a­aa! Tri krat­ka ra­fa­la po tri met­ka i je­dan du­gi do po­sljed­njeg met­ka u šar­že­ru. Po Pe­toj Be­to­ve­no­voj, na šmaj­se­ru M-56, pre­po­zna­ju me pri­ja­te­lji. Iz da­lji­ne mi se či­ni da ču­jem pi­sak si­re­ne oklop­nog vo­za. Isa Ma­ši­no­vo­đa me po­zdra­vlja. Čuo je Pe­tu Be­to­ve­no­vu i moj šmaj­ser. Isa na si­re­ni oklop­nog vo­za svi­ra: „Sprem­te se, sprem­te, čet­ni­ci.”

Pročitajte još:NEBOJŠA JEVRIĆ: U Rusiju moraš verovatiRatna reportaža: Crna princeza se oblizujeRatna reportaža: PrstenRatna reportaža: Daj, ba­ba, gla­vu

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić