Pravda

Bi­li su pu­ni mu­ni­ci­je i oruž­ja za po­moć zen­ga­ma u Lo­vin­cu. Pa­li­li su ku­će u Či­tlu­ku i Po­či­te­lju, pu­ca­li u ov­ce, ko­nje, pse, star­ce. Uspje­li su da za­pa­le ne­ko­li­ko ku­ća, šta­le, si­je­no, pri­je ne­go što je avi­ja­ci­ja uni­šti­la jed­nog, a ten­ki­sti dru­gog TIN-a. Eks­plo­zi­je su po če­tr­de­set me­ta­ra na­o­ko­lo raz­ba­ca­le ko­ma­de gvo­žđa, di­je­lo­ve ljud­skih ti­je­la. Opet se Ve­le­bit na­pu­nio zbje­go­vi­ma. Sre­će­mo đe­da, sa tri unu­ka, u is­toj pe­ći­ni u ko­joj se krio kao dje­čak sa svo­jim đe­dom bje­že­ći, od usta­ša pri­je pe­de­set go­di­na. Is­pred spa­lje­ne ku­će u Po­či­te­lju se­ljak sa­hra­nju­je ov­ce, i ko­nja. Iza nje­ga još do­go­ri­je­va­ju šta­la i ku­ća. Za­što su pu­ca­li u ov­ce? Tvr­da je i kr­šev­na lič­ka ze­mlja. Se­ljak sa­hra­nju­je ko­nja. Oko no­gu se­lja­ka vr­zma se jag­nje, po­ku­ša­va da si­sa mr­tvu ov­cu. „Do­ma­ći­ne”, ka­žem, „da ti po­mog­ne­mo. Do­ko­ni smo.” Se­ljak ću­ti i uda­ra kram­pom u ka­men iz ko­ga iz­bi­ja­ju var­ni­ce. Ru­ši se gre­da od ku­će ko­ja do­go­ri­je­va. Ide­mo u Me­dak po ro­vo­ko­pač ko­jim smo uko­pa­va­li ten­ko­ve. U ko­man­di se lju­te, ali nam da­ju ro­vo­ko­pač. Ba­ja ro­vo­ko­pa­čem za­ko­pa­va ov­ce. Ba­ja ko­pa grob za ko­nja. Na mje­se­či­ni, za to vri­je­me, se­ljak ko­lje jag­nje. Umor­ni i zno­ja­vi, pi­je­mo ra­ki­ju, ko­ja je bi­la za­ko­pa­na de­set go­di­na, za si­no­vlje­vu svad­bu. Je­de­mo jag­nje­će pe­če­nje, spre­mlje­no na gre­da­ma, na ža­ru iz­gor­je­le ku­će. Od po­sljed­njeg jag­nje­ta. „Uzmi­te, mom­ci, uzmi­te, do­bri mo­ji mom­ci, sna­ga na usta ula­zi”, ka­že do­ma­ćin i nut­ka nas pe­če­njem. „Htio bih”, ka­že Ba­ja, „sa­mo još jed­nom da se pop­nem na vrh Ve­le­bi­ta, da se na­pi­jem, da se is­pla­čem. I ni­šta vi­še.”

Pročitajte još:Ratna reportaža: Daj, ba­ba, gla­vuRatna reportaža: Raz­go­vor sa kr­vlju ili pe­ta Be­to­ve­no­va na šmaj­se­ru M-56KOLUMNA NEBOJŠA JEVRIĆ: Magareće mlekoNEBOJŠA JEVRIĆ: U Rusiju moraš verovati

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić