Pravda

Šest meseci nakon otpočinjanja direktne vojne intervencije u Siriji i nedugo nakon sklapanja primirja, Rusi su rešili da povuku deo svojih snaga, ocenivši da su ciljevi njihove intervencije postignuti. Stanje na terenu pokazuje da je to tačno. Teritorije na zapadu Sirije, od strateškog značaja za Rusiju, pod čvrstom su kontrolom sirijske vojske. Tu spadaju alavitska područja uz Levant, gde se nalaze ruske baze, zahvaljujući kojima Moskva obezbeđuje svoj tradicionalni interes prisustva na toplim morima. Tu spada i prestonica Damask sa okolinom kao i širok koridor koji ga spaja sa pomenutim alavitskim područjima. Teritorije koje kontroliše opozicija su rascepkane i delimično opkoljene – što je naposletku opozicione snage i nateralo da uvaže snagu Rusije i pristanu na kompromis. Pozicija Kurda, kao novog značajnog saveznika Rusije na Bliskom istoku, ojačana je. Ruska intervencija donela je primirje kojim je sukob „zamrznut“ pod uslovima povoljnim za Rusiju – što je strategija koju je Rusija već oprobala u Moldaviji, Gruziji i Ukrajini (istina, u ovoj poslednjoj je upitno da li je sukob „zamrznut“ uz teritorijalnu podelu koja favorizuje Rusiju, ali sama činjenica „zamrzavanja“ drži Ukrajinu izvan NATO, što za Moskvu i jeste prioritet). U takvoj situaciji se delimično povlačenje snaga iz Sirije čini krajnje logičnim potezom, a ujedno je i prilika da Rusija, s obzirom na tešku ekonomsku krizu u kojoj se nalazi (za samo dve godine njen nominalni BND pao je sa 2,1 na 1,2 biliona dolara), nešto uštedi. Naglasićemo, a to je naglasio i predsednik Putin, da je u pitanju delimično povlačenje – vojno prisustvo u bazama ostaje da bi štitilo postignuti sporazum (kako se ne bi ponovila američka greška iz Vijetnama), dok se političko prisustvo u vidu režima u Damasku lojalnog Moskvi čini osiguranim na duži rok. Pa ipak, mnogi su vest o ruskom povlačenju dočekali rečima kritike, dok su čak i oni koji ga pravdaju izrazili bojazan od izvesnih rizika koje ono nosi sa sobom. Analiza koja sledi pokazaće da su kritike neutemeljene, a rizici minimalni. Najpre, kritičari tvrde da bi rusko povlačenje moglo da ohrabri Tursku i Saudijsku Arabiju da (sa ili bez podrške SAD) vojno intervenišu u Siriji. Opasnost od ovakve intervencije postojala je sve vreme sirijskog građanskog rata, uključujući i period ruske intervencije, ali se ona ipak nije odigrala. Rusi su sve vreme bili svesni ove opasnosti, pogotovo kada je u pitanju Turska. To objašnjava i njihovu spremnost da zbog obaranja svog aviona ozbiljno zategnu odnose sa Ankarom, iako su se ovi u vremenu koje je prethodilo incidentu kretali uzlaznom putanjom. Žrtvovanje obostrano korisnog strateškog partnerstva pokazalo se kao cena koju je Moskva spremna da plati da bi eliminisala za nju potencijalno najopasniji turski uticaj iz Sirije. Rusi su nakon incidenta od intervencije uspešno odvratili Turke, čiji je ministar spoljnih poslova naposletku i priznao da su pretnje intervencijom bile samo blef. Što i dalje ne znači da u nekom nastupu iracionalnosti Redžepa Erdogana nije moguće da Turska vojno uleti u Siriju. No da li ovo rusko povlačenje može zapravo da ohrabri Erdogana na takav potez? Teško. Samim tim što ni snage koje su Rusi do juče imali u Siriji nisu bile dovoljne da se efikasno odupru turskoj intervenciji, ali je sultan iz Ankare znao da Putin uvek može dovući još. Zna to i sada – pa šta je onda razlika da li Rusima treba dovlačenje malo manje, ili malo više dodatnih trupa? Budite sigurni da će, ako se Turci ili Saudijci usude na takvu akciju, biti dovučeno taman koliko treba. Druga kritika tiče se Islamske države. Kritičari kažu: ako se Rusi povuku, Islamska država će opstati, jer neće imati ko da je tuče – a dogod ona nije potučena do kraja, Rusi cilj nisu ispunili. Pogrešno. Još uoči otpočinjanja ruske intervencije tvrdio sam da Islamska država uopšte nije njen primarni cilj, već samo dobar izgovor za intervenciju radi ostvarivanja stvarnog prioriteta, a to je odbrana sopstvene sfere uticaja u Siriji. To se u praksi i pokazalo kao tačno, jer su Rusi najveći deo vazdušnih napada izveli ne protiv Islamske države, već protiv nekih drugih pobunjenika, i to u oblastima koje su daleko od onih pod kontrolom ID. Oblasti pod kontrolom ID nalaze se na istoku zemlje, koji nije od primarnog značaja za Rusiju, već su to pomenute zapadne oblasti. Da Moskvi nije stalo do toga da konačno porazi Islamsku državu, konačno potvrđuje i ovo povlačenje. To je ujedno i poruka nekim drugim regionalnim i globalnim akterima – vi ste stvorili Islamsku državu, vi je sve vreme pomažete, pa hajde sad obračunajte se s njom, jer Rusija nema nameru da se troši radi cilja koji joj nije na vrhu liste prioriteta. Uzalud su se, dakle, Amerikanci nadali da će se Rusija zaglibiti u Siriji kao svojevremeno i u Avganistanu, odnosno kao što su se SAD kasnije bile zaglibile u toj zemlji i Iraku, a mudro izbegle da im se to desi u Libiji. Te 2011, kada je otpočela vazdušna intervencija protiv Libije, tadašnji sekretar odbrane SAD Robert Gejts izjavio je da bi svaki predsednik koji ponovo u neku bliskoistočnu zemlju pošalje velike kopnene trupe trebalo da „ide na ispitivanje glave“. Ako je to izjavio ministar vojni države koja godišnje potroši na vojsku 610 milijardi dolara (a u vreme izjave i 100 milijardi više) i ima mrežu saveznika/vazala na svim kontinentima, zašto bi drugačije postupila zemlja čiji godišnji vojni troškovi iznose 84 milijarde, a lojalni saveznici joj se mogu na prste nabrojati? Ali, nastavljaju kritičari, zar baš taj istok koji navodno nije od strateškog značaja za Rusiju nije istovremeno i područje najbogatije naftom? Dobro, pa šta? Nemojte mi reći da Rusiji, koja je jedan od najvećih izvoznika nafte i gasa u svetu, treba sirijska nafta? To bi bio slučaj da su na mestu Rusije SAD, i posebno njihovi evropski saveznici. Rusiji, baš naprotiv, možda i odgovara da „krnja“ Sirija ostane bez nafte, jer bi je onda bilo moguće lakše politički kontrolisati, s obzirom na to da bi bila ekonomski zavisnija od Moskve. Otići ću i korak dalje i nagovestiti mogućnost da se Rusiji isplati i da postoji neki stepen haosa na istoku Sirije (ili pak poretka u vidu vladavine ekstremista poput Islamske države), jer onda do daljnjeg nema ništa od gasovoda koji bi Zapad preko te teritorije izgradio kao alternativu ruskom snabdevanju Evrope. Konačno, kažu i da – a nešto slično smo čuli i od ministra spoljnih poslova Nemačke – Rusi ovim povlačenjem puštaju Asada niz vodu, te da tako izdaju (još jednog) saveznika? A da li su oni ikad rekli da im je cilj da Asad ostane na vlasti? Moskvi je cilj da sačuva sferu uticaja u Siriji, što podrazumeva opstanak lojalnog režima u Damasku. A to ne mora da bude Asad, koji je zbig razloga koji datiraju još iz vremena vladavine njegovog oca omražen kod velikog dela sunitske populacije. Moskvi bi više odgovaralo da se pojavi neko iz opozicije koga će jednako prihvatiti i Alaviti i suniti – uz uslov, naravno, da bude proruski orijentisan. Amerikancima to ne odgovara, usled čega sumnjam da će za Siriju skoro biti dogovoreno konačno političko rešenje. Vašington će učiniti sve da spreči svoje pulene iz opozicije da se priklone mirovnom planu koji bi odgovarao Rusiji i za kandidata istaknu nekog njoj bliskog čoveka. No to ne znači da Rusija treba da odustane od pridobijanja trenutno proameričke opozicije na sopstvenu stranu. U tom smislu se i ovo delimično povlačenje trupa može posmatrati kao poruka Asadu: „U redu, mi smo za tebe naterali opoziciju da sedne za pregovarački sto i prihvati primirje, ali, ako ćeš nastaviti da je tučeš da bi večno ostao na vlasti, ne očekuj našu podršku; na tebe je red da načiniš ustupke njima u interesu kompromisnog političkog rešenja“. Sve u svemu, ovaj potez Rusije je i logičan i dobar. Između ostalog i zato što šalje jaku propagandnu poruku svetskom javnom mnjenju da, za razliku od Amerikanaca, koji, kad vojno uđu u neku zemlju, iz nje ne izlaze godinama i na kraju ništa ne naprave, Rusi već posle šest meseci postižu rezultat, a zatim obustavljaju akcije i povlače višak trupa. Šest meseci – u poređenju sa devet puta toliko, koliko je Siriju pre toga razarao krvavi građanski rat. Da li kritičari uopšte shvataju šta kritikuju?

Pročitajte još:STRUČNJAK ZA BEZBEDNOST: Putin je izbegao zamkuEKSKLUZIVNO ZA PRAVDU: Erdogan i Sulejman VeličanstveniDa li su Srbija i Rusija spremne jedna za drugu?

Izvor: Odmotavanje suštine / Unwrapping The Essence