Aleksandar Đuričić Eš školovao se u Srbiji i u inostranstvu. Završio je Elektrotehnički fakultet, ali ga je pisana reč oduvek pratila. Nedavno je iz štampe izašao njego roman "Rkvijem za Adama", što je i neposredni povod za razgovar sa autorom. Završili ste Elektrotehnički fakultet, ali pišete. Da li je to idealan spoj realnosti i mašte?
Možda, ali ne onako kako će većina pretpostaviti. Inženjerstvo nije pravo ili ekonomija, za inženjerstvo je potrebno mnogo više mašte i apstraktnog razmišljanja nego što se čini. LJudi misle da je inženjerstvo: dva i dva je četiri, ili ima struje, nema struje. Međutim, kada treba rešiti neki problem u en-dimenzionom prostoru onda čak i umetnici kažu: "Ja to ne mogu da razumem". Kada je Žil Vern opisao putovanje na mesec, onda je to bila umetnost. A kada su inženjeri seli da to omoguće, zar i to nije bila umetnost, na neki način? Mislim da među umetnicima i inženjerima ima mnogo sličnosti. I jedni i drugi koriste maštu da bi stvorili bolje svetove. Sa druge strane, pisanje romana nije puko maštaranje i umetničarenje. Pisanje je naporan posao kome treba pristupiti sa određenom dozom realnosti pa i ineženjerske preciznosti. Postoje li trenuci koje pamtite sa najvećom živošću, a voleli biste da ih zaboravite? Da, naravno, kao što kažu prve dve rečenice romana: "Najduže i sa najvećom živošću čovek pamti upravo one trenutke koje želi da zaboravi. Oni su taj kamen spoticanja, koji bismo najradije da preskočimo ili zaobiđemo, ali se o njega stalno saplićemo, baš zbog toga što zaboravljamo da je tu". Učiti na tuđim greškama je mudro. Učiti na svojim greškama je bolno, ali efikasno. Ali, učiti na greškama je u svakom slučaju korisno. LJudi često potcenjuju greške. Imati priliku i mogućnost da pogrešiš, to je bogatstvo. Najveća je beda kada čovek sebi ne može da priušti kajanje. Onda pažljivo odmerava svoje postupke, uskraćujući svom životu šarenoliku ležernost pravljenja grešaka. Vaš junak prolazi kroz jednu unutrašnju borbu. Koliko je bilo teško pisati takav roman?
Nije bilo lako pisati ga, a verujem da nije lako ni čitati ga. Pretpostavljam da Rekvijem za Adama nije roman za plažu ili za jedno letnje popodne. Pisanje romana je trajalo pet godina, ne zato što nisam bio sposoban da ga pišem brže, prethodni roman sam napisao za manje od godinu dana, već zato što je priča koju sam pisao morala da proživi i da se razvije. Pisao sam o ljudskim strahovima i nesigurnosti, pa sam i sam često bio uplašen i nesiguran. U takvim situacijama bih ostavio svoje likove nasamo, da vode svoj život nezavisno od mene. Posle nekog vremena bih se vratio priči da vidim šta se dogodilo. 
Koliko vremena treba da prođe od raskida da bi se smatralo pristojinim da devojka izađe na sastanak sa drugim muškarcem?
Ha-ha! Ovo pitanje me je nasmejalo Znam zašto me to pitate, ovo jeste replika iz mog romana, ali ne bih voleo da čitaoci pomisle da sam pisao o vezama i raskidima. Pisao sam o čoveku koji sebe dovodi u situaciju da nije siguran da li je nekog ubio ili ne. Pisao sam o onim trenucima kada čovek pomisli da sebe ne poznaje, da ne zna ko je, šta je i šta je sposoban da uradi. Ali, pošto je to jedna životna priča, naravno da je tu bilo i nekih ljubavi i raskida i bezbroj drugih epizoda iz života glavnih i sporednih likova. Ali, tek da ne ostanem dužan, odgovoriću isto onako kako piše u romanu: Ako devojka pomišlja na sastanak, onda to samo po sebi znači da je prošlo dovoljno vremena. Kroz glavni lik ste nam otkrili kako razmišlja jedan muškarac. Može li se reći da je ponekad tipičan primer, a da sa druge strane veoma odskače od većine? Boris Hundić nikako nije tipičan muškarac. Ali, poznaje li iko nekog tipičnog muškarca? Šta je tipičan muškarac? Stereotipi su odlika ljudske gluposti ili lenjosti, bilo da su oni nacionalni, polni, rasni... Pokušavaju da nas uklope u šablon da bi nas pojednostavili. Ti si inženjer, ne možeš biti pisac. Ti si muškarac, ne treba da peglaš. Ti si Srbin, moraš da piješ rakiju. Kao kutija u koju nas neko gura, a ta kutija može lako da se pretvori u grob ili zatvorsku ćeliju. Ako neko za sebe kaže da je na prvom mestu muškarac, na drugom mestu Srbin, onda je nejverovatnije da je na trećem mestu, niko i ništa. Ja za sebe mogu da kažem da sam i Srbin i muškarac, i pisac i inženjer, dramaturg i kopirajter, drug i brat, kolega i komšija, i onaj što će da vam popravi osigurač, ja sam na prvom mestu Aleksandar Đuričić Eš, pa sve ostalo. Na isti način gradim i svoje likove, oni su jedna fantastična skupina neobičnih osobina sasvim običnih, tipičnih ljudi, kojima se događaju najobičnije svakodnevne fantastične tipične stvari, od odlaska na fakultet do bacanja pod voz.
Izvor: Pravda/Marija Gojković
