Pravda

Piše: Đoko Kesić Možda je taj srpski osvetnički san blizo jave. Jer, nedavno uz otvaranje poglavlja 23 Brisel je prisilio Vladu Srbije da otpočne gradnju zakonskih mehanizama koji bi u državnoj praksi stvorili tu magiju da i bogati puste suze. Na tu magiju srpsko političko biće čeka skoro četrdeset godina. Na ovom pitanju od kraja osamdesetih minulog veka pa do danas, svi politički pobednici obećavali su socijalnu pravdu a od 2000. da će se obračunati s korupcijom u vrhu vlasti ali i s tajkunima koje je porodila pljačkaška privatizacija. Niko međutim nije ispunio predizborna obećanja, a obespravljeni plebs sigurno niti prašta niti zaboravlja. Podsetimo da je Slobodan Milošević izgubio vlast zato što je proizveo prve bogatune koji su mu nosili skute, poput porodice Karić i zbog toga što mu je sin Marko postao imućan "zato što je nosio gajbe". U to vreme promovisan je i princip – ko uđe u Vladu obezbedio je nekoliko budućih generacija. Aleksandar Tijanić mi je jednom prilikom, pošto je postao ministar u Vladi Mirka Marjanovića u polušali rekao: "Pa polako postajemo svet, i kod nas ministarska fotelja donosi benefit od minimum 500.000 maraka". Pre tragične pogibije, Zoran Đinđić je ubrzano proizvodio svoju novu klasu. Vrh vlasti pretvorio se u lukreativni profitni centar, svi silni čelnici DOS postali su više nego imućni. I danas krckaju, a Boga mi i oplođuju svoje ćemere zlata. Mnogi i danas su u vlasti ili se bore za vlast. Da li se bore da bi sačuvali zarađeno od "gladnih ptica" ili im je ono veliko baš maleno... Nisam siguran da je to premijera Đinđića koštalo života, ali je njegova popularnost u biračkom telu pred smrt bila oko deset odsto. Mnogi među novinarima i analitičarima su tvrdili da je Vojislav Koštunica jedan od retkih političara koji se nije obogatio, a mogao je. Verujem da su u pravu. Međutim, apsolutno su u pravu i oni koji kažu da su svi njegovi perjanici i danas puni kao  brodovi. Uostalom, verujte svojim očima. Nema bitne razlike između Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. I profesor psihologije je proizveo niz svojih barona, a završio je kao podstanar. Ivica Dačić je prava politička vidra. Nasmejan, bezazleno opušten, mek kao macin rep, ali beskrajno vešt u svim poslovima. Pa i u političkim. Ali ram za njegovu sliku još se pravi, kao i za svitu njegovih "crvenih barona". Šta je bitno i optužujuće za sve političare i sve pomenute vlade? Niko od njih, uz silna predizborna obećanja nije hteo niti pokazao bar malo volje da menja sistematski pljačkaški sistem, matricu koja omogućava nekažnjeno i enormno bogaćenje pojedinaca i celih grupacija. Taj sistem je autorsko delo vlasti Slobodana Miloševića. Ispostavilo se da je aforizam, sročen posle pada Miloševića: "Sve je isto samo njega nema" potpuna definicija društvene svesti i stanja srpske države koja je mnogo šta samo ne pravna i uređena država. Jer šta se promenilo posle pada Borisa Tadića? Bitne promene se i ne vide. Na Andrićevom vencu okupila se zanimljiva grupacija ljudi, mnogi su se obogatili u sivoj zoni ranije, ali vredni su, rade i danas. Za predsednika Nikolića malo ko može da garantuje da mu ruke nisu u pekmezu. Uostalom šta misliti o bilo kom čoveku koji je spreman da u sedmoj deceniji života kupi fakultetsku diplomu? O ministrima i saradnicima premijera Vučića u beogradskim političkim salonima prepričavaju se razne priče. Uskoro će se i o njima znati puna istina, ko prati tokove novca doći će do "odgovora na pitanje od milion dolara." Međutim ono što je sigurno, ni jedna vlast nije htela niti smela da uđe u sukob s tajkunima, s 300 porodica za koje verujem da i danas vladaju Srbijom. Zoran Đinđić je javnosti pokušao da zamaže oči s "porezom na ekstra profit". Koliko je to bio smešan poduhvat videlo se po tome da su mnogi platili te sume iz malog džepa. Platili su i reket Đinđićevim kopljanicima ćutke i bez problema. Svi su preživali, obe strane bogate i u biranim društvima. Vlast Borisa Tadića po svim merilima bila je šeprtljava, nejasna, mlohava i bez jesne definicije. Setite se koliko je bila smešna, zapravo tragična njegova akcija za gradnju tajkunskog mosta!? Ali je zato bio vrlo ekspeditivan, potpisao je onaj fašisoidni Zakon o informisanju koji su osmislili Mlađen Dinkić i njegovi tajkuni. Da li bi Vlada Aleksandra Vučića uradila bilo šta na temu pljačke države kroz privatizaciju da EU nije tražila da se istraže ona 24 slučaja među kojima je i sudski proces protiv Miroslava Miškovića? Nema dokaza da bi, jer vlast apsolutno ništa nije učinila u obračunu s korupcijom u državnom vrhu. Na kraju, nejasno je zašto Vlada Srbije nije donela novi zakon o poreklu imovine koji je  premijer najavio još za septembar prošle godine? Međutim, ima nade. Jer Vlada Aleksandra Vučića efikasno ispunjava sve dogovore s Evropskom unijom. A novi antikorupcijski zakon, koji u najavi neće ličiti na aboliciju pljačkaških razbojništava kojima su rukovodile političke elite, je na vidiku. EU je konačno pokrenula našu vlast da se kontrola imovine i prihoda naših političara stavi na dnevni red. Za EU to je jedan od osnovnih postulata borbe protiv korupcije, pa je Vlada Srbije zbog nedorečenosti u ovoj oblasti morala da menja svoj akcioni plan kako bi se stekli uslovi za otvaranje poglavlja 23. Tek pošto je to urađeno premijer Vučić je s tim dokumentom otišao u Brisel. Vlada će sad pod nadzorom EU morati da uradi ono što je iz nekih razloga godinama odlagala. Hitno mora da se završi zakon o poreklu imovine i da se izmene druge zakonske procedure i da se proširi obavezno prijavljivanje imovine svih srodnika u prvoj liniji krvnog srodstva političara i funkcionera. Tako neće moći da se događa da je političar siromah, a supruga, koja ne radi, prebogata. EU će insistirati na praćenju podataka preko jedinstvenog identifikacionog poreskog broja. U suštini ove najave ohrabruju. Obračun s korupcijom treba početi od glave. Najbogatiji Srbi svakako su oni koji su se obogatili u sivim i mutnim vremenima privatizacije i uz pomoć vladajućih garnitura. Prema podacima Forbsovog izveštaja za 2015. najbogatiji Srbin je Miodrag Kostić čija je kompanija  za prošlu godinu ostvarila prihod od 537 miliona evra. Kostić je na Forbsovoj listi šesti bogatun u regionu. Drugi na listi je Miroslav Mišković, vlasnik Delta holdinga s prihodima od 433,6 miliona evra. Treći je Knez petrol s prihodima od 334,2 miliona evra. Četvrto mesto su zaposeli Velibor Đurović, Ivica Vukelić i Saša Glušac sa 322,6 milona evra. Na petom mestu je Viktorija grupa Zorana Mitrovića i Milije Babovića sa 306,9 miliona evra. MPC Internacional Petra Matića je tek na šestom mestu, a Zoran Tirnanić (DIS) je na sedmom mestu Forbsove liste nahbogatijih Srba za prošlu godinu. Na listi prvih deset našli su se prvi put Dejan Čokojac i Jadranka Stepanović vlasnici Mocart kladionica. Svih deset srpskih kompanija s Forbsove liste ostvarili su prihod od nepune tri milijarde evra, što je, kako ocenjuje Forbs samo polovina onoga što je Miroslav Mišković nekad sam zarađivao. U regionu najbogatiji je hrvatski biznismen Ivica Todorić, vlasnik firme Agrokor. Međutim, nije jasno da na ovoj listi nema Filipa Ceptera i njegove kompanije Cepter. Nema ni Stanka Subotića čiji poslovni promet svakako zaslužuje visoko mesto na Forbsovoj listi. Ali ono što je kranje zanimljivo, a u poslovnim krugovima u Beogradu se uveliko prepričava da je Radoman Božović, Miloševićev predsednik Vlade Srbije i Skupštine SRJ jedan od najbogatijih Srba. Božović se iz javnog života povukao pre petnaestik godina, 5. oktobar 2000. zatekao ga je u fotelji diretora moćnog Geneksa, koji je uoči raspada SFRJ obrtao godišnje oko sedam milijardi dolara. Kažu da je Zoran Đinđić molio Božovića da ostane u Geneksu, ali došao je stari direktor Miodrag Miki Savićević i pokvario igru. Božović je odavno u privatnom poslu, ali sklonio se u zavetrinu. Viđaju ga jedino s vremena na vreme na Ribarskom ostrvu u Novom sadu. Trenutno mu je glavni posao sa Kiezima. Naime njegova konsalting firma radi za kineske kompanije koje se bave trgovinom i građevinom u Srbiji i Crnoj Gori.    Novosađani, bliski Božoviću i njegovoj porodic,i tvrde da njegovo bogatstvo i nije za poređenje sa "velikim igračima". Kažu da je Radoman zbog finansijskih problema morao da proda čak i jahtu koju je kotvio u Budvanskoj luci. Međutim, stigla je vest koja kaže da je Radoman Božović kupio veću i lepšu jahtu, najskuplju od svih na Crnogorskom primorju. Da li je tom enormnom i tajnovitijem bogaćenju došao kraj? Da li će se dalje iza zavese događati skoro fantastične radnje gde vlast namešta svojim ljudima poslove koji se finansiraju iz budžeta? Jer, prema podacima Poreske uprave od pre tri godine, čak 14.442 firme u Republici Srbiji nisu imale ni jednog zaposlenog, a ostvarivale su milionsku neto dobit. Novih podataka Poreske uprave Srbije nema, ali broj fiktivnih firmi je mnogo veći. Radi se o povlašćenim firmama, jer ne možete ostvariti dobit bez i jednog zaposlenog, niti možete ostati nekažnjeni pošto je Poreska uprava koja saopštava ove podatke apsolutno nadležna da podnese krivičnu prijavu protiv firmi koje je ona evidentirala. Zbog čega to nije učinila, pita Davor Šešić, poslanik SDS u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Izvor: Pravda