Piše: Jasmina Lukač
To je pozadina otvaranja fronta prema takozvanoj eliti, odnosno građanskom delu srpskog društva. Jedino je Zoran Lutovac, predsednik DS, Vučićev tekst “Elita i plebs” - javno protumačio kao proglas lidera SNS sopstvenim pristalicama. Drugi su pak, taj proglas jedva dočekali kao otvorenu objavu tinjajućeg političkog rata u kome su izvesno već svrstani na stranu buduće pobedničke strane. Pri tome potpuno zanemarujući važne činjenice, među njima i osnovnu – u politici je je više nego važno da izaberete neprijatelja. U ovom trenutku čini se da je uspešno Vučić za glavnog protivnika “izabrao” akademika Dušana Teodorovića.
Akademik Teodorović oličava i donekle predvodi intelektualnu struju u javnom životu, spremnu da nastupa politički, ali pod sopstvenim uslovima i vizijama. I ta spremnost ga i dalje ne napušta, uprkos tome što je bio učesnik neuspešne predsedničke kampanje Saše Jankovića 2017. godine. Tokom proleća, obilazeći Srbiju zajedno sa Jankovićem, znao je da se našali da će on biti potpredsednik kao Bajden u Americi. Pisalo se da je jedan od šestoro ljudi od najvećeg Jankovićevog poverenja. A koliko u jesen iste godine osvanuo je tvit Dušana Teodorovića o Jankoviću: “Re~enica koja me je osvestila: “Bilo bi dobro da organizujemo veliki miting na Trgu republike, pa da tra"imo od Vu~i}a da meni poveri mandat za sastav Vlade.”
Ova Teodorovićeva rečenica je ustvari zapečatila Jankovićevu političku sudbinu mnogo više od tvita samog Jankovića kako se grčio u mukama u hotelskoj sobi u Beču, toliko ismevanog u samoj građanskoj javnosti.
Vučić svojih 55 odsto sa predsedničkih izbora sada ne može da dostigne. Pojedini događaji, poput pogibija radnika na gradilištima, situacije na severu Kosova, protesta “1 od 5 miliona” uticali su na pad podrške SNS-u. Ali, da bi taj pad ostao na nivou rezulta Vučićeve liste “Srbija pobeđuje” iz 2016. od 48 odsto, kada se taj rezultat prelio i na Vojvodinu i većinu opština, potrebno je opoziciju držati prikovanu uz cenzus. To su Jankovićevih predsedničkih 16 odsto, i Đilasovih gradskih 18, i to je mrvljenje birčakog tela na mnoštvo grupa građana od kojih će neka možda i uspeti da osvoji pet odsto.
Da bi sprečio osipanje podrške, Vučić mora da nastupa u skladu sa prirodom izbora – parlamentarni i lokalni, što znači da priču spusti što dublje ka narodu. Za razliku od predsedničkih i prestoničkih, gde je prikazivao i potpisanu podršku dela elite, takozvane ili ne, sada mu je potreban svaki pojedinačni glasač u svakom selu i zabiti. I do glasača se više ne dopire površinski – idejama i obećanjima, već dublje – osećajima. Vučić će ići na trampovsku rijaliti kampanju, računajući da je i dalje u mogućnosti da drži pažnju najšireg broja ljudi i da oni prikovani tom pažnjom neće videti nikog drugog. Barem ne toliko zanimljivog.
Sad, ima tu više otvorenih pitanja. Jedno je kolika je tačno podrška koju Vučić uživa, budući da mnogi smatraju da bi on i naprednjaci i bez medijske sveprisutnosti, kapilarnih glasova i izbornog pritiska, svakako osvojili oko 35 odsto glasova. I da bi to već bilo dovoljno za većinu, naravno uz pomoć Ivice Dačića, i možda još neke male liste. Međutim, to je možda prošlost, to se možda odnosilo na vreme pre 2017. kada je umesto Ane Brnabić, ličnost uz Vučića koja je bila lice Srpske napredne stranke, bio Tomislav Nikolić.
Takođe, to se možda odnosilo i na vreme kada društvene mreže nisu bile tako raširen izvor iz koga se ljudi obaveštavaju, kao što je to sada slučaj. Ako je mladi Luka Maksimović pomoću Fejsbuka 2017. mogao da uzme 340.000 glasova predsedničkim izborima, koliko sada Fejsbuk može nekom da oduzme ili da doda?
Tehnologija određuje i politiku u meri u kojoj se to u Srbiji iz nekog razloga prećutkuje. Barem to čini upravo istaknuti pojedinci iz građanske elite na koje je Vučić sa svoje predsedničke pozicije osuo drvlje i kampenje u pomenutom tekstu. Tako sada vrlo čuveni sociolog Jovo Bakić, u svojoj novoj knjizi o evropskoj kranjoj desnici, vrlo malo pominje industrijsku proizvodnju, ali i otkriće radija kao uzrok fašizma. NJegov pristup je više 19.vekovni, a to znači opis totalitarnih ideja koje kruže po istoriji i menjaju oblik. Po tom pristupu rijaliti programi i politika su izraz isključivo večne ljudske težnje da budu egzibicionisti i voajeri, a ne razvoja optike u kojoj su sada kamere svuda, od telefona do bandera.
U sličan pristup mogla bi se ubrojiti i priča o falsifikovanoj diplomi “drugog čoveka SNS-a i ministra policije Nebojše Stefanovića”. Uprkos retkim napisima da nije do poništavanja vrednosti obrazovanja došlo zato što je takva ideja nadošla naprednjacima kao način da reše neškolovanost, već zbog nečeg opštijeg, i dalje se vodi kampanja “lažna diploma” kao sudbinska. Opšteg, zato što vreme mobilnih uređaja i Interneta čini da se ljudi na dva klika osećaju sposobnim da zarone u intelektualnu baštinu sveta, i da izvuku znanje koje im je potrebno sa Gugla. I to bez da život provode u čitaonici. U opoziciji se i dalje računa da će nediplomiranje i neškolovanost Stefanovića delovati na ljude, u sadejstvu sa omraženošću koja se mora osećati prema nekom privilegovanom koji je na vlasti i slasti 7 godina. Iako, takva priča nije delovala ni u slučaju Nikolićeve pobede 2012. kada je bilo mnogo manje android uređaja, a i Nikolić jeste bio kao poslanik privilegovan prethodnih 20 godina.
Tako da je priča opozicionog Saveza za Srbiju o Stefanovićevoj lažnoj diplomi, samo Vučiću dala povod da odmah isproba svoj pristup čuvanja pristalica SNS-a. I priliku, da ga promeni, dokle još ima dovoljno vremena.
Ali, Savez za Srbiju, uprkos ponavljanju već viđenog, od čega se izgleda šira struktura DS-a svrstana u taj Savez, nikada neće umoriti, jeste i dalje u skrivenoj prednosti.
Skrivenoj, jer Vučiću je potrebna više nego ubedljiva pobeda, a možda će mu trebati i više spoljne podrške Evropske unije, a to znači Nemačke, nego što mu je trebalo do sada.
Jer, ako Dragan Đilas uspe da od svojih saveznika sačuva ideju bojkota parlamentarnih izbora, makar uz učešće na lokalnim, on će imati šansu da obori Vučićevu vlast. Lokalne kampanje poslužiće da se skupe primeri izbornih pritisaka i nepravilnosti. I kako je Đilas upravo u polurečenici najavio, šta će Vučić, ako opozicija na izborni dan zakaže umesto glasanja, protestni miting? Da li će lider SNS da najavi svoj još veći skup, kao što je kampanjom “Budućnost Srbije” odgovarao na proteste “1 od 5 miliona”. Samo okupljanje je međutim rizik – rizik da Ursula fon der Lajen ako je izaberu za predsednicu Evropske komisije, pošalje saopštenje da je opozicija Srbije u pravu i da izborni proces treba ponoviti. A ponavljanje bi za Vučića već značilo samo uvod u poraz.
Pročitajte OVDE novu analizu Dojče Vele o Kosovu.
Izvor: demostat. rs
