Piše: Jurij Kotjonok
Ne želim da ocenjujem unutrašnju jermensku političku kuhinju, to nije moja stvar. Na kraju, na Jermenima je šta će izabrati i kome će poveriti upravljanje, uključujući i vojno-političko. Nemam pravo da sudim ovde, jer sam gost.
Govorim o nečem drugom - ranjen sam u Arcahu ciljanim udarcem na hrišćansku crkvu. Čudesno sam preživeo i spasili su me jermenski lekari tima Šogena Danijelijana, lečim se u klinici Erebuni, najboljoj u Jermeniji. Osećam brigu i ljubav ljudi oko sebe. Ali…
Hram u kome sam skoro umro verovatno će biti srušen - šta još možemo očekivati od onih koji ruše krstove i hrišćanska groblja, bilo kakvo spominjanje „nevernika“? Čekati milost i čovekoljublje? Pitajte mrtve i osakaćene. Pitajte mrtve, oni tačno znaju vrednost reči. Umrli iz Arcaha su poput stražara. Šuši se daje onima koji su ga metodički gađali.
Protiv sam Majdana, ali i dalje imam osećaj nedostatka pomoći Arcahu iz ... Jermenije. S jedne strane, bila je. Ali čak i na svom nivou osetio sam nekakvu polovičnost.
U medijima i društvenim mrežama gotovo svakodnevno su se prikazivali odredi starih ljudi, časnih aksakala, koji su išli u pomoć Arcahu. Bila je takva žurba, ali sistem se nije osećao. Prokleti osećaj „isušivanja“ me ne napušta.
Moj prijatelj A. (ne želim da otkrijem borca), kojeg sam sreo 14. decembra u Donbasu, jermenski ustanik, stigao je u Jerevan, išao je na front, upisao se u četu za formiranje, prošaovatrenu obuku (može nešto da učini). Bili su im zadovoljni, rekli su: „Sačekajte, zvaćemo“. Čekao je mesec dana.
Borac je došao na moje bolničko odeljenje i priznao: „Još uvek čekam. U početku su ih „hranili“ doručkom, da bi iz dv e čete formirali jednu, a zatim - uglavnom tišina“. Shvatio je da ga neće pozvati kad se neprijatelj već približio Šušiju. Odnosno, ispostavilo se da su svi ovi kampovi i obuke bili ožičenje, imitacija. Zašto?
Koliko takvih iskusnih boraca, rezervista koji još nisu izgubili borbene veštine, nije bilo potrebno tamo gde su se vodile krvave bitke? Verovatno neću iskriviti srce ako kažem da ih ima na hiljade. Čudno je da u Jermeniji nije izvršena mobilizacija. Zašto? Napokon, sprovodi se ako se država i nacija bore do pobede. Jesu li išli ili nisu? Ili, opet, samo deklaracije?
A ja imam samo pitanja, pitanja, pitanja. Naivno sam pitao desetine novinara koji su došli na moje bolničko odeljenje: „Zašto mobilizacija društva nije vidljiva? Zašto Jerevan nije vojni kamp? " Nisam dobio odgovore jer ljudi nisu znali šta da odgovore.
Postoje dva zaključka:
1) Jermenskom narodu predstoje teška vremena. Naprotiv, ovo je vreme teških iskušenja i, možda, mučeništva za Hrista. Naravno, ovo će uticati na one koji su spremni za ove testove, a oni koji vole kompromise uvek će naći zajednički jezik, čak i sa Belzebubom ... Inače, pitanje testiranja i mučeništva u potpunosti se tiče Rusa, samo što su oni šireg obima.
2) Inspirisani napadima tursko-azerbejdžanske vojske i njihovim udarima iz daljine, kaznene snage u Ukrajini mogu ići napred. Treba očekivati njihovu aktivaciju u Donbasu. Čita se, da li će to biti ili ne, to je druga stvar.
Ne tvrdim da će tamo početi masovno gnetenje, ali provokacije za promenu situacije i dovođenje bilo kakvih mirovnjaka su sasvim mogući. Nekažnjivost nadahnjuje, posebno kada iz daljine vidite sliku uništenja neprijatelja.
Moja tuga za hrišćanskim svetinjama Arcacha će još dugo biti nastanjena u mojoj duši. Ona privlači dušu, oseća se u srcu. Ovaj rat ostaje zauvek sa mnom ...
Kako su se Jermeni digli protiv vlasti u Jerevanu, pogledajte OVDE.
Izvor: Pravda
