Naime, nesnalaženje Nemačke i Brisela pred sankcijama protiv „Severnog toka 2“ nije ni malo impresioniralo Moskvu, koja je, sada, zbog straha EU pred SAD-om, primorana sama dovršavati već gotovo završen plinovod i time povećati svoje prvobitno utvrđene troškove i probijati planirane rokove za njegovo puštanje u rad.
Vladimir Putin odobrio je plan ruskog plinskog diva „Gazprom“ za početak izradbe ekonomske i projektne dokumentacije za plinovod „Sila Sibira 2“. U slučaju pozitivne realizacije radilo bi se o drugom plinovodu kojim bi se ruski plin dostavljao na kinesko tržište, nakon što je s početkom prošle godine svečano pušten u pogon najveći svetski – 3 hiljade kilometara dug plinovod „Sila Sibira“. Posebnost ovog drugog plinovoda je ta da će on plin dobivati s golemog nalazišta u Zapadnom Sibiru koje se sada koristi za snabdevanje evropskih potrošača.
Predsednik „Gazproma“ Aleksej Miler Putinu je kazao kako su prethodno provedene tehničko-ekonomske analize dale pozitivne rezultate o ekonomskoj isplativosti toga projekta i da se može preći u predinvesticijsku fazu projekta, a što je Putin odobrio. Miler je takođe rekao kako bi te isporuke plina bile orjentisane na tržište zapadne Kine. Procenjuje se kako će trasa plinovoda „Sila Sibira 2“ prolaziti kroz teritoriju Mongolije (uključio bi i plinifikaciju te zemlje) i da će njegov kapacitet iznositi 50 milijardi m3 plina godišnje. Za upoređivanje, postojeći plinovod „Sila Sibira“ ima kapacitet od cca 35 milijardi m3.
U energetskim analizama Geopolitika NJuza u više su navrata govorili kako ruski državni vrh i energetska struka ozbiljno računaju sa scenarijem smanjenja isporuka ruskog prirodnog plina na evropsko tržište, zbog čega oni intenziviraju nove projekte usmerene na azijsko tržište: Južnu Aziju (pre svega Indiju, ali i ostale njoj susedne zemlje) i Daleki istok, pre svega Kinu ali i Južnu Koreju i Japan. Radi se, zapravo, o novoj ruskoj energetskoj strategiji i okretanju prema Istoku, započetoj još 2014. g. s početkom ukrajinske krize koja je rezultirala snažnim zapadnim protivruskim sankcijama koje su u startu „mirisale“ na njihovu dugovečnost.
Dakle, razlozi nove ruske energetske strategije su ekonomski i geopolitički. S jedne strane EU forsira diversifikaciju svojih dobavljača prirodnog plina zbog jačanja svoje energetske nezavisnosti, ali takođe, u sklopu borbe protiv klimatskih promena inzistira na smanjenju upotrebe fosilnih goriva i prelaz na alternativne izvore energije poput solarnih elektrana, vetroelektrana i td. Kako će to dalje ići s obzirom na velike ekonomske posledice od recesije koja će u EU (i čitavom svetu) biti izazvana zbog sveopšteg zastoja gospodarskih procesa u vreme pandemije KOVID-a 19 ostaje za videti.
Za pretpostaviti je kako će se mnogi od tih projekata iz tzv. zelene energetike morati zaustaviti ili od njih čak odustati s obzirom da se u pravilu radi o vrlo skupim investicijama, koje, osim toga, dugo godina neće donositi dobit (sa sličnim problemom susrest će se i Kina, globalna predvodnica alternativnih izvora energije, pre svega solarnih i vetroelektrana, koja je tim „zelenim“ energetskim programom nastojala znatno smanjiti svoju veliku zavisnost o nafti i plinu što, naravno, ima i svoje geopolitičke implikacije). I drugi razlog spomenute ruske energetske orjentacije na Istok je onaj geopolitički: vrlo složeni politički, gospodarski i sigurnosni odnosi između Rusije i Zapada, kao i međusobne sankcije i protivsankcije, što nisu povoljni usloeti za planiranje dugoročnih zajedničkih energetskih projekata, a kamoli strategija.
Ovde možemo dodati i još jedan bitan ekonomski činjenik koji ide u prilog spomenutoj ruskoj odluci: puno veće cene prirodnog plina postižu se na azijskom tržištu nego na evropskom, a sklapanje sporazuma je jednostavnije jer se odvija na bilateralnoj osnovi za razliku od složene EU birokratije koja je uvek podložna „pobočnim udarima“ nezadovoljnih država-članica, kako to najbolje svedoči i primje s realizacijom baltičkog plinovoda „Severni tok 2“, gde je primat nad projektom, umesto tržišnih interesa preuzela (geo)politika i različiti interesi unutar EU članica. Osim toga Brisel i ključne zemlje EU postojano se nalaze pod snažnim pritiskom Vašingtona usmerenog na povećanje uvoza američkog ukapljenog (LNG) plina i smanjenje dotoka onog ruskog – koji stiže već postojećim plinovodima.
Naravno, budući plinovod „Sila Sibira 2“ biće moguće realizirati isključivo uz uslov da se s njegovom izgradnjom usaglasi Kina. Naime, najveće tržište i potrošači tog energenta u Kini nalazi se na njezinom istoku i jugu, a na njih je upravo i orjentisan već postojeći plinovod „Sila Sibira“. Zapad Kine većim se delom opskrbljuje plinom iz Turkmenistana i Kazahstana. Međutim te su količine ograničene s obzirom na specifičan politički položaj tih srednjoazijskih zemalja, od kojih Turkmenistan nema niti snažnu vlastitu energetsku industriju pa se sve više-manje temelji na izdavanju koncesija stranim firmama. Takođe, s geopolitičkog gledišta Pekingu bi bilo povoljnije osigurati sigurnu opskrbu zapada Kine kroz već proverenu saradnju sa sigurnim dobavljačem i strateškim partnerom – Rusijom, nego kroz saradnju s nestabilnim srednjoazijskim zemljama, od kojih, po zapad Kine sada ključni Turkmenistan, ionako već duže vreme traži načine za izvoz svojih golemih plinskih zaliha na zapad i evropsko tržište. Pre svega kroz eventualnu izgradnju plinovoda po dnu Kaspijskog mora do Azerbajdžana i spajanje s već funkcionalnim plinovodom TANAP (to će biti vrlo teško ostvariti s obzirom na pre par godina potpisani međusobni sporazum 5 država kaspijske regije, koji uključuje i ekološki segment i potrebu davanja suglasnosti svih strana za takve i slične projekte, pa je teško očekivati da će nju dati Rusija i Iran kojima bi turkmenistanski plin s obzirom na njegove goleme zalihe bio velika konkurencija).
Zato se može zaključiti kako Rusija Evropskoj uniji daje jasan, možda i poslednji signal o tome da plin, koji je decenijama u nalazištima Zapadnog Sibira bio „rezervisan“ isključivo za Evropu, može vrlo lako „skliznuti“ u smeru velike i konkurentske Kine ukoliko EU ne pokaže više taktičnosti i samostalnosti u sprovođenju vlastite energetske politike i donošenju strateških energetskih odluka koje se tiču njezine sigurne i jeftine nabavke plina. Naime, nesnalaženje Nemačke i Brisela pred sankcijama protiv „Severnog toka 2“ nije ni malo impresioniralo Moskvu, koja je, sada, zbog straha EU pred SAD-om, primorana sama dovršavati već gotovo završen plinovod i time povećati svoje prvobitno utvrđene troškove i probijati planirane rokove za njegovo puštanje u rad, od čega će, konačno, i strateški i tržišno profitirati i Nemačka i okolne zemlje, kao i evropske energetske firme koje u tom projektu sudeluju skupa s „Gazpromom“.
Takva buduća suradnja s EU, kakva je sada, Rusiji nije u interesu pa Moskva sada prebacuje „lopticu izazova“ na stranu EU, koja će se, pre ili kasnije morati iskazati što joj je u većem interesu: sigurna energetska nabavka kroz pouzdane i cenovno povoljne dobavljače kao zalog za svoju globalnu konkurentnost, ili odricanje od ambicija globalnog igrača i stavljanje pod skute SAD-a osim u sigurnosnom – i u energetskom i ekonomskom smislu. Naravno postoji mogućnost i one najradikalnije opcije – raspada EU i posledično sklapanje bilateralnih energetskih sporazuma svake od sadašnjih država-članica s kime god to one žele – ali to je najmanje verojatan scenario. Naglašavam, najveći problem po EU sada nisu niti Rusija niti SAD, već recesija koja će onemogućiti planove o potpunom odbacivanju fosilnih goriva u srednjoročnom razdoblju i prelaz na čiste izvore energije. A to odgovara i Trampu i Putinu koji Evropi nastoje isporučiti upravo svoje „prljave“ energente na kojima je izgrađen čitav industrijski svet i na kojima će, očito, još dugo počivati razvoj svetskog gospodarstva u celini.
Po ugljovodonicima siromašne zemlje, pre svega Kinu i EU, to baš nije previše utešno, ali teško da će one u tom smislu moći bilo šts promeniti.
Određena satisfakcija sada im može biti jedino nedavno pokrenuti „naftni rat“ između Saudijske Arabije i Rusije koji omogućuje kupovinu nafte po, uskoro, možda i istorijsko niskim cenama. A Kina to već obilno koristi.
Srbija je poslala prvi kontingent modernizovanih osnovnih borbenih tenkova T-55 na istok! Više o tome OVDE!
Izvor: geopolitika.news
