Piše: Boško Ćirković Škabo
Pre više od dve godine sam napisao ciklus pesama o kretanju mesa kroz sistem, „Umri! Melji! Žderi! Seri! ...u eri zveri...“. Paralelnom kretanju mesa prljavog pacova sa ulice i uspešnog čoveka sa ulice. Već sam literarni predložak (inače objavljen i u mojoj knjizi „Odmetnost“) je bio drugačiji od svega što sam do tada uradio. Prosto je vapio za meni neuobičajenim muzičkim tretmanom. Neobavezno sam upitao Bobu, prijatelja, vrsnog muzičara i Nemanjing učitelja gitare, da li je zainteresovan. Potvrdilo se da je i on jedan od onih likova za kojega je bezbedno reći: Čovek od akcije. Jako su mu se svideli koncepcija projekta, tekstualni sadržaj i okvirna ideja koju sam imao vezano za muziku. U roku od par meseci napravio je pet atmosferičnih i raznovrsnih instrumentala, na koje sam ja usput smislio refrene i sve to lepo snimio. Čak sam uspeo da privolim suprugu da se na kratko vrati pred mikrofon u našem tada još prilično memljivom podrumskom studiju (kako ne bih ja rep kreveljenjem simulirao ženski lik u priči). Boba je pokidao mikseva i tako je preostao samo jedan problemčić: kako uopšte navesti ikoga da s pažnjom posluša konceptualni album o bukvalnoj i alegoričnoj smrti otrovanog pacova, mlevenju i pečenju njegovog leša, proždiranju preskupog burgera, iseravanju nemirnih delova mesa, proždiranju otrovnih ostataka i smrti sledećeg pacova?
Zato mi je prošlog leta, nakon što je album već tavorio par meseci bunkerisan, pala na pamet ideja da uradimo animirano-igrani materijal kako bi, u granicama finansijskih mogućnosti koje teže nuli, ispratio priči i privukao pažnju gledalaca da u nekom procentu postanu i slušaoci. Ponovo sam naišao na pomoć ljudi iz bliskog okruženja. Mihajlo, prijatelj iz „Ultra trkač Srbija“ zajednice, mi je vrlo brzo uradio fantastične ilustracije za prvu pacovsku strofu. Na žalost, do dana današnjeg se nisam latio studiranja „After efektsa“. Ali strofe o ljudskim pacovima su imale više sreće.
Pre koju godinu su me sudbina i društvene mreže povezale sa Goranom, retkim mlađim burazerom koji u sebi spaja patriotska osećanja sa korenima u Kninskoj krajini, zdravo uvrnut smisao za humor i pretenziju da završi ozloglašeni Fakultet dramskih umetnosti (koji je u međuvremenu uspešno i upisao). On mi je, uz prvog komšiju Filipa Gajića, jedini pao na pamet kad sam razmišljao o snimanju igranog dela materijala. Ali nisam hteo da smaram Filipa dok ne budem imao konkretan plan. A nemam pojma o planovima snimanja. Tako da sam ih na posredan način tog leta i povezao u Dorćolskom narodnom pozorištu. Obojici se svidela ideja ali Goranova ekipa studenata FDU je povukla u pravcu produkcije približnije nekakvom TV programu. Filip je iskusni pozorišni gerilac. Ja svoj opravdan strah prema ljudima sa FDU dan danas nisam suzbio ali verovao sam da će me zaštiti makar Goranovo dobro krajiško kućno vaspitanje. I prepustio sam im potpuno kormilo. Na karaju krajeva, u tome i jeste poenta: dati mladim ljudima da se pokažu u onome što su svakako sutra planirali da rade i usput biti otvoren za međusobno podučavanje.
Obezbedio sam im kontakte sa poznatim ličnostima koje su tražili. Neću odavati o kome je konkretno reč ali tu je par popularnih muzičara, čak i jedan visoko rangirani političar. Ceo proces organizacije i snimanja je nosio osećaj ozbiljnog flešbeka na kraj devedesetih i filmove koji su se tada prikazivali u „Reksu“, u okviru periodičnog programa andergraund autorskih „nou tu lou badžet“ filmova. Senku na tu odiseju samu za sebe nije uspeo da baci ni nekorektan pokušaj TV „Nova S“ da presimbolično finansiranje tj pokrivanje fizičkih troškova tri dana snimanja (bukvalno niko nije radio za honorar) prebaci na svoju sestrinsku firmu „Aj di džej“. Tu apsolutnu ideološku neprihvatljivost sam rešio pozajmicom od brata i drugara i ulaganjem iste u projekat, što me je po prvi put u životu proizvelo u glavnog producenta igranog video materijala. Čak ni prekid i odlaganje zbog prvog pika prvog talasa prve mutacije Konrada nije sprečio uspešno okončanje snimanja.
Evo nas konačno samo koju nedelju udaljenih od svršetka radova na suludom mjuziklu koji u sebi sadrži dovoljno seksa, smrti, opijata, oružja i poznatih faca da možda neko i posluša reči pesama. Ili ih možda baš zato i ne posluša? U svakom slučaju, želeo sam baš baš baš svim srcem da se zahvalim svima koji su učestvovali jer mislim da smo zajedno napravili Nešto. Sa strane modernog društva posmatrano napravili smo „nešto od ničega“ ( sramota me je da napišem za kolko je para „Nova“ pokušala da nam uvali „Aj di džej“). Ispade da smo materijalizovali to Nešto ko Saibaba. To je ranije u „Reksu“ bila normalna pojava ali je odavno nisam video. Mnogi su zaboravili da rade sa osmehom i bez „adekvatnih sredstava“. Postali su prezaposleni profesionalci. A trag sredstava uglavnom vodi od nadležnog Profesionalca opšte prakse, na koga šapatom kukaju oni koji ne dobiju „adekvatna sredstva“. A kad pomislim da su svi ovi mladi a već strašni FDU ljudi odvojili svoje vreme da pomognu ekspopularnom Škabu da se zadovljono nasmeši siguran sam da smo izabrali baš dobar naslov za ORO.
E, da... Jesam li već napomeuo da je filmić izrodio i sopstveni oberpozitivni kraj i poentu koja uliva nadu? Samo se strpite još koju nedelju. Potom ga izdržite svih trinaest minuta…
Pročitajte OVDE kolumnu “Kovidov dan”.
Izvor: Pravda
