Piše: Vladimir Kršljanin
Tri puta u prošlom veku smo trpeli agresije sa Zapada.
U dva svetska rata smo podneli ogromne žrtve, ali smo u posleratni poredak ulazili sa slavom i među pobednicima. Milionskim žrtvama smo oslobodili i ujedinili srpski narod.
A 90-ih je, čini se na prvi pogled, sve bilo drugačije. Prvi evropski rat je najpre bio proksi, a zatim NATO agresija. Delove naroda i teritorija su nam oteli, delove smo odbranili, ali i te odbranjene delove do danas pokušavaju da nam otmu. Nismo pobedili, ali u ratu smo ostali neporaženi. Doživeli smo poraz tek u obojenoj revoluciji i postali neokolonija. Poslednjih desetak godina se oporavljamo i obnavljamo suverenitet, ali je ucena još mnogo. U čemu je stvar?
I u Prvom i u Drugom svetskom ratu, naše pobede su bile moguće zahvaljujući Rusiji. Ni sada za nas nema pobede bez Rusije.
Danas se vodi Drugi evropski rat – Zapada, odnosno NATO i EU, protiv Rusije. Pobeda Rusije je blizu. Svi je očekuju ove godine, neki kažu – do sredine godine, ali je niko ne dovodi u pitanje. To će biti i naša pobeda!
Srbija mora da se pripremi – i psihološki i politički, i na sve druge načine, za tu pobedu. Pošto kasnimo sa pripremama, predlažem da počnemo odmah.
Prvo, da vidimo šta će značiti ta pobeda? NATO, kao pretnja, će nestati. Možda i sasvim. U pitanje će biti doveden i opstanak EU, pa i SAD. Želimo im da nađu način da prežive. Već sada, oni su svetska manjina. A za koji mesec, svi će nastojati da ih se klone, zbog njihovih unutrašnjih problema.
Skoro da nema zemlje na svetu kojoj oni nisu naneli neko zlo, ali malo kome su naneli toliko zla kao nama. Krajnje je vreme da počnemo intenzivno da razmišljamo (svaki dan po ceo dan) kako da ih se rešimo, jer nema pore našeg društva u koje nisu ubrizgali svoje smrtonosne otrove i viruse.
Taj posao nije nimalo lak, ali nije ni užasno težak, jer je drugi aspekt pobede Rusije – nesmetani razvoj Novog sveta, mirnog i pravednog, u kome će se svi razvijati brže nego dosad. Taj svet predvode naši najveći prijatelji – Rusija i Kina.
Dakle, pitanje „Kako da udovoljimo Zapadu?“ uskoro treba da izbrišemo iz svoje glave i političke prakse.
A šta mi treba da tražimo i postignemo na osnovu pobede? Neka nas pouče rezultati Prvog i Drugog svetskog rata. Odgovorom na to pitanje treba da se bave veliki ljudi i hrabri političari.
Ali da predložimo bar ono što izgleda nesporno:
Oslobođenje (od NATO, u svim oblicima) i ujedinjenje sa delovima naroda i teritorija koji su nam oteti;
Čvrsto povezivanje sa Rusijom (i Kinom), koje će nam omogućiti bezbednost i nesmetan duhovni i ekonomski razvoj i učešće u svim perspektivnim formama saradnje u okviru svetske većine;
Tesnu saradnju svih na (pravoslavnom) Balkanu, što će biti od velikog značaja i za Rusiju i za Evropu, u čemu mi moramo da odigramo odlučujuću ulogu.
Pored toga, naše legitimne pretenzije mogu biti: naplata ratne odštete od zemalja NATO, revizija rada Haškog tribunala od strane SB UN, uz ukidanje svih njegovih presuda i odštetu njegovim žrtvama, uvođenje viza i snižavanje nivoa ili prekid diplomatskih odnosa sa zemljama koje nastave da podržavaju NATO agresiju, okončanje prisustva snaga NATO na Kosovu i Metohiji zbog kršenja Rezolucije 1244.
Glavni „argument“ za nastavak našeg ponižavanja pred agresorima (koji se smatra apriornim i nikada se ne argumentuje) je da bez njih nema investicija i ekonomskog razvoja. Naprotiv, ozbiljan ekonomski razvoj je moguć samo bez njih, a i ozbiljne investicije sa njihove strane će uskoro presušiti, kako bude napredovala njihova sistemska kriza i kako se bude bližila pobeda Rusije.
Naravno da je dobro ni sa kim se ne svađati i ne sukobljavati. Saradnja sa evropskim zemljama, a pogotovu sa susedima je neophodna. Ali politika neprestanog zaklinjanja u lojalnost i želju za priključenje EU, koja je bila deo NATO agresije i do danas nije promenila politiku prema nama, čak ni uz insistiranje na „očuvanju prijateljskih odnosa sa Rusijom i Kinom“, nije dovoljno dobra za stvarni napredak Srbije. I laiku izgleda prirodnije da naš prioritet broj jedan bude jačanje odnosa sa Rusijom i Kinom, pa ako treba, uz insistiranje na „očuvanju saradnje sa zemljama EU“. To bi, u jeku sadašnjih ogromnih promena u svetu, bila prirodna evolucija politike jedne zemlje, kao što je Srbija, koja obnavlja svoj suverenitet. Nadamo se da će tako i biti. Prvi krupan povod za taj zaokret ka realnosti, biće već krajem januara, kada EU u Glavu 35 uvrsti eksplicitan zahtev za priznanje nezavisnosti „Kosova“, kao jedan od uslova za naš ulazak u EU.
Sveti Sava je svojim ukupnim pregalaštvom, a posebno svojim Zakonopravilom, najveća dostignuća evroazijske, istočnomediteranske, a time i evropske civilizacije, pravoslavno-romejsku duhovnost i državno-pravno graditeljstvo preneo Srbima i Rusima, pa su na tim osnovama izgrađene države i carstva Nemanjića i Rjurikoviča i imperija Romanova. Te države i narodi nisu prestajali da se među sobom ponašaju bratski, ni kad je Rusija bila pod Mongolo-Tatarima, ni kad je Srbija bila pod Turcima. Duhovno, one su jedno, od Svetog Save do danas, ali svoj san o državnom jedinstvu još nisu ostvarile.
Najveći apsurd srpske politike danas je raskorak između snažnih osećanja naroda prema Rusiji i uzdržanosti političkih elita. To je posledica kako tragičnih protivrečnosti prema Rusiji politika koje su vodili Aleksandar Karađorđević i naročito Josip Broz, tako i otvorenog agenturnog delovanja Zapada u Srbiji posle 2000.
U periodu našeg desetogodišnjeg otpora zapadnoj agresiji i obnavljanja srpske državnosti i duhovnosti u najtežim uslovima, periodu koji je dao priliku Rusiji da se oporavi i osvesti, sazreli su i uslovi za ulazak Srbije u državnu zajednicu sa Rusijom. Nažalost, Slobodan Milošević i Vladimir Putin se nisu nikada sreli, ali Putinova Rusija danas drži otvorena vrata za sve oblike saradnje, integracije i podrške, koje bi Srbija mogla da poželi. U tom smislu, pobeda Rusije, koja je blizu, biće i pobeda Srbije.
U današnje vreme, a naročito od početka ruske SVO u Ukrajini, sve patriotske snage, pa čak i „ekstremno patriotske“ stranke, Rusiju spominju samo uzgred i dekorativno, politički kontakti sa Rusijom se izbegavaju, a kao izraz najveće hrabrosti se navode stavovi da „nećemo uvoditi sankcije Rusiji“ i da bi trebalo razmotriti mogućnost priključivanja BRIKS-u (koji predstavlja najneformalnije od svih okupljanja država u kojima učestvuje Rusija).
Ako po pitanjima Kosova i Metohije, Republike Srpske i sankcija Rusiji, Zapad uporno nastavlja svoju antisrpsku kampanju iz 90-ih, i izjednačava nas sa Rusijom i pored svih ustupaka naših vlasti, a na drugoj strani, Rusija je kao vojnopolitički predvodnik svetske većine i svetskog razvoja pred pobedom u ratu, koji je nastavak i proširenje rata protiv nas, krajnje je vreme da krenemo u susret toj pobedi i tako se vratimo na zasluženo mesto u svetskoj istoriji.
Sagledavanje mesta Srbije u savezništvu sa Rusijom u Novom svetu, mora postati centralna tema našeg političkog, stručnog, društvenog i medijskog života. Svi koji mogu, tome treba da daju doprinos. To se više ne može i ne sme odlagati.
Izvor: RT Balkan
