Piše: Sveti Ignjatije Brjančaninov
Godine 1829. ja sam proveo zimu u Plošćanskoj pustinji.[1] I sada tamo, u vrtu, usamljena stoji drvena kelija u kojoj sam živeo sa mojim drugom. Kada je mirno vreme, u jasne sunčane dane, ja sam izlazio na trem, sedao sam na klupu i gledao sam prostrani vrt. NJegova nagost bila je pokrivena snežnim pokrivačem, unaokolo sve tiho, nekakav mrtvi i veličanstveni mir. Taj vidik je počeo da mi se dopada: zamišljeni pogled nehotice se usmeravao ka njemu, prikivao se za njega, kao da u njemu pronalazi tajnu.
Jednom, ja sam sedeo i netremice gledao u vrt. Iznenada, spala je zavesa sa očiju moje duše: pred njima se otvorila knjiga prirode. Ta knjiga, koja je data na čitanje prvostvorenom Adamu, knjiga koja je sadržala u sebi reči Duha, poput božanskog Pisma. A kakvu sam to nauku pročitao u vrtu? – Učenje o vaskrsenju mrtvih, silno učenje, učenje otkrivanjem stvarnosti slične vaskrsenju. Da mi nismo navikli na oživljavanje prirode u proleće, ono bi nam se učinilo potpuno čudesno, neverovatno. Ne zadivljujemo se zbog navike, gledajući čudo, više kao da ga ne vidimo! Gledam ogoljene grane drveća i one kao da mi sa uverljivošću govore svojim tajanstvenim jezikom: „Mi ćemo oživeti, pokrićemo se lišćem, zamirisaćemo, ukrasićemo se cvećem i plodovima: zar neće oživeti suve kosti ljudske u vreme svog proleća?“
One će oživeti, obući će se u telo, u novom obliku stupiće u novi život i u novi svet. Kao što drveće koje nije izdržalo ljuti mraz, izgubivši životni sok, pri dolasku proleća biva posečeno i iznosi se iz vrta radi ogreva; tako će i grešnici, koji su protraćili svoj život – Boga, biti sabrani u poslednji dan tog veka, u početku budućeg večnog dana, i bačeni u neugasivi oganj.
Ako bi bilo moguće naći čoveka koji ne bi znao za preokrete koji se događaju sa promenom godišnjih doba, i ako bi doveli tog neznanca u vrt koji u vreme zime veličanstveno počiva smrtnim snom, i pokazali mu ogoljeno drveće i govorili mu o toj raskoši u koju će se ona obući u proleće: on bi, umesto odgovora, pogledao na vas i osmehnuo se – vaše reči bi mu se činile kao neostvariva izmišljotina! Tako i vaskrsenje mrtvih deluje neverovatno za mudrace koji lutaju u mraku zemaljske mudrosti, i nisu saznali da je Bog svemoguć, i da NJegova raznolika premudrost može biti sozercavana, ali ne može se postići umom stvorenja. Bogu je sve moguće: za NJega nema čuda. Loša pretpostavka čoveka: ono što mi nismo navikli da vidimo, to nam deluje kao neizvodljiva stvar, neverovatno čudo. Dela Božija, na koja neprekidno i već ravnodušno gledamo – jesu divna dela, velika čuda, nedostižna.
I svake godine, priroda pred očima čitavog čovečanstva ponavlja učenje o vaskrsenju, oslikavajući ga preobražavajućim, tajnim delom!
1843. Sergijeva pustinja.
NAPOMENE (Svetosavlje.org):
[1] Taj opštežiteljni manastir nalazi se u Orlovskoj eparhiji, između Sjevskog i Dmitrovskog grada, udaljen 40 vrsta od svakog.
Izvor: Svetosavlje.Org / Aksetski ogledi – Sveti Ignjatije Brjančaninov / svetosavlje.org/asketski-ogledi
