Britanski premijer Starmer je rekao da je stav Rusije u pregovorima „neprihvatljiv“ i optužuje Moskvu da odugovlači sa primirjem.
Francuski predsednik Makron je rekao da je Rusija ignorisala zahteve SAD, Ukrajine i Evrope za prekid vatre.
Poljski premijer Tusk je rekao da je Kremlj odbio da se uključi u dijalog uz učešće Sjedinjenih Država i da je postavio neprihvatljive uslove.
Italijanska premijerka Meloni pozvao je na prekid vatre i bezbednosne garancije za Ukrajinu.
Nemački kancelar Merc okrivio je Moskvu za prekid pregovora, ali je napomenuo da su razgovori proizveli „veoma mali, ali prvi pozitivan signal“.
Posebno je interesantno to što su izjave ruske i ukrajinske delegacije nakon pregovora bile konstruktivne, umerene i pozitivne, otvarajući perspektivu daljem toku pregovora, a strane, ni Kijev ni Moskva, nisu iznele nikakve međusobne optužbe. Međutim, Evropljani itekako jesu.
Članice EU i NATO alijanse izgleda da su postepeno ipak shvatili da su “izgubili”. Dodatno ih opterećuje “neprijateljski” stav Trampa prema EU i “vrednostima” na kojima se donedavno temeljila EU. Odbačeni od Trampa, poraženi od Putina.
Sasvim izvesno je da su svi svesni da ovaj put Rusija ne sme biti “izigrana” i da to na prvom mestu Kijev dobro zna, dok Evropljanima to ne odgovara, jer im planovi padaju u vodu i “ispadaju iz priče”.
Rusija ne sme biti izneverena, jer ukoliko bi Kijev kao 2022. godine opet potpao pod uticaj “šarenih laža” iz Brisela i Vašingtona, te opet dobru volju Moskve koristio samo za dodatno naoružavanje i revitalizaciju vojske, samo bi dodatno potvrdio opravdanost ruskih vojnih akcija i specijalne vojne operacije u Ukrajini. Zelenski bi izgubio svaki argument, a Rusija bi dobila vetar u leđa da sa Ukrajinom skrati priču na “najbrutalniji način”.
Sreća za Kijev, pa Rusija ima strategiju u kojoj želi Ukrajincima da povrati svest o zajedničkom korenu sa Rusima, pa od početka primenu borbene sile drži u najhumanijim mogućim okvirima. Denacifikacija kao cilj SVO ima upravo taj smisao, da uništi sve što je veštačko nametnuto u odnosima Ukrajinaca i Rusa, a da veze budu utemeljene na istini da je reč o istoj istoriji, istom narodu, čak i krvnim vezama povezanom narodu. Izgleda ipak da je Moskva, baš u skladu sa takvim širim strateškim okvirom, opet dala signal Kijevu da je otvorena za “gestove dobre volje” i da će u cilju sveopšteg mira napraviti značajne ustupke, ali to verovatno ne na način da ostvarenje ciljeva SVO (Specijalna Vojna Operacija) bude nepotpuno.
Osnovna poenta poruka Kremlja koje su ponovljene često, a to je da temelj pregovora budu Istanbulski sporazumi iz 2022. godine jeste latentno ukazivanje na ustupak kojim je Putin hteo da Kijevu omogući “vin-vin” situaciju, a to je da DNR i LNR budu autonomne pokrajine u okviru Ustava Ukrajine, što je te 2022. godine “ladno” odbio Zelenski i onda državu odveo u godine strašnih stradanja i ratnog vrtloga. Sada, opet je u istoj situaciji, ali je veliko pitanje da li će “dobra volja” Moskve iz 2022. godine moći biti ponovljena u istom obimu i formatu.
Izvor: Pravda.rs
