Pravda

- Ja sam tragedija jednog društva, a ljudi vole tragičare. Znaju ko sam bio i kako sam se ponašao, pa su me proglasili legendom. Narod je shvatio da nisam folirant i da sam igrao fudbal iz ljubavi, duše, zadovoljstva, a radost igre sam prenosio na ostale. Bila je to euforija naroda prema jednom čoveku – započinje priču Šekularac Kako legenda može da bude tragičar? - Igrao sam u pogrešno vreme, kada se za četvrto mesto na tabeli dobijalo 40 – tak maraka. Naknada za „fudbalski rad“ bila je minimalna. Ja sam za 20 godina igrao za jedan stan, a danas prosečan klinac dobija milione evra. Nisam mogao ni u inostranstvu da unovčim znanje. Juventus me je tražio, ali mi nisu dali Tito i „politički igrači“. Bio je potreban neko da zabavlja narod za sitan novac. Uprkos svemu mogao sam da uzmem neku kintu da se obezbedim, ali...Shvatio sam da ako si pošten – lud si. Ali, bilo pa prošlo, nisam znao da unovčim znanje i j... ga. Na kraju, umiru i oni koji imaju i oni koji nemaju. Čovek je bogat koliko ima prijatelja. Hvala Bogu tu ne oskudevam. Da li možete da objasnite onu Vašu izreku: „Zvezda se postaje na terenu, a superzvezda van njega“? - Na fudbalskom terenu sam težio da budem atraktivan, najbolji, da zadovoljim publiku. Kad je bio povoljan rezultat uveseljavao sam ih fintom, proturanjem lopte protivniku kroz noge, ili „prodam“ čuvenu „štiklu“. Znao sam da se zatrčim pored aut linije i onda u punoj brzini ukopam u mesto, a bek koji me je pratio, redovno je odlazio na „pašu“. Dešavalo se da loptu primim na centru i fintom pete je ostavim na tom mestu, a onda potrčim ka aut liniji, bek me prati a ne zna gde mu je lopta, i ja se vratim da je ponovo preuzmem, dok je bek u „nesvesti“. Publika je to volela i moje poteze dugo prepričavala. Da ne bi publika shavatila da sam uobražen, uveseljavao sam je i van terena. Voleo sam da prošetam Knez Mihailovom, Trgom Republike i da se družim sa navijača, i da ih uveseljavam. Vide ljudi da nisam uobražena budala, već cirkuzant , ali iskren, i na terenu i van njega. Dakle, na terenu postaješ zvezda, van njega superzvezda. U tome je cela filozofija.

Umesto brda, jađo - Kad smo igrali u Podgorici, jedan naš Narodni heroj je poželeo da me vidi. Izašao sam pred njega u klompama, bermudama, a on, kad me ugledao, samo je uspeo da kaže: „Viđi viđi, ja mislio brdo od čoveka, a on jađo“ – priseća se Šekularac.

Bilo je mnogo predstava kojima ste uveseljavali publiku van fudbalskog terena. Možete li da se prisetite nekih od njih, i da li su priče koje kruže u narodu istinite? - Voleo sam da budem u centru pažnje. Pravio sam razne zajebancije, neke priče su istinite, mada ima i onih koje su uveličane. Tačno je da sam čistio cipele sa novčanicom od pedeset dinara, ali je nisam bacao, kako to neki znaju da kažu, već sam je vraćao nazad u džep. Znao sam i da „podmitim“ policajca da mi dozvoli da sa automobilom u prisustvu devojke prođem kroz crveno, da budem dasa u njenim očima. Bilo je i drugih „zezancija“, ali su svi znali da to ne radim iz zadnje namere, već da bih sebi i drugima ulepšao dan. Da li se slažete da ste u nekim situacijama preterivali i da niste uspeli da napravite sklad između majstorstva na terenu i ponašanja van njega? - Da! Živeo sam kako sam hteo i nikoga nisam slušao. Ali, nisam bio folirant, blefer i sve što sam radio poticalo je iz srca. Mislio sam da sam najpametniji i to mi se vratilo kao bumerang. Danas bih već tražio i slušao savetnika. Jebiga mladost – ludost.

Možemo li konstatovati da su Vašu fudbalsku karijeru obeležila dva perioda? - Dobra dijagnostika. U periodu od 1955 – 1962. godine bio sam igračina, a od tog perioda počinje neki moj novi život koga neki nazivaju boemskim, mada ja tako ne mislim. Počelo je sve od događaja u Nišu 1962. godine, kad sam udario sudiju i bio drastično kažnjen. Zatim sam otišao u vojsku u Bileću, koja me je upropastila za sva vremena. Dvogodišnje odsustvo sa fudbalskih terena ostavilo je velikog traga na mene. Posle toga sam počeo da idem u kafane, iako ne pijem ni pušim, ali sam sa prijateljima igrao karte, šah, lutriju... Dobro, u Jugoslaviji ste zabavljali narod i kako kažete niste znali da unovčite neosporan talenat. Kako to da niste uspeli ni u inostranstvu da se domognete veće svote novca? - Budala jednom, budala za ceo vek! Pravio sam velike i neoprostive greške. Otišao sam u Kalsrue za 730 hiljada maraka, dok mi je Bajern nudio samo 300 hiljada, ali dali bi mi još više da sam prihvatio ponudu. Međutim, nije to bila sredina za mene. Hladni ljudi, hladna atmosfera, nema zajebancije, nema ništa i ja spakujem kofere i vratim se u Beograd. Slično se desilo i u Kolumbiji, gde sam bio najbolji igrač, a kad izađem na ulicu, ili odem u kafanu niko da me pogleda, da me potapše po ramenu i kaže lepu reč, a ja naviknut na takve stvari, setim se Beograda i opet nazad u zagrljaj svom voljenom gradu. Danas kad sam omatoreo, shvatio sam kolika sam bio budaletina. Kajem se, ali time ništa ne postižem. Ako ništa drugo, imali ste sreće sa devojkama? - Bije me glas ženskaroša zato što su uvek pored mene bile zgodne dame, ali to ne znači da sam sa svakom spavao. U ozbiljnim vezama bio sam dugoprugaš, veze su mi trajale po pet godina, ali priznam trčao sam i kraće deonice. Žene su bolji drugari od muškaraca i lepše izgledaju. Briga me šta ko misli, gledam svoja posla, a oni koji gledaju tuđ posao, neka paze svoje žene. Primetili smo Vas u društvu mlade i lepuškaste crnke. Može te li nam otkriti njen indetitet? - Nije to što ti misliš. To je Sanja Aleksić, moja najbolja prijateljica. Sin joj igra u mlađim kategorijama u Zvezdi i tako smo se upoznali. Uostalom, bolje je pored sebe imati prijatelja nego neprijatelja, jer treba s nekim podeliti dobro izlo. Niste uspeli da se od fudbala finansijski obezbedite, kako danas i od čega živite? - Živim skromno. Primam penziju, a i Zvezda me je pomagala dok je mogla. Jebeš pare, inače, sad najviše uživam u popularnosti. Najviše me ispunjava, kad pođem na „Marakanu“ i kad me ljudi sretnu i pitaju: „Legendo, gde si“, to više volim nego da mi neko pokloni milion evra. Još kad se smestim u fotelju Zvezdinog stadiona na kojoj piše „Dragoslav Šekularac“, onda je zadovoljstvo potpuno – zaključuje druga Zvezdina zvezda. Izvor: Pravda/Slobodan Milošević