Pravda

Jer, mada je dejstava koja se mogu nazvati pretečama savremenih akcija specijalnih jedinica bilo i u vreme Hanibalovih osvajanja, ona se ni u taktičkom ni u strategijskom smislu ne mogu upoređivati sa načinima borbenih postupaka jedinica nastalih u okviru profesionalnih vojski. Ratovi koje su Srbi vodili na ovim prostorima, obiluju primerima koji govore o dejstvima borbenih sastava, gde su se, u većoj ili manjoj meri, nazirali elementi dejstava koja nisu bila vezana za front, već su se izvodila u vreme i sa prostora neočekivanim za neprijatelja. Bila su to više lukavstva, odnosno zamisli čiji je cilj bio da se protivnik dovede u zabludu o stvarnom rasporedu, namerama i upotrebi sopstvenih snaga, kako bi mu se naneli što veći gubici u živoj sili i ratnoj tehnici. Jedan od takvih primera poznat je i sa Boja na Mišaru kada su pop Luka Lazarević i Jakov Nenadović, pritajeni u šumi sa 1500 konjanika napali Turke s boka, naneli im velike gubitke i u velikoj meri doprineli konačnom ishodu te legendarne bitke iz Prvog srpskog ustanka. Dosta borbenih sastava, grupa, četa i odreda koji su vojevali u pozadini i na teritoriji pod neprijateljskom vlašću, sreću se tokom i posle srpsko-turskih ratova, kao i brojni komitski sastavi koji su dejstvovali krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Intezitet njihovih dejstava stalno je rastao, da bi kulminirao tokom oba balkanska rata. Komitski sastavi ubacivani iz Bugarske i Srbije na teritoriju današnje Makedonije – koja je u to vreme bila sastavni deo Otomanskog carstva, dejstvovali su nepredvidivo, iznenadnim napadnim, zasednim, izviđačkim, diverzantskim i drugim akcijama, zbog čega se ne može poreći razlika između njihovih i dejstava jedinica u neposrednom dodiru sa neprijateljem. Među dokumentima iz kojih se vidi kako i kada je u srpskoj vojsci potekla ideja o zvaničnom formiranju specijalnih jedinica, posebnu pažnju privlači naređenje đenerala Mihaila Rašića, komandanta Kombinovane divizije prvog poziva narodne vojske, koje je uputio komandantima potčinjenih pukova. U tom dokumentu datiranom 9. novembra 1914. godine u Čikoru, pod O. br. 21248 stoji sledeće: „U cilju priprema za nastupanje, naređujem da komandanti pukova, prema ličnom sastavu svojih komandi i oficira, podnesu mi svoje mišljenje, kako bi mogli obrazovati po jednu „leteću četu“ od dobrovoljaca iz svoje komande koji bi bili upotrebljeni eventualno za gonjenje i rastrojavanje neprijatelja, brzim kretanjem i napadanjem, noćnim prepadima puškama i bombama. Upotreba ovih letećih četa biće regulisana mojim uputom. Ozbiljnijim četama pridalo bi se po jedno mitraljesko odeljenje. Oficiri, podoficiri i redovi iz tih letećih četa, imali bi, za slučaj kakvog većeg uspeha, očekivati odličja, činove i druga priznanja. Odgovor po ovome predati mi večeras ili najdalje do sutra ujutru“. U potpisu: komandant đeneral M. Rašić. Nema, nažalost, zvaničnih dokumenata o predlozima komandanata pukova, ali je evidentno da su takve jedinice, za specijalna dejstva na frontu i pozadini neprijatelja, stekle pravo građanstva i u praksi pokazale opravdanost formiranja i postojanja. Neke od tih jedinica iz sastava Užičke vojske, na primer, upućivane su 1914. i 1915. godine preko Drine, gde su izviđačkim i diverzantskim dejstvima zadavale dosta problema austrougarskim posadama. Te prve borbene grupe sastavljane su pretežno od dobrovoljaca, odnosno ljudi koji su fizički i psihički bili spremni da se upuštaju u poduhvate koji su, pored hrabrosti, podrazumevali izuzetnu izdržljivost, odricanja i spremnost na žrtve. Jedna od poznatijih jedinica Vojske Srbije u Prvom svetskom ratu, koja u svakom pogledu pripada porodici specijalnih jedinica, svakako je Leteći odred „Babunski“, na čijem je čelu bio Jovan Stojković – Babunski. Ova jedinica, čija su dejstva zaista bila nepredvidiva, izvodila je borbene akcije kako u pozadini neprijateljskih jedinica, tako i u obezbeđenju savezničkih, najčešće francuskih snaga čija je krila i bokove štitila i obezbeđivala od borbenih, izviđačkih i obaveštajnih dejstava diverzantskih i drugih grupa i jedinica Centralnih sila. Načine i efekte Letećeg odreda, najbolje ilustruje izveštaj Jovana Babunskog, koji je svojeručno napisao i 10. januara 1918. godine poslao komandantu Prve armije vojvodi Petru Bojoviću. Evo kompletnog teksta tog izveštaja: „Čast mi je izvestiti Komandanta da sam od avgusta meseca prošle godine postavljen za komandanta Sektora Suha Gora, koja je sada sastavni deo Grčko-Albanske neutralne zone. Ovaj sektor je vrlo prostran i vrlo važan za savezničku vojsku, zbog toga obraća se velika pažnja od upada neprijateljskih komita. Kad sam došao ovde našao sam sva sela, hrišćanska i muhamedanska potpuno organizovana od bugarskih i arnautskih komita, koji su u sporazumu delali slobodno čitavu godinu dana ubijajući francuska oficire i vojnike i vršeći razne špiunaže. Ova organizacija zahvatila bila veliki prostor, a centar bio je Resan, otuda su noćom prelazili na ovome poluostrvo. Oni su imali dosta agenata iz sela i varoši; tako, sa jedne strane vršila se špiunaža od poluostrva do Lerina i Soluna a sa druge strane od Korča, Kostura i Atine. Najmarljiviji špiuni bili su Grci, naročito francuski poverenici – koji i sada ima dosta – pa posle bugaraši, cincari i arnauti. Cincari su većinom srpski begunci prestavljajući se kao grćki mučenici, a pred Francuzima se prestavljaju iz Stare Grčke pa su ovamo pobegli od terora Konstantinovog kao ovejani Venecilisti. Kad sam došao na ovome poluostrvo, zatekao sam stanje vrlo žalosno, ali za nepun mesec dana povratio sam red i mir. Špiune sam pohvatao a komite koji su se zatekli na ovoj strani ni jedan se nije vratio natrag. Sada ovde vlada potpun red, sela su organizovana, tako da apsolutno nije moguća ponovno tajna organizacija. Dakle iz pozadine sada nema i ne može biti nikakve opasnosti, ali bojazan je spolja, jer neprijatelj može lako prebaciti izvesne delove ovde i zagroziti savezničkoj vojsci, jer ja nemam više od 100 vojnika; zato učtivo molim ako je moguće da odred dobije još 100 vojnika kako bih mogao sigurno čuvati ovaj sektor od upada neprijatelja i tajnih agenata… Pre desetak dana bio je ovde Nač. Francuske Vrh. Komande i obišao je ceo sektror; bio je zadovoljan dosadašnjim mojim radom samo je izrazio želju da se odred poveća sa još 100 ljudi, govoreći da je mesto vrlo važno i treba ga potpuno osigurati, takođe obećao da će mi dati 8 kom. mašinskih pušaka. Ako mi se odobri traženi broj vojnika, onda da mi se odobri da i sam odaberem poznate i za ovaj posao vične vojnike, koji se sada nalaze u raznim jedinicama naše vojske“. U potpisu: Komandant Sektora Suha Gora Jovan Babunski. Mesec dana posle izveštaja Jovana Babunskog, 10. februara 1918. godine, iz Komande savezničkih snaga stiže pohvala u kojoj, prema „Spomenici Jovana Babunskog“, izdatoj 1921. godine u Novom Sadu, stoji da je on „Oficir, čija je hrabrost legendarna u srpskoj vojsci, već pohvaljen za opasne misije, koje je izvršio sjajno, nedavno se opet odlikovao svojom hladnokrvnošću i svojom inteligencijom u vođenju jedne operacije, koja je omogućila zarobljavanje dvojice nemačkih đeneralštabnih oficira i jednog bugarskog vojnika i razrušenje jednog motornog čamca sa kojim su se potopili jedan oficir i tri vojnika neprijateljska.“ Leteći odred na čijem je čelu bio Jovan Babunski, formiran je juna meseca 1915. godine pod nazivom: Leteći žandarmerijski odred. Ime je dobio po jednom broju profesionalnih žandara koji su ušli u njegov sastav, mada su najveći deo boračkog sastava činili stari četnici i Srbi – zarobljenici austrougarske vojske, poreklom iz Like i Vojvodine. Odred je sredinom novembra meseca 1915. godine ušao u sastav 8. puka afričkih lovaca – jedinice francuske vojske. Septembra 1916. godine Vrhovna komanda Leteći odred stavlja pod komandu Prve armije, uz napomenu „da se ne uvodi u borbu kao boračka jedinica“, pošto je za njega „rezervisana naročita uloga za koju će sledovati naknadno naređenje.“ Kao jedini samostalni, četnički odred vojvode Babunskog ostaje pod komandom Vrhovne komande sve do oslobođenja Beograda. U ediciji Veliki rat Srbije (knjiga 20, str.658) naveden je tekst depeše ministarstva od 1. novembra 1918. godine, kojim se naređuje rasformiranje Letećeg odreda. U depeši stoji pored ostalog da odred Jovana Babunskog „pošto je završio zadatak za koji je bio formiran, i to što su kuće svih njegovih četnika opljačkane, razorene i sve pokretno imanje uništeno to se naređuje da se ovaj odred rasformira i svi četnici puste svojim kućama na neograničeno osustvo“. Za zasluge u ratu Jovan Babunski je odlikovan velikim brojem ordena i medalja među kojima Karađorđevom zvezdom sa mačevima, dve francuske legije časti, francuskim Ratnim krstom, ruskim Krstom svetog Đorđa… Jovan Babunski je preminuo 17. februara 1920. godine u Velesu, u 43. godini života. Izvor: Srpski kulturni klub