Pravda

I dok pojedini pozorišni znatiželjnici žale što nisu imali mogućnost da vide ovo neobično scensko ostvarenje koje je publika u Avinjonu mogla da vidi reprizno u dva navrata, ali samo u skraćenoj verziji, drugi, pak, tvrde da ne bi imali nerava da sede 18 sati i gledaju jednu predstavu, pa makar to bilo i po stihovima čuvenog Šekspira. Koji su motivi podstakli mladog reditelja Toma Žolija da napravi ovakav neobični rediteljski iskorak, pitali smo iskusnog teatrologa Jovana Ćirilova. – To su bizarnosti našeg vremena u oblasti pozorišta. Pozorišni ljudi, stručnjaci vole osveženja te vrste i Žolijev iskorak mogao bi se svrstati u taj deo eksperimenta. Sama dužina predstave nije ni vrlina ni mana. Novi čin u pozorišnoj umetnosti, u smislu da predstave dugo traju, započeli su pre mnogo godina Bob Vilson i drugi reditelji, i to se na svoj način širi, s tim da neki umetnici smatraju da na takve predstave gledalac može da uđe i izađe kad hoće. Odnosno da ne moraju provesti sate i sate u pozorišnoj sali i gledati jednu predstavu. Dakle, sve to je deo eksperimenta. Reditelji koji rade ovakve predstave nisu dogmatični, već se upuštaju u takvu formu jer žele da se izraze kompletno i to je za svaku pohvalu. I najkraće i najduže predstave traže kvalitet. Podržavam takav scenski čin kao slobodu koja je bila nepoznata pre 50 godina – kaže Ćirilov. Kad je o Avinjonskom festivalu reč, valja napomenuti da je njegova publika već navikla na ovakvu vrstu eksperimenta, budući da je 1995. godine na ovoj pozorišnoj svetkovini prikazana predstava „Sluškinja” u režiji Olivija Pija, aktuelnog direktora ovog francuskog festivala, koja je trajala 24 sata. Deset godina pre toga, odnosno 1985. godine, izvedena je i indijska epopeja „Mahabharata” Pitera Bruka, koja je držala pažnju publike devet sati. Maratonske, višečasovne predstave u međuvremenu su stvarala i zvučna rediteljska imena poput Petera Štajna, Kristijana Lupe, Robera Lepaža. U pozorišnim publikacijama posebno se apostrofira Lepažov devetosatni ep „Lipsynch”, u čijem je središtu uticaj jezika, glasova i načina govora na ljudski život. Veliki pozorišni odjek imala je svojevremeno i predstava „Kontakti trgovaca”, koju je po tekstu Elfride Jelinek uradio Nikolas Šteman, a koja je dala svojevrstan komentar na finansijsku krizu, iako je komad prvobitno napisan kao komentar na skandale u austrijskom bankarstvu. Štemanova predstava, koja je trajala četiri sata bez pauze, prenošena je u foajeu, a publika je pozvana da, po sopstvenim afinitetima, ulazi i izlazi.

Vesti iz kulture:ANA BERBAKOV: Agata Kristi je moj mentor!Počinje jubilarni „Nišvil“Lansiran srpski „Torpedo“

Najsvežiji primer maratonske predstave kod nas je Čehovljev „Galeb” u režiji slovenačkog reditelja Tomija Janežiča, u produkciji Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, koji traje šest i po sati. Pozorišni poklonici koji su gledali ovu predstavu tvrde da nisu razmišljali o vremenu dok su gledali glumačka majstorstva Jasne Đuričić, Borisa Isakovića, Filipa Đurića, Milice Janevske i drugih. Odnosno, rekli su da bi Janežičevog „Galeba” mogli da gledaju još satima. S druge strane, ovaj neobični reditelj naglašava da mu vremenski termini nisu bitni kada stvara nove predstave i da ne razmišlja o tome koliko će trajati. – Janežičev „Galeb” je 90 odsto uspeo zato što je reč o ispitivanju različitih žanrova. Mislim da je izuzetno uspela stvar i saradnja umetnika na našim prostorima – kaže Jovan Ćirilov. I nova Janežičeva predstava koju je radio dve godine „Opera za tri groša”, po delu Bertolda Brehta, i koja je premijerno izvedena u Kraljevskom pozorištu „Zetski dom” na Cetinju, traje pet sati. Tokom tih pet sati publika se iz dvorišta „Zetskog doma”, gde se odigrava prvi čin, seli u kabare klub na sceni, a zatim u gledalište, odakle prati poslednju scenu ovog dela koje priča o profesionalnim prosjacima, bludnicama, svodnicima, korumpiranim policajcima, odnosu između bogatih i siromašnih... Izvor: Politika